Malena ptica je jednoga dana ostala bez kuće. Danima je letela  okolo i pevala o svojoj nesreći, a noću joj je maleno srce  tuklo od straha na pomisao da je dolazio severni  vetar i da se primicala zima. Još uvek neodrasli  ptići su zbunjeni  nudili da ostanu sa njom. Odbila ih je znajući da im se   krila šire na visini i  da se vazduh diše kad je put ispred. Oni  je zatim pozvaše  da podje sa njima na jug,  gde su topla mora. Opet ih je odbila znajući  da njena snaga ne može da se mere sa njihovom i da je brzina po nju u tom momentu pogubna.

Kad su odleteli, pošla je do obližnjeg hrasta i zamolila ga za sklonište. Moćno i cenjeno drvo je imalo hrapavu i jaku koru i otvrdlo srce. Oteralo je i reklo ,,Nema za tebe mesta“. Obišla je svo drveće u šumi u kojoj je celog života pevala i sve je pitala i  svi su joj rekli isto ,,Nema za tebe mesta”

Žalosna,  vinula se ka planini. Gore je još hladnije, no bar je tišina i  nebo je  plavo, mislila je izvlačeći poslednje kapi iz umornih i povredjenih krila. Kada je stigla ugledala je zeleno more smrča. Posustala, pala je na veliku resavu granu i milioni tankih iglica su je dočekali i ublažili pad. Zamirisalo je smolom   zimzeleno drvo i reklo ,, Ostani i prezimi “

Kada su se u proleće njeni već odrasli ptići vratili , čuli su je kako peva.

,,Gore crnogorične šume na severu Crne Gore, treći put ove godine” je vest od pre dan ili dva, koja me je  podsetila na šume koje su gorele prošle godine u prašumama Brazila. Izgleda prvo mi zapalimo pluća Zemlji, a ona nam onda uzvrati tako što zapali pluća nama. U globalu deluje pošteno. na lokalu i ne baš.