Kad hoće belaj, baš toga dana Penja, Radova žena, kupila pretis lonac, pristavila varivo i stavila na električni šporet da se kuha. Istoga dana u krojačkoj zadruzi majstori Jule i Rade namakoše po koju čašicu rakije i po završetku radnog vremena uputiše se kod Penje na kahvu. Godinama navikla na muževljeve nenadne dolaske, domaćica im skuha kahvu, prinese meze i bokalče rakije i okrenu se za svojim poslom. Zapili se drugovi nemaju habera šta je Penja kupila, udarili šalu i pjesmu, ravno im sve do Kosova.

Ali, ne lezi vraže, pod visokom temparaturom i pritiskom ekspres lonac poče polahko ispuštati paru. U početku majstori nisu obraćali pažnju sve dok šištanje ne bi toliko žestoko da su morali pogledati u pravcu šporeta. Imali su šta čuti i vidjeti – na mah se otrijezniše, zavukoše se ispod stola dozivajući Penju iz sveg glasa.

Čuvši galamu, sirota žena utrča u kuhinju, a oni povikaše u jedan glas:

Penjooo spašavaj, kakva je to atomska bomba na šporetu, hoćeš li da nas ubiješ?

Ne bojte se junaci, to je para iz lonca, izlazi na sigurnosni ventil.

A šta ako se ventil zapuši, opet će majstori ispod stola.

Ima rezervni, ne brinite.

Ko ti garantuje da neće i on začepiti. Miči tog belaja sa šporeta.

***

Kad hoće belaj i mi smo imali domovinu ali smo imali đavola roditi da dovedemo majstore na vlast, a oni nam za uzvrat majstorski uzeše mjeru tako da sada gologuzi i gladni trčkaramo okolo njihovih imperija. Evo punih trideset godina kako nas kuhaju u balkanskom pretis loncu na tihoj vatri dok oni piju i meze. Njima je sve ravno do Kosova i ne primjećuju da je glavni ventil odavno zapušen a čini mi se da je corona začepila i siguronosni i lonac više ne ispušta paru i ne šišti. Mičite profesionalce iz politike prije nego li pukne.