Drugi deo priče o virusima, pandemiji, pogači i happy end-u

Otisla sam do apoteke i pitala koliko koštaju preporučene šarene pilule koje će da izleče moje levo koleno i kupe privid vremena mom, od starosti prestravljenom egu. Jedan je bio veoma skup, sastojao se iz puno sastojaka biljaka iz udaljenih i mističnih krajeva. Bio je spakovan u dizajniranu kutijicu i obecavao je u uputstvu čudo. Nagoveštavao je mogućnost da mi izrastu  nova kost, lepša i mlađa od ove stare i potrošene. Drugi je bio u neuglednoj plasticnoj bočici sa zalepljenom papirnom etiketom na njemu, skroman i običan  i bio je jeftin. Nije još uvek ušao u fokus nekom novom, mladom veštom trgovcu, željnom seksa , droga i rokenrola. Provlačio se tako kroz iglene uši  i bio znan malom krugu, uglavnom starijih, lekara i njihovih pacijenata.

Ja sam srećom u prethodnom srpskom tranzicionom periodu ostala bez novca, tako da sam bila pošteđena dileme . Kupila sam, kako pretpostavljate na osnovu moje mape, onaj za koji mi je trebalo manje novca i više zdravog razuma i iskustva.

Otisla sam kući  i ponela rekamne flajere za lek koji nisam htela da kupim. Na papiru sjajnom i luksuznom su bile, u skladu sa pravilima afiliate marketinga, slike mlade  zdrave i snažne žene kako vežba. Vežbe su mi  se dopale i ja sam počela da ih radim svako jutro. Ne, zato što sam poverovala photošopiranom globalnom odrazu manekenke iz prve rečenice ovog pasusa, već jednom lokalnom starijem gospodinu koji je u postu, koji je danima kružio virtuelnim prostorom bivšim ex jugoslovenskih društvenih mreža i izazivao smeh i simpatije njenih korisnika. On je malo u šali, više u zbilji, poručio svojom vršnjacima ,, Vežbajte pizda li vam materina, ako hoćete da preživite…”

Otišla sam kući i prestala  da pijem kafu. Par dana me je bolela glava delom zbog manjka kofeina , a delom zbog potrebe da se pravdam i objasnjavam da kafa nije dobra za moje zglobove. Sada, kada me pitaju, samo kažem da bih radije čaj.

Otišla sam kući pošto sam prethodno svratila kod mesara za koga znam da kolje životinje po okolnim planinskim mestima i da još uvek mogu u njegovoj magazi da  tražim meso od veselih  krava. Od njega sam dobila  na poklon veliku šuplju kost od pola metra i  kratke nogice od malih junaca . Iznoseci te ogromne kosčurine osećala sam se vrlo krvoločno, ali sam trpela. Kažu, koliko god to zvučalo ljudožderski, da nema boljeg leka nego to sve ukuvati i tako dobijenu želatinsku masu pojesti. Za vas koji niste pobegli zgađeni i uplašeni eksplicitnošću i sadržajem bez lepo upakovanih kesica i dodatih aroma i pojačivača ukusa  i još uvek ste  u mojoj priči, malo laganijeg sadržaja sledi:

Otišla sam  kući prethodno otišavši kod kuma Mire. U tu posetu nisam ponela sa sobom ni ajfon ni samsung. Popile smo čaj od matičnjaka i pitala sam je kako je. Rekla je da joj nedostaje njena Olja. Čula sam je i zagrlila.

Otišla sam kući i tu ostala svojom voljom sledećih 28 dana. Oba telefona sam  iznela iz spavaće sobe i ostavila u dnevnom boravku. Prišla sam ruteru, napipala dugmence i isključila WF. Plava svetla su se pogasila i ja sam zatvorila vrata. Legla sam u krevet i odmah zaspala. Sledeći dan sam se probudila u pola šest. Pogledala sam kroz prozor. Prljav je. Danas je pravi dan da ga očistim i pogledam šta se dešava napolju.