Das ist nicht normal ili čovek mora da poludi da bi ostao normalan
Otišla sam u bolnicu prošle jeseni, jer me zabolelo levo koleno.
,,Pokaži, rekla je doktorka. Uf, šta ti je to ?” rekla je videći mi noge. ,, Ne znam, to sam i ja vas htela da pitam. Snimićemo.. Aparat je star i zrači, no to je cena koju moramo platiti da zavirimo unutra. Evo ti recept za ovih par lekova i slike vežbica koje treba da radiš. Nema potrebe da opet dolaziš, otiđi kod doktora u zgradi pored i nek pogleda snimak.”
Kad sam usla u sivu i staru ordinaciju i sela, on je pogledao u ekran i rekao. ,,Da vidim, početak promena….Koliko imate godina?”
,, Šezdeset“ rekoh i videh da se njegovih četrdeset blago uvredi što trošim njegovo akademsko obrazovanje na tako trivijalne probleme . Magnetna rezonanca i fizikalna terapija nisu potrebni. ,,Ali, mene boli i oteklo je!” pokusah da se opravdam i umolim.
,,Gospodjo, pa bolovi u kostima su normalna pojava za vaše godine, a sem toga sredstva su ograničena I dele se po prioriteima”. Puno toga htedoh da ga pitam i na puno toga nelogičnog da ukažem. Umesto toga izađoh.
Idući ka gradu, razmišljala sam da škola nekada pojede dete i ono ne stigne da postane čovek. Srećom po moju depresiju usled te velike priče pade mi na pamet jedna mala i sasvim obična priča o tome kako je moja prijateljica pre dvadeset godina vodila svekrvu na pregled u bolnicu. Lekari su sve sto su našli, ili nisu, objasnili njenim godinama. Kada su njih dve izašle na ulicu, mlada žena samozadovoljna jer je znala da staroj nije ništa, a stara zbunjena i nemušta kao i svi starci i deca, naivno potegnu prvi simptom od mnogih koji joj padoše na pamet,, Ali mene boli kad se propnem na prste”.
,, Čuj, šta ima veze. Nećes igrati balet “ malo u šali, a malo i u zbilji odgovori joj snajka.
0 Comments