Uzela sam ga na ruke. Bio je lagan i mali. Kao ptica. Umotala sam ga u vuneni pojas za grejanje leđja koji sam isplela pre puno godina. Pažljivo sam ga položila u  narandzasti planinarski ranac i uprtila na leđa. Zapetljani i crni krivudavi put ispred mene nišanio je put Sinjajevine i gađao  kroz jezersko polje . Kada sam stigla do očevog jezera  sa teretom sam se popela na brdo, sela  na vrh , pogledala u nebo i tiho i meko zaplakala.Nakon nekog vremena krenula sam, preko jezerske visoravni, nazad ka Durmitoru. Dok sam koračala  tuga je u naletima izlazila i prštala okolo.

Vaspitavana da  ćutim bolna i da ne plačem već lelečem,  povremeno bih glasom pomerila nebo i zaljuljala travu. I onda ništa. Spekla se  suza, u detinjstvu zabranjivana da toči. Molim vas bez emocija, ionako je mučno.  Svaka neistočena kamen. Kamen po kamen palača, zrno po zrno pogača. I svi lepi i svi čisti i niko musav. Ledene kraljice iz surovih i samotnih predela tuže, nariču, djekaju, kukaju, ne puštaju glas,dostojanstveno podnose….I  male devojčice zanatu neplakanja uče. Kad bi na putu kolena  da im se u kolo uhvate, a ledja požele bele svilene košulje, brzo ih ozdravi sećanje na trostruku kandziju Man/itoga/ Vuka.  Pognu glavu, kleknu i prihvate  burilo na ledja i čvrsto se oruče i ustruče debelim konopima. Kad od vode otežaju uzad i drvo, sokoli ih da su putem donosile dobre odluke. A teši ih, dok se kosti uvijaju, da niko nije obećao da će iste biti lake. I zasluže poštovanje. Zarade  svoje mesto u tvrdoj i  surovoj epskoj poeziji tom alhemijom pretvaranja slane vode u male i velike krečne komade.  I prodju duge i mnoge godine u desetercu, izmene se okolnosti i način života, te izgubi smisao, ako ga je ikad i imalo, žrtvovanje suza zarad junačkijeh rana. Ali, ostane kamenje i teško je i jedva se nosi preko polja.