Uvodni razgovor/ Večeras krećem iz Užica u ponoć. Stižem ujutro u 6. Gde da izadjem i kako da vas nadjem?

-Na doljnji trg se okupljamo oko petnajest do sedam. Da li ćete stići ? Pozovi Mikana ako što zatreba, pošto ja ću ranije poći na planinu.

After, razrada prvi deo/ Srećom, voz je stigao  na vreme. Topao i samodovoljan odbrektao je dalje niz prugu. Izašla sam na peron sa rancem na leđima i  skijama u rukama. Planinski gradić  Kolašin je spavao ispred mene i ja sam krenula ka njemu, potopivši lice u hladno  februarsko svitanje. Noge su pratile put i on me, posle desetak minuta tisine, uvede na mali gradski trg koji je i bio meating point za sve učesnike ovogodišnjeg Sinjajevinskog maratona. Oni su već bili tu. Mladi mladi lepi lepi nasmejani bučni  šareni živi  srećni, vrili su poput mehurova u ključaloj vodi u iščekivanju da se krene. Tri velika gvozdena vojna kamiona  sa zelenim plastičnim ceradama su nas prihvatila na svoje drvene klupe. Ceo prizor u sledećih četrdesetak minuta, dok smo se sporo kretali uzbrdo,  ličio je na evakuaciju iz nepogodom ili ratom ugroženog područja. Došavši do kraja staze,  odakle je jedino i bilo moguće nastaviti peške,  pozdravili smo se sa momcima u uniformama profesionalne crnogorske vojske i krenuli ka startu trke. Dok su mi šake trnule od mraza i  sneg mi se zabadao  u obraze i oči , čuh iza leđa glas jednog od vojnika, više njemu namenjen  nego nama ,, Da mi je znati, šta li je vas jutros naćeralo u ovu studen ?”Sledećih nekoliko sati i narednih trideset i nešto kilometara  i sama sam sebi postavila  to pitanje par puta.

After, razrada  drugi deo/ Stotinak metara posle starta  sedamdeset takmičara u disciplinama hodanje na krpljama turno i nordijskim skijama, pukao mi je vez na  već odavno ostarelim skijama. Stajala sam, ja jedna od sedam učesnica, sama i sa strane, poklopljena depresijom i samosažaljenjem. Dok sam  čekala motorne sanke da dodju po mene i prevezu me do cilja, polivena spoznajom da još godinu dana treba da čekam sledeću priliku da po zimi pređjem moju planinu, u  meni je izrastao inat i zgusla se odluka da neću da odustanem. -Nemam skije za trčanje, ali imam štapove i cipele za hodanje. Predjem li metar od kolašinske strane Sinjajevine  ka Zabljaku , za toliko sam bliže cilju i za toliko sam manje odustala.I krenula sam trapavo napred dok su mi noge propadale u sneg. Stoički sam podnosila dok su me elegantno, pod punom opremom prolazili drugi maratonci, a malo manje stoički kad su neki zabrinuto, a neki bogami i podsmešljivo komentarisali četvrtu disciplinu koju sam ubacila medju tri postojece. Ipak malo po malo, korak po korak ušla sam u ritam. Ledena  pokorica , lagani hod sinhronizovan sa osloncem na  nordijske štapove su pomogli da se relativno brzo krećem preko  sneznih  površi. Posle nekog vremena počela sam da sustižem i prestižem pojedine takmičare. Nisam bila šampion, ali svakako više nisam bila ni autsajder. Kako su kilometri odmicali ruke i ledja su boleli, kolena su trpela, ali mir i spokojstvo su rasli i osećaj  jedinstva sa planinom je postao moja sadržina. Misli su se nizale poput vunenih petlji u pletivu. Klot/ tkalja Ruža sa Sinjajevine  pobija kočiće u Meruljsku livadu i snuje dugačke niti za osnovu ćilima /frket/ njena zaledjena suknja  dok po mećavi traži izgubljene ovce oko Vražijeg jezera/klot/ hrabro stoji pred mužem i djeverom i kaže da će se njene šćeri školovati/frket/ suze  za crvenom šerpom sa belim tufnama koju su odbili da joj kupe i prkos i odbijanje da se vrati kući ako je ne dobije. I oteže se rukorad i u njemu sve  hrabre i jake žene sa planina koje su gazile sneg idući ka kući , štali, vodi, crkvi, školi.  Bile su tu i one druge ne tako jake i hrabre, no ništa manje požrtvovane i posvećene opstanku sebe i drugih u ovim divljim predelima. Gazeći, posrćući i idući dalje kroz celac, nosila sam u srcu moje severne ruže i taj osećaj jedinstva i razumevanja za njihovo neodustajanje i upornost je bila moja vest koju sam nosila preko Sinjajevine.

Zaključak/ Prošlo je pet sati hoda i počeh da prihvatam da bi dalje insistiranje na mojoj varijanti  tradicionalnih načina zimskog prelaska planine bilo pogubno za moja kolena koja sam sve jače osećala i ledja koja već neko vreme nisam osećala. Da bih izbegla sudbinu  čuvenog glasnika iz daleke prošlosti koji je proneo glas o nekoj drugoj  pobedi, ja sam  posle dvadeset kilometra hodanja po snegu planine Sinjajevine prošla kroz cilj za ovu godinu i prihvatila predah na motornim sankama koje su svo vreme pratile učesnike i bile im na raspolaganju. A iduće godine ko zna. Možda i kupim nove vezove, a možda i promenim disciplinu .

Napomena/Od organizatora sam dobila  nagradu za osvojeno prvo mesto u nordijskom skijanju za žene koju sam odlučila da podelim sa drugom učesnicom iz Kolašina u istoj disciplini. Njoj sam  prepustila da proceni kome je u Kolašinu potrebno i kome bi najviše značila ta simbolična pomoć.  Osvojenu,,zlatnu” medalju  ću ovih dana svečano uručiti mojoj Ruži , a posle ćemo u slast pojesti i njenu čuvenu cicvaru. Diplomu o zimskom prelasku Sinjajevine  ću okačiti na  zid u mojoj sobi da me podseća na sve moje dosadašnje, velike i male   maratone.