Pođem do obližnje žabljačke prodavnice po stiropor, u nameri da ga zalepim na metalna vrata od podruma. Počeli mrazevi na Durmitoru i ko zna do kada će da traju. Osećam da studen štipa po obrazima i znam da nežne pomadice iz Užica neće pomoći mom licu. Skrenuh levo i uđoh u apoteku. ,,Kakav jekoderm imate ? “ priupitah, misleći na gustu i masnu kremu koja mi je mirisom ribe obeležila detinjstvo u svim prilikama kada bih se opekla. Apotekarica spremno izvadi dve i očigledno navijajući za jednu, reče: ,, Iste su im cene , ali ova je bolja jer ne miriše ni malo. “Da je bilo u pitanju tuđe, a ne moje lice možda bih uzela ponuđeno. Umesto toga raskopčah jaknu, stavih naočare za čitanje sitnih slova i zauzeh nežureći nigde stav. Proučih uputstvo iz jedne i iz druge kutijice. Shvatih da krema koja ne miriše ima četiri puta manji procenat riblje masti od suparnice u ovoj kupoprodajnoj akciji. ,,Ne, hvala. Ipak ću ovu drugu”. Rekoh, platih i iskoristih veliko ogledalo sa desne strane da obilno namažem lice, sad već mojom mašću. Obavijena teškim i oporim mirisom izašla sam na zimu, zatvorivši apotekarska vrata za sobom. Sporo napredujući zaleđenom ulicom , terala sam dosadu od sebe razmišljanjem o ljudima koji ,,niti smrde nit mirišu “. Verovatno je to zbog toga što ne možes da i imaš, a da nemaš…