Slučajni susret u kupeu lokalnog voza na relaciji Podgorica – Bijelo Polje. Goran je režiser, putuje sa porodicom u tazbinu, a ja se vraćam sa dženaze majke mog druga Esmina. Pričamo o svemu, najviše o prošlosti.

„Ibrahime, ja sam iz Velike ispod Čakora. Bio sam, mislim, u prvom razredu gimnazije. Imali smo neki televizor koji je bio toliko slab da se jedino mogao gledati u noćnim satima i to kada izgasimo svijetlo. Bila je neka utakmica, sjedimo ja tata i sestra. Upaljen TV ali se ništa ne vidi. Čujem komentatora ali slike dat će Bog. Pitam sestru hoće li da uči, veli neće. Opet ja, a da nećeš da vezeš, – neću. Treba li ti svjetlo, ona će jok.

Ja ustajem i gasim sijalicu, zauzimam položaj i pokušavam nešto razaznati na ekranu. Taman što sam umeračio, ona upali svjetlo. Ja ustanem i ugasim, ona opet. Tako nekoliko puta dok meni ne puče film, krenem na nju i samo je ovlaš rukom dohvatim po licu i odgurnem.

Skoči tata sa kauča na mene, ja preko vrata, ali on ugrabi te me dva tri puta ošinu rukom po leđima. Poslije određenog vremena, kada sam bio siguran da se razljutio, vratim se kući. Tata odmara, a sestra izašla u komšiluk. Pitam ja oca; jesi li vidio šta je bilo?

Jesam, odgovori.

Pa ko je kriv?

Ona.

Pa što mene udari na pravdi Boga, opet ću ja.

Zato, odgovori, pa nastavi; ne znam ja u čiju kuću i ruke će ona pasti. Žensko je. Pa neka barem pamti očev dom po dobru.“

***

Žao mi ovih mlađih, koji nisu zapamtili doma. Mi stariji nešto i tuvimo. Znao je Ante Marković u čiji dom i ruke ćemo pasti, ali ga nismo htjeli poslušati. Nije imao snage da nas udari po leđima. Kamo lijepe sreće da je. Danas bi imali dom i ne bi se tražili po dunjaluku.

Home sweat home!