Nisam vam odavno pričala priče.Jutros sam sela da napišem jednu,ali nekako ispadoše dve

Sugrađanin: ,, Potreban ti je neko ko ima bušlicu sa levim navojem…”

 Komšija:      ,,  Potreban ti je neko ko ima dobar alat, no mnogo je važnije da je dobar majstor. Oba su šarafa slomljena i samo sigurna ruka i dobro oko mogu ih izvaditi da ne oštete ležište…

 Prijatelj:        ,, Potreban ti je neki metalostrugar, mada pokušaj i kod ovih u Turici. Koga god izaberes nemoj ga zvati i pitati može li to da uradi. Pipav je to posao. Odbiće te sigurno. Stavi biciklo u auto i odnesi im ga direktno…

Kad je osvanulo smrdjivo i sivo i smogom popunjeno sledeće jutro,  moja rebra su se izvijala i razmicala. Trebalo je izabrati. Da li da sledeći dan provedem uronjena u sladunjavoj fabuli o usamljenoj ženi bez muškarca? Da li da se opredelim za moderniji i globalnim tendencijama bliži siže o sebi dovoljnoj heroini? Pretpostavljam da je pomisao na  zadovoljstvo zbog dodira hladnog vazduha po čelu i osećaja samopouzdanja i lične vrednosti   kada zajašem moje veliko biciklo pomogla da, za početak, ustanem. Posle toga je izbor majstora i operacionalizacija aktivnosti potrebnih za  odlazak u njegovu radionicu, na par kilometara od grada, bio lakši i lepši deo jutra.

Ja: ,, Dobar dan Mića. Znam za tebe odavno. Znam da radiš ozbijne poslove i praviš ono što ne mogu da naprave Kinezi. Znam da nemaš vremena, ali meni su rekli da moj slučaj trazi dobar alat i dobrog majstora. Ta dva šarafa su se zalomila i ako ih ne izvadim, biciklo neće biti što je nekad bilo…”

I ko zna koliko bih ja još ispričala da on ne podiže ruke u znak predaje i reče:

,, Donesi sutra, u toku dana. Da vidim o čemu se radi.”

Presrećna poskočih i upitah u koje vreme. Reče da ne zna i da ga nazovem posle deset, pa će mi reći. Poslušna  pred veštinom i znanjem zatražih mu kontakt. Napisa ga na parčetu kockastog papira i ja se začudih kad videh šestocifreni broj. Videći da sam se zbunila, nasmeja se i reče:

“To je fiksni. Nemam ti ja mobilni telefon. Ustvari, kad su se tek pojavili kupio sam jedan i imao ga jedanaest dana. A onda su počeli. Dogovorimo se da će doći  u pet, a oni zovu u četiri. I uvek imaju neki dobar razlog zašto ne mogu da ispoštuju dogovor. E, neće to moći tako. Poklonim ga ćerci i više ga nikad nisam poželeo, niti mi je trebao.”

Dok sam odlazla ka gradu razmišljala sam  o Umbertu Eku i njegovoj rečenici iz intervjua koji je dao pre tridesetak godina, da on ne želi mobilni telefon jer nije rob koji je raspoloživ 24 sata. Razmišljala sam i o tome da su se vremena promenila i daga je on verovatno u medjuvremenu nabavio, a možda i nije. Ipak, najviše sam razmišljala da su i Mića i Umberto majstori oko kojih će se ljudi potruditi. Naravno pod uslovom da znaju da postoje .

.