Autor: Alfred Marleku

Balkan je raskršće i dodirna tačka na kojoj su se susretali države i carstva. Ovaj region ima poseban položaj preko koga veliki broj država su pokušavale da prošire njihove političke, ekonomske, vojne ili geopolitičke interese. Zato, uvek su se pravili pokušaji da se Balkan kontroliše od super sila kao što su Rusija, Otomanska Imperije, Austrija, bivši SSSR, SAD ili od EU. Ali, tokom poslednjih godina, nekako tiho, uticaj u regionu je proširila jedna druga svetska supersila – Kina.

Uticaj Kine na Balkanu uglavnom je fokusiran na ekonomski uticaj. Ovaj prilaz je u potpunoj saglasnosti se njenim strateškim ciljem, u kome ekonomska ekspanzija se identifikuje kao glavni prioritet. Zbog toga je cilj kineske spoljne politike u celom svetu  onaj koji je poznat kao „Diplomatija investicija u trgovini“ (Trade Investment Diplomacy). Ova strategija je realizovana i u balkanskim zemljama.

U stvari, kineski pristup Balkanu je dualistiški. S jedne strane Kina razvija unilateralnu politiku sa zemljama Balkana, osim sa Kosovom. Ali, s druge strane, Peking je izgradio jednu regionalnu platformu znanu kao „16+1“. Ovo ima za cilj intenziviranje i proširenje saradnje sa 11 zemalja članica EU i sa 5 zemalja Zapadnog Balkana.

Priroda investicija je fokusirana uglavnom na infrastrukturu: izgradnja autostrada, izgradnja mostova, podizanje energetskih kapaciteta i iskorišćavanje morskih pristaništa. Zemlja sa najvećim brojem investicija do sada je Srbija. Tamo su obuhvaćene brze železnice u dužini od 350 km između Budimpešte i Beograda, čiji cilj je povezivanje sa pristaništem Pirej, koje se od strane Grčke, još od antičkih vremena, smatra „metaforom za Grčku“. Kina, isto tako, u Beogradu investira u izgradnju jednog mosta na reci Dunav u vrednosti od 160 USA dolara, a osim toga Srbiji je dala i kredit za izgradnju električnih kapaciteta u vrednosti od 700 miliona eura.

Isti pristup, iako u manjem obimu, koristi se u odnosu prema Severnoj Makedoniji. Najveća investicija je u dva putna projekta, od Skoplja do Štipa i od Kičeva do Ohrida, za realizaciju kojih Kina je dala Makedoniji kredit u vrednosti od 580 miliona eura, koji su namenjeni za projekat koji se povezuje sa inicijativom „Novog puta svile“ (New Silk Road Initiative). Prijateljski odnosi i spremnost Severne Makedonije da prihvati kineske investicije su jasno izražene u 2017. godini kada je raniji predsednik Đorge Ivanov izjavljivao da Severna Makedonija ima potrebu za Kinom, isto onoliko koliko ima potrebu i za EU.

Albanija, ako se uporede sve države u regionu, ima veoma rane odnose sa Kinom. Ti odnosi datiraju još od 70-tih godina, u kojima je tadašnji lider Enver Hodža, zbog ideološke bliskosti, imao „bratske odnose“ sa Maoističkom Kinom. Ipak, ovaj „romantičan odnos“ je prekinut u 80-tim godinama, kad je Hodža optužio kinesko rukovodstvo da je skrenulo prema „revizionističkom putu“.

U ovom momentu, glavni cilj Kine, što se tiče odnosa sa Albanijom, je da omogući prilaz njenim morskim pristaništima u Draču, Valoni i Šengjinu na Jadranskom i Jonskom moru. Zato, posle proširivanja uticaja u pristaništu Pirej u Grčkoj, kontrola gore pomenutih pristaništa bi stvorila Kini lakši prilaz u Evropu. Vlada Albanije je izrazila spremnost za saradnju. Kao konkretan korak u tom pravcu, ona je ponudila Kini pristanište u gradu Šengjin, u formi koncesije za vreme od 25 godina, u zameni za substancijalnu investiciju i renoviranje u ovom pristaništu, zbog toga što se radi o pristaništu koje je dosta oštećeno.

Odnosi Kine sa Kosovom ne postoje čak ni na bilateralnom nivou, a Kosovo nije obuhvaćeno ni u multilateralnoj agendi „16+1“. Čak i više od toga, Kina ne priznaje nezavisnost Kosova koja je proglašena u 2008. godini. Kineska pozicija se zasniva na strahu da bi se priznavanje Kosova moglo smatrati presedanom od njenih osetljivih slučajeva, kako što su regioni Tibeta i Ksinjanga.

Kao deo platforme „16+1“ , Kina je izrazila otvoreni interes za intenziviranje odnosa sa Hrvatskom. Ovo je posebno naglašeno posle posete hrvatskog predsednika Pekingu u 2015 godini i posle povratne posete jedne visoke kineske delegacije u 2017. godini. Važan aspekt saradnje je zahtev kineska vlade za olakšanje procedure za dobivanje vize od strane kineskih građana. Tokom zadnjih godina, broj turista iz Kine koji posećuju Hrvatsku je značajno povećan.

Ovi događaji su uznemirili Evropsku Uniju. Zvaničnici ove organizacije kažu da je Brisel potcenio uticaj Kine na Balkanu. Prema rečima Komesara za proširivanje, Joihanesa Hana, neke države sa Balkana uzimaju visoke zajmove od Kine da bi investirale u infrastrukturne projekte ali, prema njegovom mišljenu, tako će povećati i opasnost i mogućnost da se naprave štete u njihovim slabim ekonomijama.

Slična zabrinutost je izražena i na Minhenskoj Bezbednosnoj konferenciji koja je održana 2019. godine. Između ostalog, tamo su bili istaknuti problemi na koje mogu da naiđu balkanske države koje su uzele zajam od Kine da bi razvile infrastrukturne projekte, a koje, s druge strane, nemaju dovoljno kapaciteta da bi vratili ove kredite. U ovom slučaju dešava se ono što je u teoriji poznato kao „diplomatija dužničke zamke“ (debt-trap diplomacy). Strah političara iz EU je da će se ova finansiska veza transformisati u politički odnos i da će držati ove države pod političkim uticajem Kine.

Evropska Unija je i ostaje glavni investitor i donator na Zapadnom Balkanu. Sa druge strane, volja građana ovih zemalja, a isto tako i političara, je da budu obuhvaćeni integracionim procesom u EU. Ipak, u toku poslednjih godina u igru su ušli i drugi globalni akteri, koji postaju ozbiljan konkurent za EU u regionu. Ali, da li je Kina alternativa  za ove države – ostaje da se vidi u budućim godinama. U stvari, ovo najviše zavisi od pristupa koji će EU imati prema Balkanu, u ovim turbulentnim vremenima i za samu EU.

Na poslednjim izborima koji su se održali u Evropskoj Uniji, broj partija iz desnog ekstrema i onih populističke orientacije je porasto, iako ne u tolikom obimu kolika je bila uznemirenost u nekim od zemalja u EU. Ipak ove političke sile su postale prve u dve značajne zemlje kao što su Francuska i Italija. Rezultat ovih izbora za Evropski parlament i formiranje novih institucija EU je važan za stratešku oriejentaciju i budućnost organizacije. Sada u EU postoje duboke nesuglasnosti oko nekih  glavnih tema kao što su: politika migracije, politika proširenja ili ona fiskalna. Na drugoj strani, odnosi sa glavnim strateškim partnerom, SAD, su komplikovani. Ovo se nije desilo samo zbog krivice EU, nego nekonvencionalnog i nepredvidljivog prilaza predsednika Trampa. Istovremeno, uticaj spoljašnih faktora kao što su Kina i Rusija je značajno povećano pa je tako kancelarka Amgela Merkel izjavila da Evropa treba da se ujedini da bi se suprostavila kineskom, ruskom ili ameriškom uticaju. Ono što treba na vidljiv način da utiče da u budućnosti glavne zemlje EU budu fokusiranije na menadžerisanje unutrašnjih poslova i globalnih izazova, nego prema integrativnom procesu u regionu.

Napomena: Ovaj tekst je izvorno objavljen na respublica.edu.mk, a PCNEN ga prenosi na osnovu memoranduma o saradnji sa ovim makedonskim online medijem.