Piše: Miloš Miljković

Nadam se da će sadašnje i buduće generacije aktivistkinja i aktivista biti u stanju da oštrije reaguju na pojavu nacionalizma, te da će moći više da utiču na širenje realne slike i informacija, posebno kada se radi o ratnim zločincima.

Nadam se da će biti u stanju da zaustave relativizovanje ili potpuno zanemarivanje događaja i nositelja nasilja iz prošlosti – poručuje Baškim Fazliu (Bashkim Fazliu), aktivista u organizacijama civilnog društva i prevodilac iz Prištine, u intervjuu u sklopu projekta portala Danas „Druga strana Kosova“.

* Pitanja koja su postavili čitaoci Danasa na društvenim mrežama

Kako da bolje povežemo mlade iz Srbije i Kosova?

Mislim da se trenutno mladi mogu jače povezati preko boljeg upoznavanja koje se može dogoditi jedino putem neformalnih programa edukacija ili slično. Nažalost, postojeći obrazovni okviri i politički diskurs koji mlade, kao i sve ostale, i dalje razdvaja i nikako ne daje prostora da se oni upoznaju, rade, povežu i rastu skupa. U ovom trenutku povezanost mladih zavisi od izolovanih pokušaja ograničenog obima. U svakom slučaju, barem postoji neka veza, neki ljudi koji i dalje nešto pokušavaju da rade po pitanju održavanja i uspostavljanja veza i pored postojećeg političkog stanja.

Često se govori da su Albanci na Kosovu u vreme bivše Jugoslavije tretirani kao građani drugog reda. Da li je to tačno i zbog čega?

Da, nažalost, Albanci su tretirani kao neprijateljski element koji se morao odstraniti za vreme obe Jugoslavije, i pre i nakon Drugog svetskog rata. Politička, kulturna i uopšte građanska prava Albanaca su bila ograničena sve do sedamdesetih godina 20.veka. Tokom kratkog perioda od nekoliko godina, sedamdesetih i možda na samom početku osamdesetih godina, Jugoslavija čak postaje emancipatorski projekat i za jugoslavenske Albance. I pored tog perioda, tokom postojanja Jugoslavije je stalno hranjen negativni pristup prema Albancima. Bilo je strašno puno funkcionera, pisaca, kulturnjaka, sveštenika, novinara i ostalih koji su imali uticaja na javni život, koji su se stalno trudili da dehumanizuju Albance u Jugoslaviji, da o njima stvore sliku neprijatelja, ljudi koji ne mogu i nadasve ne smeju biti prihvaćeni kao ravnopravni politički faktor u zajedničkoj državi. Razlog tome je konstantni šovinizam koji je dolazio iz Srbije i pretenzija da se stvori čvrsta kontrola nad teritorijom oko koje se i danas spori. Srpski nacionalisti nikada nisu mogli odustati od megalomanskog projekta etničke države Srba i prihvatiti multikulturalni državni projekt SFR Jugoslavije prema izvornim načelima. Odnos nacionalista iz Srbije prema Albacima, a kasnije i drugima, je na kraju nažalost, ukidanjem autonomije Kosova, i uništio taj načelno plemeniti projekat socijalističke Jugoslavije.

Kakva je mogućnost za zaposlenje na Kosovu?

Javna uprava i javna poduzeća su i dalje najveći poslodavci u državi. Do posla u javnoj upravi se dolazi preko stranačkih linija ili drugih veza i to je sektor preko kojeg se hrani klijentilistička baza političkih stranaka jer su i plate pristojnije za balkanske uslove. Ako niste stranački militant, onda vam preostaje slabo plaćeni privatni sektor u kojem se retko poštuju prava radnika i radni propisi, uključujući one bezbednosne, pa nekako preživljavate iako nikada ne rastete, učite nešto novo ili dobijate veća primanja. Inače su zbog nepoštovanja propisa i neadekvatne opreme povrede i smrtni slučajevi na poslu, posebno u građevini, uznemirujuće brojni. Takav odnos privatnog sektora prema zaposlenima poslednjih godina tera veliki broj kvalifikovanih radnika na rad u Evropsku uniju, posebno Nemačku.

* Pitanja koja su postavili novinari Danasa

Šta bi, prema vašem mišljenju, trebalo najpre i prioritetno učiniti kako bi se odnosi Srbije i Kosova normalizovali?

Rešiti političke probleme. Prihvatiti činjenice i suočiti se sa prošlošću. Edukovati građane, posebno mlade, o potrebi i koristima uspostavljanja odnosa sa susedima.

Kako ocenjujete proces normalizacije koji trenutno vode vlasti u Prištini i Beogradu?

To je politički proces koji konstantno stvara umesto što umanjuje tenzije. S druge strane, ako se tokom tog procesa krše načela građanskih i multietničkih društava i ide ka tome da se ljudi razgraniče po etničkim linijama, onda će to biti poruka da suživot između Srba i Albanaca nije moguć. Na taj način će pobediti ratni huškači i kriminalizovane političke strukture u obe zemlje i to je jako loše za budućnost regiona.

Da li je moguće da proces normalizacije odnosa Kosova i Srbije okončaju političke elite koje su bile aktivne tokom sukoba devedesetih godina?

Ja sam jako skeptičan da se to može dogoditi. Ako će se postići bilo kakav sporazum između Srbije i Kosova, ja mislim da će to biti proces koji će se u budućnosti morati opet pregledati i prepraviti. Strukture koje su dovele do sukoba i vodile sukobe, te bile nositeljice nasilje i svega najgoreg što se desilo, ne bi mogle primeniti bilo kakav kvalitetan i iskren proces pomirenja i saradnje.

Koja su vaša prva sećanja na sukob na Kosovu?

Mislim da se najpre sećam trenutaka iz 1989. godine kada su bili protesti Albanaca protiv uvođenja vojne uprave na Kosovu i kada se miris suzavca koji je bacala policija osećao i u naselju gde smo tada moja porodica i ja živeli. Od tada do danas je taj subok obeležio moj i sve naše živote.

* Pitanja koja je postavio Luka Božović iz Helsinškog odbora

Kako ti danas deluje aktivistička scena na Kosovu? Da li je hrabra kao ona u Srbiji koja se suprotstavlja nacionalizmu, rehabilitaciji ratnih zločinaca i politikama koje su za sobom ostavile hiljade žrtava?

Aktivistička scena Kosova je uticajnija nego ranije. Postoje teme koje su nedavno bile tabu a o kojima se sada hrabro govori, i smatram da je to u dobroj meri rezultat delovanja aktivističke scene. Sve više ljudi podržava pokrete koji štite i promovišu ljudsko dostojanstvo i sve više njih se odluči javno govoriti o trenutnom stanju i načinu na koji je ono deo nasleđa iz prošlosti. Nažalost, aktivistička scena u obe zemlje ne predstavlja neku kritičnu masu koja je u stanju da promeni postojeći politički diskurs, ali je ugodno svedočiti tome da ta scena raste i da ljudi postaju svesniji svoje građanske uloge. Nadam se da će sadašnje i buduće generacije aktivistkinja i aktivista biti u stanju da oštrije reaguju na pojavu nacionalizma i moći više da utiču na širenje realne slike i informacija, posebno kada se radi o ratnim zločincima. Nadam se da će biti u stanju da zaustave relativizovanje ili potpuno zanemarivanje događaja i nositelja nasilja iz prošlosti.

Gotovo jednako dugo smo u aktivističkim vodama, sarađujemo sa mladima u celoj regiji, putujemo i družimo se. Nailazili smo godinama na ovakve ili onakve izazove, borili se sa vetrenjačama i pobeđivali. Da li misliš da je saradnja koja je, rekao bih, sve bolja, dublja i rasprostranjenija posledica političkih odnosa (pregovora lidera itd.) ili se ona dešava uprkos političkim okolnostima?

Ono se svakako dešava uprkos političkim okolnostima. Na svu sreću sve vreme je bilo pokreta, ljudi, aktivista koji su dopirali do ljudi „s druge strane“ i održavali ili čak jačali odnose. Političke okolnosti još uvek nisu takve da se podržava nesmetana razmena i saradnja, dapače, jako češto smo svedocima toga da se kulturna razmena ograničava ili se na nju vrši pritisak od strane ekstremista. Moram da primetim da se taj pristisak na pokušaje kulturne razmene na Kosovu ne dešava u onoj meri u kojoj se to dešava u Srbiji, ali isto tako mislim da je to zbog zakona velikih brojeva.

Nas dvojica se znamo godinama. Kada se sledeći put vidimo i gde pijemo kafu?

Krajem marta u Beogradu na Intercultural Icebreakersima.

Danas