Samo što uđoh u jednu sarajevsku mehanu, Hajam me, umjesto selama, pozdravi stihovima:

„Ibrahime, šta će biti… nemoj time – mučit sebe,
nemoj srce, dušu, morit bez potrebe!
Raduj se i život veselo provodi,
jer poredak svijeta – pravljen je bez tebe!“

„Dobro de, danju i noću si u mehanama. Hoću li te nekada naći u džamiji, crkvi, sinagogi… Čim me vide sa tobom, „vjerujući“ me počnu ružiti. Ipak ja hrlim tebi,“ odgovorih.

„Što im ne kažeš, o muftijo, fratre, pope i rabinu strogi,
mi smo … od vas, spretniji,
pored svega našeg p'janstva, od vas, trezniji:
mi pijemo krv od loze, a vi krv od ljudi,
de presudite sada pravo ko je krvožedniji?“

„Lahko je tebi Omere u ašku pjevati, ali ja sam trijezan. Za praznim se stolom ne sjedi.“

„Ibrahime, večeras ću, samo za te, bokal vina pribaviti,
posle druge čaše sve ćeš ostaviti,
od razuma i vjere ćemo se razvesti,
pa sa ćerkom loze, svadbu proslaviti!“

„Stani malo Hajame, nemoj me u džehennem voditi. Kažu mi ko pije … u paklu će goriti!“

„Ako ćeš se družit’ sa mnom – slušaj dobro ahmače,“ uze krčag vina sa obje ruke, popi nekoliko gutljaja, dade meni, pa nastavi:

„Za te lude riječi srce nam ne haje;
ako će u pak'o … ko ljubi i pije,
onda pust i prazan cio raj ostaje!“

Šta da radim. Hoću i ja u mehanu. Sam sam kriv – skim si onakav si.