U kosmičkom akšamu civilizcije odgovorno tvrdim da ovaj istiniti događaj koji se ovih dana dogodio u Sandžaku zaslužuje Vašu pažnju i naravno, obavezno čitanje.

Osman je jedan od sedmorice Hankušinih i Šerifovih sinova. Oženjen i ima devetoro djece. Tri kćeri i šest sinova. Stasali. Njegov najsatiji brat Omer također ima punu kuću djece. Braća i prve komšije. Na očevom imanju. Ne govore preko dvadeset godina. Bilo je među njima raznih belaja. Čak su padale i prijetnje smrću. Pištolji su se potezali. Bože sačuvaj. Tako je to kad šejtan zajaše insana pa od njega napravi hajvana.

Stigla Osmanova najstarija kči za udaju. Završila visoke škole u Podgorici, zaposlila se, našla momka i dogovorila udaju. Osman sretan. Izabranik njegove miljenice đurumli od čestita plemena iz Gusinja. Pripreme za ispraćaj Halime teku po planu. Zovu se plemenici, priprema klanje i pečenje janjadi, razvlače kore za baklave, pite… Kupuje se ruho i dariva buduća nevjesta.

Osvanu i to jutro kada su po Halimu trebali doći Gusinjani. U Osmanovim dvorima vri kao u košnici. Puna kuća, ali nema Omera. Niko ga nije ni zvao. Da stvari budu još gore, kako bi naudio bratu, Osman mu pozvao djecu na ispraćaj. Nikome od toliko bajnih Osmanovih prijateljanije ni naum nije palo da nešto poradi po tom pitanju, ne bi li se braća na ovu porodičnu radost izmirila. Još samo par sahata do dolaska svatova. Iznenada Halima zovnu babu da popričaju nasamo. Uputi se u pravcu štale i dade mu znak da ide za njom. Osman začuđen krenu za djetetom ne sluteći šta ga čeka. Halima gledajući pravo u oči babu odlučnim glasom puna prkosa reče:

„Babo, ako se ne pomiriš sa Omerom i ako me on kao amidža ne izvede iz kuće ništa od svadbe. Tako mi Boga vratit ću svatove i nikada se više za života neću udati. Reći ću svatovima šta je razlog mog odustajanja. Neću da nosim prokletstvo iz domovine u svoju buduću kuću među njegovu familiju a sjutra ako Bog da te imadne mevlad i moju.“

Osman umalo ne pade s nogu. Udari mu krv u sljepoočnice a žila kucavica naraste do veličine prsta. Otvorio oči i zinuo kao peš. Skljoka se pravo na gomilu kravljeg đubreta. Ne može da dođe sebi. Nije se ovome nadao. Tek u neki vakat se pribra i progovori:
„Šta to zboriš dijete? Je si li pomahnitala? Znaš li ti kakav bi belaj nastao da tako učiniš. Bilo bi i mrtvih glava. A bruka, kukala ti majka. Ne budali no pamet u glavu.“

„Babo, znaš da te nikada u životu nisam slagala. Poznata sam u kući po tome što dobro pazim šta ću reći i kada kažem, ne povlačim ono što mi preko usta izađe. Ibreti se ti koliko hoćeš. Ja rekoh a ti vidi što ti je činiti. Tako mi Boga ja ne idem ako se ne pomiriš sa Omerom,“ okrenu se i uputiu pravcu kuće neokrenuvši se prema ocu.
Osmanu je trebalo frtalj sahata da se povrati i dođe k sebi. Osmotri okolo i vidje gdje se od muke svalio. Tačno ondje gdje mu je i mjesto. Grozničavo je razmišljao šta mu je činiti. Nije imao vremena. Morao je brzo reagovati ako misli da spriječi bruku. Znao je da se Halima ne šali. Ustade i onako prljav uputi se u pravcu bratove kuće. Krenu putem kojim nije preko dvadeset godina prošao. Desetak metara ispred bratove kuče zavika koliko ga grlo nosi:

„Omereee, za Ime Boga, spašavaj. Pomozi ako si po Bogu brat. Izađi da se halalimo i izmirimo kukala nam majka obojici. Omereee izađi…!“
Omer je sa pendžera ugleda izbezumljenog Osmana kako ide u pravcu njegove kuće. Ne bi mu svejedno. Nije znao bratove namjere. Strepio je od najgoreg. Očekivao je belaj. Nije znao povod njegovog iznenadnog dolaska. Tek kada je začuo njegovo zapomaganje laknu mu. Pade mu kamen sa srca. Vidio je da ga je velika muka natjerala te ovoliko zapomaže. Istrča iz kuće i raširenih ruku uputi se u susret bratu.

„Šta gori brate? Koja te je nevolja zadesila, pričaj. Tu sam da ti pomognem. Reci!“

Osman mu u najkraćim crtama ispriča šta se dogodilo u štali. Zatraži halala od njega i zamoli ga da se izmire.

„Spašavaj obraz plemena brate. Moj je ionako davno otišao kada ovolike godine nismo pričali.“

Omer shvati razlog bratovog dolaska. Nije se dvoumio ni jednog trena. Zagrli brata i privi ga na grudi. Suze su lile niz njegove obraze. Plačljivim glasom progovori:

„Halima, Bog ti dao svako dobro. Da ne bi tebe umrijesmo ne pričajući, kuku nama zauvijek. Brate moj, samo da se okupam i presvučem a ti za mnom kod snahe neka ti dadne čist čamašir i najbolje odijelo, zna ona koje. Popij kahvu dok se ja okupam. Okupaj se i ti kod mene, presvuci, pa da idemo. Pametnica naša. Blago se kući gdje ona ode. Pohitaj, brate moj. Idemo.“