Mršavi dečak je vrištao u blještavo zelenoj vodi najlepše ledene suze Durmitora, takozvanom Malom jezeru.

Iskreno i iz stomaka je zapomagao za majkom i njenim toplim naručjem.

Zauzeta kuckanjem i pipkanjem ekrana svog mobitela, ona mu je, preko ramena i nervozno, povremeno dobacivala da prestane i da neće doći po njega. Jedan drugi, isto tako dečak, samo nesto stariji, je plakao malo dalje. Mamina prijateljica ga je androidom slikala u raskoraku, dok je presvlačio crvene kupaće gaće.

Njegovo povredjeno dostojanstvo i narušena privatnost su urlali i propinjali se uz kamene litice okolnih planinskih vrhova. Pri tome su se mešali se sa kreštavim i situaciji neodgovarajućim smehom gospodja, u bikinijima manjim za broj, a možda i dva..

Dok sam sedela na delu obale, odmah uz borovu šumu, ja sam ih lenjo posmatrala kroz mrežu, od sunca gotovo potpuno sastavljenih, trepavica.

Jutros sam naivno pomislila da sam tu i tako ušuškana, sklonjena od potencijalne najezde glasnih potrosača prirode.

Sada sam zažalila što sam moj mobilni telefon ostavila kod kuće, a samim tim i virtuelnu mogućnost da ih stavim na off line.