Devojka je ispala iz jednog od mnogih zamrsenih i bodljikavih zbunova divlje maline sa leve strane. Naglo sam zakocila, ugledavsi uznemireno i ocigledno meni namenjeno mlataranje preplanulim rukama.

Sa zelenim rancem na ledjima i razbarusenom kosom, pretrcala je put, otvorila vrata i sela na prednje sediste. Objasnila je da je krenula u Durmitor i da se puno uplasila jer je izgleda zalutala.

,,Hej , imala si srece !”, rekla sam joj.

,,Namera mi je da za par stotina metara parkiram auto. U njemu cu da ostavim cipele, a ja cu bosa da odem, tiho uzbrdo. Namerila sam da gore preplivam Jablan jezero, da nakon toga izvadim iz mog ranca i obujem bele vunene carape, da se pokrijem sivim vunenim dzemperom moga dobrog oca i pola sata odmorim, stomakom zalepljena za glatku i suncem ugrejanu kamenu plocu na obali. Ako hoces mozemo zajedno”.

Jedno kratko vreme, razapeta izmedju prijatnosti putovanja uz iskusnog vodica i nelagode zbog cudne starije gospodje, devojka prihvati ponudjeno saputnistvo.

Ja sam isla napred, korakom punim poverenja prema dobronamernosti planinskih livada i borove sume. Uvezana radoznalim i povremeno vrlo zabrinutim pogledom za moja bosa stopala, par metara za mnom, isla je ona.

Ponudu da pokusa da bosonoga uspostavi direktan kontakt sa mekim borovnjacima, plisanom i toplom praskastom zemljom i suvim i grebkavim naslagama osusene cetine, decije mucavo je odbila, pravdajuci se skorasnjom ranicom na nozi.

Proslo je par tihih sati, u kojima smo nas dve putnice, zadrzavajuci svaka svoju samocu, uglavnom i ostvarile ono zbog cega smo tog dana i dosle u Durmitor.

Kratko, ali znacajno, remecenje tisine i ritma izazvalo je, pri kraju setnje, vreme koje je mladoj Madjarici bilo potrebno da razveze pertle na glomaznim i tvrdim, braon planinarskim cipelama, pre no sto je, bojazljivim korakom i bosa, krenula niz planinu ka crvenim kolima .