Pretposlednji dan

”Uspavaj ga smesta.U takvom stanju u kom si, posle svega, to je najbolje resenje. Samo budala moze izmedju sebe i psa, izabrati njega!”

Naklonjena srecnim krajevima, odmakla sam od sebe slusalicu na maksimalnu razdaljinu koju je dozvolio spiralni crni kabal kojim je ona bila vezana za ostatak staromodnog telefonskog aparata. Zurila sam u nju iscekujuci preokret, makar i iz drugog uspostavljanja veze. Izvesna distanca ili kakvo takvo izvinjenje zbog grubog uklizavanja u iracionalno meso mojih licnih odnosa i odluka bi, ako nista drugo, pruzilo privid socijalno inteligentne porodicne komunikacije. Umesto toga, razorno definitivan, glas jedne od meni rodno najblizih zena je presao u mehanicki zvuk prekinute veze. Pod tezinom stomaka do vrha ispunjenog teskobom, sela sam i zaplakala.

Poslednji dan

Ranojutarnjom depresijom prikucana za udobni krevet u potpalublju broda  mog dotadasnjeg zivota ,znala sam da je vreme da napustim sigurnost zardjalih zidova i bosonoga krenem. Utrnulim kaziprstom ukucala sam u moj mobitel treperavi tekst sledece sadrzine:”Alo, strikane ima li  pod vasim krovom i u vasoj maloj meruljskoj zadruzi u narucju majke Sinjajevine, a prekoputa oca Durmitora, mesta za umornu zenu i bolesnog psa?” Kada je elektronska poruka otplovila u Crnu Goru, putem socijalne mreze zvane facebook, znala sam da sam konacno pronasla i uhvatila  za kraj  konac iz zamrsene predje mog svilenog gajtana. Naravno da je  pocetak bio samo pitanje dana ili meseci.