У једном од претходних текстова, под насловом „Бјелашки комунисти, Савo Фатић“ и „сахрањивање светаца“ (1*), видјели смо начин на који су ријечи Сава Фатића, потпредсједника Подгоричке скупштине одржане између 24. и 29. новембра 1918. године, некритички третиране и злоупотребљаване у пропагандне сврхе у црногорским медијима.

Да се подсјетимо, по информацији из књиге др Јована Бојовића – Савo Фатић je заједно са двојицом својих другова предлагао да се земни остаци Светог Петра Цетињског и Светог Василија Острошког и осталих светаца “сахране као што се врши сахрана обичних цивилних лица”. (2*)

Елем, како је Саво Фатић био бјелаш комунистичке провинијенције, а међу делегатима Подгоричке скупштине било још 12. комуниста, то је очигледно да су се тој скаредној иницијативи Фатићу придружила само “двојица другова”, што је мањински, или тачније микро- дио те комунистичке групе.

Самим тим, дизање пропагандне прашине модерних критичара Фатића, са жељом да се због ове чудне и неостварене иницијативе стигматизују учесници Подгоричке скупштине, се нашло у домену накарадне и приземне пропаганде.

Због тог чудног предлога није се могла жигосати чак ни комунистичка групација на Подгоричкој скупштини, а камоли учесници тога догађаја у цјелости.

Дакле, може се констатовати да се у датом случају радило о несвакидашњем инциденту пар особа, без икаквих реалних последица, ако се у последице не рачунају ововремена дивљања црногорских публициста атеистичке провинијенције.

Двије нестварне верзије Јована С. Пламенца

Ипак, ова изјава Фатића је покренула нове верзије и сценарија, распалила фантазије, као да се “сахрањивање светаца” заиста десило.

И тако, направићемо осврт на двије верзије које се приписују Јовану Симоновом Пламенцу, политичком вођи Божићне побуне, а које су у последњих пар деценија константно злоупотребљаване у пропагандне сврхе, како у медијима тако и на друштвеним мрежама.

Те изјаве Пламенца је, иначе, “открио” историчар др Шербо Растодер, и без прављења анализе њихове логичности и реалности, та “открића” просто прослиједио Новаку Аџићу који је, потом, лагано одрадио посао спиновање јавности.

Као примјер употребе, или- очигледне злоупотребе тих Пламенчевих изјава- узећемо текст црногорског публицисте Слободана Јовановића, који је један од оснивача Црногорског покрета- на чијем је недавном скандалозном скупу у Подгорици држао уводни говор.

Ријеч је о Јовановићевом тексту “Тачка баздишта” (3*), у којем се с примитивним увредама, које се ријетко сријећу и на улици, а некмоли у публицистици, Јовановић обрушио на изванредног босанско- херцеговачког писца и публицисту Мухарема Баздуља.

О томе свједочи и наслов Јовановићевог текста- “Тачка баздишта”, с јасним, дакако- поганим алузијама. Елем, када се чак и презиме идеолошког или политичког опонента користи за јавно жигосање, може се само претпоставити до којег се дна може спустити дотични колумниста Аналитике и Е- новина, Слободан Јовановић?!

Осврт на изванредни текст Мухарема Баздуља, којег је под називом “Тачка гледишта” (4*) објавио у “Политици”, као и опсежнија анализа Јовановићевог провинцијалног и незнавеног одговора- биће у неком другом, наредном тексту.

А овдје ћемо се осврнути само на оне Јовановићеве тезе које не представљају суштински одговор Мухарему Баздуљу, већ се налазе у домену класичног спиновања, очигледно преузетог од Новака Аџића.

Наиме, Јовановић се у свом тексту осврће на период послије Божићне побуне 1919. године, те цитира неке изјаве из далеке историје, гдје каже:

“…Такође у београдском Балкану, 1924. године, Јован Пламенац, бивши премијер Црне Горе, пише: „Формирале су се банде које су као Хуни, пустошиле области једну за другом, пљачкајући сиротињу црногорску, скрнавећи гробове предака… вукући и прљајући по блату као прави дивљаци кости Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског само зато што су били црногорски свеци“.

Потом Јовановић продужава: “У једном другом тексту (Пламенац оп. а.) je писао: „… да се нијесу тадашње савезничке власти великих сила умијешале, хтјеле су окупаторске власти (српска војска и жандармерија) спалити мошти св.Василија Острошког и св.Петра Цетињског, онако као што је Синан-паша спалио на Врачару св. Саве Немањића“. (3*)

Преношење ове двије нестварне верзије Пламенца, без икакве анализе реченог, или њиховог упоређивања с другим историјских изворима, представља класичан примјер распиривања мржње. Јер, ово што је наводно рекао Племенац- уопште не потврђује нити један једини додатни историјски извор.

Поред тога што немају потврде из других извора, што је довољно да се потпуно дисквалификују као неозбиљне, оне имају и озбиљне логичке грешке. На њих се треба посебно осврнути, јер их до сада нико није желио чак ни запазити.

Наводни Хуни и очигледни фалсификати

Рецимо, прва верзија Пламенца, коју цитира Јовановић, гдје су наводне “банде које су као Хуни” легитимисали себе “вукући и прљајући по блату као прави дивљаци кости Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског”, представља очигледни фалсификат с логичке тачке гледишта.

Све су прилике да Новак Аџић, Слободан Јовановић и Шербо Растодер не разликују мошти светаца од костију које се спомињу у наводним изјавама Пламенца.

Јер, ако дотични “експерти” под моштима подразумијевају скелет, тада су бар могли направити један експеримент који ће потврдити или демантовати њихово писање на дату тему.

Рецимо, могли су отићи до било којег Медицинског факултета, позајмити медицински скелет човјека од студената, потом отићи на најближе расквашено земљано мјесто- те скелет експериментално “вући по блату и прљати му кости”- како то пише у изјави Пламенца.

Тиме би се убиједили да је таква мисија просто немогућа. Знајући да, рецимо, у тијелу одраслог човјека има 206. костију, одмах се поставља логично питање- како је могуће било гдје и било како, тим прије по блату- вући 206. костију скелета човјека?

То практично није могуће, а да се не изгубе скоро све кости скелета, осим дијела већих. Збиља, може ли ико замислити ситуацију да неко вуче, рецимо, бутну кост човјека по блату, или ребро? Па то ни на шта не личи. То је толико бизарно, да је немогуће!

Збиља, а како је тек могуће, послије таквог експеримента, саставити костур? Вратити све кости скелета на своје мјесто? То не може нити већина љекара урадити, а не неки цивили па који су као Хуни.

А разлика између медицинског скелета, и моштију светих људи се не да поредити. Самим тим, да се нешто слично икада десило- нема теоретске шансе да би се мошти светаца могле востановити и довести у првобитно стање цјелосности.

Ипак, наравно да никакви експерименти нису били потребни. Довољно је било да они који вјерују у ове бајке оду до два манастира и увјере се да мошти уопште постоје, и да им то буде најлогичнији демант те верзије. Да не говоримо о експертима судске медицине који могу и послије пар вјекова установити да ли је икада у пршлости било оштећења моштију, или не.

Хтјели спалити мошти, па нису…

Елем, посред цитирања Пламенчевих навода да су “окупаторске власти хтјеле спалити мошти светаца”, Јовановић је уметнуо своју “корекцију”- “српска војска и жандармерија”?! Како се није потрудио да стави стандардну надопуну- “опаска аутора”, то испада да је ријечи Пламенца Јовановић фризирао према својој вољи.

А шта ако у тој бајци Пламенца није била ријеч о “српској војсци и жандармерији”, већ о маленој комунистичкој групи Црногораца атеистичке провинијенције, као у случају са предлогом Сава Фатића?А шта ако уопште није било нита од тога сценарија?

Слободан Јовановић воли да спинује- те му се, очигледно, и у свакој бајци жандарми привиђају. Баш као што му се привиђа да је тај текст Пламенац објавио 1924. године, а не 12. новембра 1925. године, како то тврди Новак Аџић.

И тако, Пламенац у својој бајци каже да су наводно паљење мошти спријечиле “савезничке власти великих сила” које су се “умијешале”.

Збиља- а како су се умијешале? Чувши идеју- па је стопирале, или пославши војнике на Цетиње и нa Острог- државши их тамо годинама? А гдје су писани трагови, наредбе савезничких власти?
Или, изјаве свједока, који би се сигурно нашли међу зеленашима и комитима, јер је то– инцидент над инцидентима, чије би постојање сигурно попунило редове црногорских комита? Нема их? Баш ништа нема?

Опет, да се тако нешто дешавало- иницијаторе и учеснике би требало тражити у домену идеолошке конотације, а не генерализовати “јунаке бајке”. И тај траг би водио према атеистима међу бјелашима, или бјелашким- комунистима. Дакле, све би се то могло локализовати, а не генерализовати!

У једном ранијем тексту (5*) сам навео да је присталица комунистичких идеја у Црној Гори послије 1918. године било јако много, те да су црногорски комунисти листом били у бјелашима и антикомитима. Уосталом, црногорски комунисти тога времена су били огромна, а могуће и преовлађујућа идеолошка и оружана народна сила у процесу детронизације Петровића.

У дотичној колумни сам предоставио свједочење црногорског новинара и публициста Владимира Јовановића, који је идеолошки истомишљеник Новака Аџића и Слободана Јовановића.

У тексту о зеленашу Крсту Поповићу (6*), публициста Владимир Јовановић се кратко осврнуо и на црногорске комунисте, и навео следећу тезу:

“Још од 1918. године, Крсто Поповић не гаји само непријатељство према „бјелашима“, већ и у најмању руку подозривост према комунистима; тачније, комунисти су 1918. и били „бјелаши“.

Међу делегатима тзв. Подгоричке скупштине њих 12 су комунисти, тада под именом социјалисти. Ти први овдашњи комунисти, већина њих, на челу са Јованом Томашевићем, утемељивачем КПЈ у Црној Гори, били су „контракомити“; позивали су 1919. „противнике уједињења Црне Горе и Србије” као „Николине агенте” и тврдили да је „сепаратизам Црне Горе злочин”. (6*)

Да је међу комунистима бјелашима- било тако екстремних група с намјером да изведу акцију спаљивања моштију, имали су неколико година времена да ту бизарну одлуку изврше. Тешко да би им могли препреку чинити некакве “савезничке власти великих сила”.

Ипак, како потврда Племанчевим наводима из било каквих других историјских извора нема, то се комунисти бјелаши не могу оптужити за нешто чега није било.

Дрљевић и Штедимлија би пјевали о скаредностима

Да је овоме о чему говори Пламенац било мјеста, сигурно би се јавили екстремни политичари и публицисти, попут Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије, да све то с великим жаром искористе у политичке сврхе.

А факт је да чак ни екстремни Секула Дрљевић, који је користио прилику да сваки инцидент информативно натегне или надува, о овим скарадним претпоставкама уопште није никада прозборио нити једну ријеч.

Дрљевић би се на то сигурно осврнуо у својим религијско- националним халуцинацијама у књизи „Балкански сукоби 1905.–1941.“, која је објављена у усташком Загребу 1944. године, али није!

О Савићу Марковићу Штедимлији, који би такве ствари опјевао у усташком Загребу, да и не говоримо. Независно од тога што је у временима бјелашко- зеленашких надгорњавања, иако јако млад, све су прилике- Штедимлија био бјелаш.

Савић Марковић је рођен 12. јануара 1906. године, а хрватски извори, нпр. Википедија на хрватском језику, већ гoдинама држи на својој страници сљедећу интересантну информацију:
“Млади Савић Марковић је као пубертетски фанатик, у униформи причувнога српског жандарма, био за плаћу активни судионик оружних хајки на црногорске комите који су се годинама борили противу анексије Краљевине Црне Горе Србији од 1918. Долази под утјецај комунистичке литературе, па га 1923. избацују из подгоричке гимназије.”

Како се на тој страници хрватски извор афирмативно односи према Штедимлији, а како је Штедимлија највећи дио свог живота провео у Хрватској, то је реално могуће да хрватски извори најбоље знају информације о Штедимлијиној биографији.

Јовановић у окружењу “љековитих” идеолошких лешева!

Нем сумње, многе контраверезне личности наше историје су давале изјаве с извитопереним и нетачним информацијама, да би тим маневром постигли одређени пропагандни ефекат, и из тога извукли политичку корист.

Али, у овом времену се те информације морају пажљиво провјеравати, а не- њима параноидно спиновати јавност.

Ипак, злоупотреба изјава из прошлости, без икакве анализе колико оне могу бити реалне, као и без потврде из неких других историјских извора, редовна су појава у црногорским медијима.
Јовановићево режирано пренемагање око моштију Св. Василија и Св. Петра Цетињског, заиста је чудно када је познато да је дотични лик атеиста и антитеиста, као и то- у којем се скандалозном идеолошком друштву налази.

Јер, управо из његовог идеолошког круга данас иде нови начин скрнављење моштију светаца, и лавина скаредних напада на Његоша, а Јовановић на то уопште не реагује.

Рецимо, у једној од претходних колумни сам навео да је Стево Вучинић, који је близак сарадник Јовановића, у Монитору септембра 2005. године, на питање новинара Весељка Копривице да се осврне на православне свеце СПЦ, рекао следеће:

“То је такође у функцији распиривања мрачњаштва и релативизације значаја светог Василије као општецрногорског духовног симбола. Мада, то служи и економским циљевима, односно прикупљању новца од богомољаца који вјерују да су лешеви љековити.” (7*)

Укратко, у овој изјави Вучинић је Св Василија Острошког оквалификовао као „љековити леш“, то своје скарадно мишење ставио у уста ходочасницима, које је пежоративно назвао- богомољцима.

Рећи да је Св. Василије Острошки „општецрногорски духовни симбол“, а уједно и „љековити леш“- говори само о степену лудила и бизарности онога који тако нешто изговори.

Опет, имамо случај “Црногорске заједница еванђеоских/ библијских хришћана”, која је на свом званичном порталу “Добра Вијест”, у тексту “Хришћанство у Црној Гори”, рекла о моштима Св. Василија Острошког и Св. Петра Цетињског, као и ходочасницима- следеће:

“На мјеста као што су Острог или Цетињски манастир, људи масовно иду на ходочашће, бивају скрушени пред разним парчићима дрвета или сасушеним дијеловима тијела, да би тако, ваљда, стекли додатне заслуге на небу.” (7*)

Заиста је куриозитет да је Лав Лајовић, проповједник те и такве протестантске цркве, добио посао ђакона код Стева Вучинића- директора „бизарних богомољаца“ невладине организације која глуми Цркву.

Чињеница да се Слободан Јовановић није осврнуо на скрнављење моштију православних светаца у овом времену, од стране наведених ликова из сопственог окружења, представља упечатљив примјер- колико је Јовановићу стало до светаца и до светих моштију.

Али зато, изјаве из далеке прошлости, по истој теми, му служе као јак повод за бандитско дивљање по порталима, и пренемагање по питању моштију- до којих му је стало колико и до лањског снијега.

Буџетски аналитичар- као гуру на паради фашизма

Иако је јасно да je неспретним коришћењем непровјерних изјава, као и спиновањем у остатку текста, о чему ће тек бити ријеч, Јовановић показао да о историји Црне Горе мало шта зна, то му није сметало да у свом тексту упути поклич: “Очигледно да Баздуљ нема појма о историји Црне Горе…”

Иако је демонстрирао да познаје Црну Гору као да је Мауританац, Јовановић је, алудирајући на Мухарема Баздуља, у продужетку текста рекао и ово: “Ако ми нешто иде на нерве то је када неко умишља да је свезналица и да су баш оне информације до којих је он дошао – истина“.
Слободану Јовановићу не само да није тешко да спинује јавност, већ је познат и по скандалозном понашању на друштвеним мрежама.

Наиме, једна од познатих „забава“ колумнисте Јовановића је била да на Фејсбују постује унеређена лица православних епископа. Обично, окрвављена и пробушена мецима.
Све су прилике да дотични колумниста на такав начин демонстрира своје анимозитете према онима који му се не свиђају. Мада, у случају Мухарема Баздуља, то се дивљање манифестовало на посебан начин.

Наиме, Слободан Јовановић је у свом тексту, незадовољан Мухаремовим тезама, у огорчености треснуо следећу бљувотину: “Тако се и Мухарем Баздуљ, …, са потенцијално новим православним именом у будућности,…, кандидовао за новог Немању…“.

Можете замислити, Мухарем се кандидовао за Немању? Са потенцијално новим православним именом у будућности? Какве су ово халуцинације?

Нема сумње, Јовановић је или жвакао кукуријек и пио чај од бунике, или се прејео гљива лудара, прије него што је почео писати текст на тачки баздишта!

Испада да ће сваког пубицисту муслиманске вјероисповијести, који му није по вољи, Јовановић послати у Немање, претпостављајући да на такво обијесно лударање има пуно грађанско право, као и када лица епископа унеређује и постује по Фејсбуку.

Нема сумње, јавни ангажман Јовановића је био увијек испод сваког нивоа. У једној ријечи се може окарактерисати као- гебелсовштина.

Зато није ни чудо да је скуп у Подгорици, на којем је Слободан Јовановић изигравао гуруа и првог говорника, од добрoг дијела јавности оцијењен као- парада фашизма.

Чак су и избалансирани црногорски национали кругови, иако им Јовановић само по националном предзнаку припада, оцијенили да је скуп, гдје је Јовановић био уводни говорник- пратила “нетолеранција, насиље, шовинистичка и фашистичка скретања”, а учесници скупа означени као “буџетски интелектуалци“ који су стали “у одбрану – црногорских патриотских набоја, као димне завјесе за голу аутократију и пљачкање сопствене државе.” (8*)

Нема сумње да је шовинистичко дивљање Јовановића увијек било у служби смањивања видљивости процеса пљачкања преосталих ресурса Црне Горе.

Оно је временом добило форму нескривеног нацистичког погледа на свијет и окружење- што је сигуран пут на чијем ће крају Јовановић заузети почасно мјесто- перјанице међу презреним друштвеним изгојима.

Референце:
(1*) (Војин Грубач, “Бјелашки комунисти, Савo Фатић и “сахрањивање светаца”, портал ИН4С, 17. мај 2017.)
(2*) (др Јован Бојовић, „Извори за историју радничког покрета и револуције у Црној Гори 1919-1945, Серија 1, књига 1 (1918-1929)” Титоград, 1971, стр. 19-22.)
(3*) (Слободан Јовановић, Тачка баздишта, Е- Новине, 13. јун 2015.)
(4*) (Мухарем Баздуљ, Тачка гледишта, Политика, 11. 06. 2015.)
(5*) (Војин Грубач, Бјелашки комунисти, Савo Фатић и “сахрањивање светаца”, портал ИН4С, 17. мај 2017.)
(6*) (Владимир Јовановић, Крсто Поповић- Седамдесет година од погибије (1), портал Антена М, 13. Март. 2017)
(7*) (Војин Грубач, Ипокаплар у волшебним просторима оскрнављених светаца, портал ИН4С, 25. мај 2017.)
(8*) (УРА: Насиље је посљедњи стадијум аутократског, трулог и уплашеног режима, портал Вијести, 17.5.2017.)