Priliku da probam kako je to voziti biciklo u Podgorici dobila sam iznenada: drugarica se odselila iz zemlje i ostavila mi njenog plavog ljubimca, uz preporuku „vidi, provozaj se, možda ti se svidi“. To je bilo prije više od 3 godine. Probala sam jednom; bilo je jezivo. Ne može se ulicom, ljute se vozači. Ne može se trotoarom, sudaraš se sa banderama, žardinjerama i pješacima. Težak posao! Milina je prošetati, pa čak i čekati gradski prevoz, pri ovome – mislila sam tad. I nikad više nijesam pokušala da na biciklu nekud odem po Podgorici. Ponijela sam ga u Kolašin, eno ga sad, čami u podrumu. U međuvremenu sam se i ja malo selila, i dobila priliku da vidim kako Brisel, Beč, Kopenhagen i Madrid izgledaju iz perspektive studentkinje na biciklu. Ovo je priča o Kopenhagenu.

Parking u Kopenhagenu

Prije no sam se prošle jeseni doselila u Dansku, uspjela sam da se (uglavnom u Beču) malo oporavim od lošeg podgoričkog iskustva. Navikla sam se na biciklističke trake, na to da imam pravo na prostor na ulici, i da slobodno mogu da ga zauzmem čak i kad nije označen. „Sve ti je u stavu“, kaže mi cimerka, dok stojimo među automobilima i čekamo zeleno.

Tako sam u Kopenhagen došla sa stavom, ali svakako nepripremljena na rojeve biciklista kojima je grad preplavljen. Mislite o tome ovako: u špicu, u glavnim tranzitnim ulicama, gužva na biciklističkim trakama značajno premašuje gužvu na magistrali. Prema podacima iz 2013, 52% stanovnika Kopenhagena dolazi na posao, u školu ili na fakultet biciklom (još zanimljivih statističkih podataka o tome možete pronaći ovdje).

Jedno popodne u mojoj ulici, četvrt Østerbro

Jan Gejl, danski arhitekta i konsultant za urbano planiranje, jednom nam je rekao da tako mnogo ljudi u Kopenhagenu svakodnevno vozi biciklo jer je voziti bezbjedno: „Kada razmišljate o prostoru za bicikliste na ulici, kada takav prostor stvarate, zamislite da treba da po njemu pustite dijete od 7 godina da samo, na biciklu, ode u školu. I da vaša baba starija od 70 godina može bez brige da vam na biciklu dođe u posjetu.“ Sa ovako osjetljivim biciklistima na umu, u biciklistički sistem u Kopenhagenu „ugrađeno“ je, pored širokih staza i jasne signalizacije, posebno pravilo za skretanje ulijevo, karakteristično za ovaj grad do te mjere da ga u svijetu zovu „Copenhagen Left“.  Naime, kada treba skrenuti ulijevo, pravilno je prvo voziti pravo – preći poprečnu ulicu – a onda sačekati zeleno i nastaviti ulijevo, kud ste bili i krenuli. Debata o tome koliko je ovo pravilo zapravo korisno i koliko utiče na bezbjednost i efikasnost biciklista na putu i dalje traje. Kritikuju ga jer usporava biciklistički saobraćaj i stvara gužve na raskrsnicama. Meni, priličnoj početnici, zbilja je pomoglo da se osjećam sigurnije tokom svakodnevne vožnje od bar 15km, do fakulteta i nazad.

Nabavila sam sebi biciklo manje od nedjelju dana po dolasku u Kopenhagen. Naime, jedan od rezultata ovakvo masovnog korišćenja bicikla kao prevoznog sredstva jeste ne naročito dobar kvalitet javnog prevoza u Kopenhagenu: postoji to, stiže na vrijeme, ali u koju god da ste gradsku oblast krenuli prije ćete tamo stići biciklom nego li autobusom ili vozom. Pri tom, mjesečna propusnica za gradski prevoz košta skoro koliko i polovno biciklo. Nije bilo druge, kupila sam jedno – polovno, crveno, koje me je sa katancem i svijetlima koštalo oko 140€.

Moje prevozno sredstvo u Kopenhagenu

Tražila sam polovno biciklo, da ga lakše i duže zadržim: što starije i trošnije izgleda, to je manja vjerovatnoća da će biti ukradeno. Skoro svi koje sam upoznala u Kopenhagenu imali su iskustva sa takvim krađama, kao žrtve ili počinioci, a često i jedno i drugo. „Ako meni neko ukrade biciklo, ja uzmem od nekog drugog. Tako to ide u krug“ – to je objašnjenje, samo ponekad šaljivo, koje sam više puta dobila. Sjećam se da sam na početku mislila da je pravo čudo da iko uspije da zadrži svoje preko par dana, s obzirom na to da ih drže na ulici, na gomili, nevezane ni za šta. Tek kad sam dobila svoje staro-novo prevozno sredstvo shvatila sam u čemu je štos: osiguravao ga je mali, okrugli katanac na zadnjem točku koji je sprječavao okretanje. Ako bi neko htio da ga ukrade, morao bi da ga ponese, a to valjda u prometnim djelovima grada i u po bijela dana, pod okom uličnih kamera za nadzor, nije bilo zgodno.

Katanac na zadnjem točku. Nijesam sigurna koliko bi to pomoglo da se ovdje zaustave kradljivci. Izvor: pinstopin.com

Tako je moje staro biciklo ostalo moje tokom tog semestra u Kopenhagenu. Dan pred odlazak, krajem decembra, pošla sam da ga prodam. Poslije pola sata cjenkanja, uspjela sam da od iskusnog trgovca izvučem čitavih 14€ – desetinu cijene koju sam platila 4 mjeseca ranije. Ponuda i tražnja: kupovala sam biciklo na početku lijepe jeseni, kad su svi novi studenti tražili svoje kopenhagensko prevozno sredstvo i bili spremni da za njega plate. Pošla sam da ga prodam u sred zime, pred novogodišnje praznike, kad svi pokušavaju da se otarase svojih starih bicikala – dok su trgovci, skoro pa jedini potencijalni kupci u to doba godine, spremali magacine gdje će ih držati nekoliko mjeseci prije nego ih prefarbaju i ponovo prodaju kad počne proljeće. Moju skromnu zaradu sam istog dana uložila u par novih minđuša, i tako uspješno zaključila biciklističke dane u Kopenhagenu.

Mjesece koje sam provela u Danskoj iskoristila sam i za malo istraživanje o tome šta stručnjaci misle o razvoju biciklizma u Kopenhagenu i drugdje. Mnoge lokalne kompanije uključene su, kao konsultanti, u biciklističke projekte širom svijeta. U sledećem tekstu pisaću o tome šta sam saznala razgovarajući sa nekima od njih. Do tada, pokušaću da iskoristim novu infrastrukturu i ponovo vozim u Podgorici.