Sanjao sam Arsena. Sjedi za računarom u nekoj kućnoj varijanti. Ne vidim mu lice ali znam da je on. Stojim pored njega i gledam u ekran dok pušta neku muziku koju je komponovao. Pita, na šta mi to liči? Razmišljam da ne bih ispao glup, pa kažem: „Na Betovena.“ „Da, na Betovena“, veli on „ali na moj način…“  Čekam da čujem tekst, ali teksta nema. Samo instrumental koji podsjeća na Devetu simfoniju. Onda u sobu ulazi žena srednjih godina, smeđe kose. Nikad je nijesam vidio ali pretpostavljam da je to Arsenova kćerka. Na javi sam znao kako se zove, čak i to da joj je Arsen posvetio pjesmu, ali u snu nema šanse da se sjetim. Nosi tacnu na kojoj su šolja čaja za mene i kafa za Arsena. Kaže mi kroz osmijeh: „Molim te nemoj nikom da ispričaš da tata snima novi album!“ Uvjeravam je da neću. Okrećem se prema Arsenu sa namjerom da ga pitam zašto njegova pjesma nema teksta, ali on više nije tu. Nakon nekoliko trenutaka pojavljuje se u žutoj uniformi kao Lenon sa omota ploče „Sgt. Peppers Lonely Hearts Club Band“ i tad ga prvi put jasno vidim. Ne liči na sebe, glava mu se smanjila, okruglasta je. Ima zaliske i sijede zulufe i liči na Branka Kockicu. Ali govori kao Arsen. Tačnije pjeva: „Can't remember anything at all/ Flame trees line the streets/ Can't remember anything at all/ But I'm driving my car down to Geneva/ „Šta je to, pobogu, gospodine Arsene?“ „To je bluz, vraški opasan  bluz . Priznaj, kako praši…“ , kaže Arsen, dok u laganom ritmu njiše tijelo i nastavlja da pjeva: „…Can you feel my heartbeat?/ Can you feel my heartbeat…?“  Onda mi, bez objašnjenja, otvara vrata i prati me do izlazne kapije: „Pozdravi mi onog vašeg, ako ga gdje sretneš“, kaže na rastanku. „Reci mu, pozdravio ga Arsen.“ „Koga da pozdravim“, pitam? „Pa onog vašeg Najvećeg! Nemate ih sto, valjda“, reče. Ništa ne kapiram. „Je l’ Njegoša“, povikah, sad već sa pristojne udaljenosti. Arsen mi se podrugljivo nasmija…

Budim se i osjećam kako mi srce snažno udara…

* * *

…Svečano se zaklinjem da ću koncerte Bečke filharmonije 1. januara u podne slušati svih narednih godina ali dozvolite mi, molim vas dozvolite mi još ove 2015. godine da odslušam nešto sasvim drugo, nešto tome ni nalik ni po čemu, osim po veličanstvenosti…

Pjesme sa dva remasterizovana albuma objavljena kao dupli CD u decembru 2014. godine, skoro 12.000 dana nakon ploča „Ožiljak“ i „Umjesto gluposti“ preslušao sam više od 200 puta, ali jednostavno sam morao da ih imam i u ovom „pure“ izdanju. Da me ubijete, više se i ne sjećam kad sam posljednji put kupio neki CD. Možda na trafici, prije par godina, uz neki deterdžent ili kafu? A skinuo sa torrenta? E pa to je lako pitanje. Prekjuče. Nakon odgledanog filma „20.000 Days on Earth“. Album Nik Kejva i benda Bed Sids „Push the Sky Away“. Uh, pjesma „Higgs Boson Blues“ me raznijela na prvo slušanje. Rafalom po stomaku, grudima, očima… Svuda. Ne, ne brinite. Još ne može „skinuti“ sa prestola neprikosnovenu „Are you the one that I've been waiting for“ koja me je probola pravo kroz srce. Ali ovo je vraški opasan bluz. Kad vam kažem.

No ipak prvo januarsko sunčano podne počinje sa „dosadno mi sam u stanu…“

To kao da je bio plutonijum ukraden od libanskih terorista kojim sam se poput Martija i Doka, za čas, iz 2015. teleportovao u devedeset i neku, baš u onaj mračni prolaz opkoljen čempresima u Ulici Ivana Milutinovića, nedaleko od starog bazena, gdje su me te januarske večeri već čekali Safet i njegovi jarani…

-Mali što da ti kažem, najeb'o si. Skidaj jaknu i isprazni džepove farmerki, za početak…

Zaustavio sam dah, ukočivši se kao zec pred farovima. Nikad mi se nešto slično nije dogodilo u životu. Orobili su me više puta, od crnih „šputki“ u vrtiću do plavog kačketa sa natpisom „Carolina Panthers“, koji mi je misteriozno nestao sa sjedišta autobusa, baš kad je vozač kod Neuma dao pet minuta predaha za puš pauzu. Ali da se sa razbojnicima sretnem lice u lice…? To mi se još nije desilo. Do tad.

-Ajde šta čekaš…

Crni tip u crnom pohabanom kaputu bio je, po svoj prilici, nestrpljiv. Dvojica „pozadinaca“ su mu čuvala stražu.

-Vidi ga kako se prep’o. Pizdica – reče jedan od „bodigardova“.

A što jes’ jes’. Stvarno sam drhtao. Srce je počelo da mi lup(et)a: „Can you feel my heartbeat… Can you feel my heartbeat…“

-Jesu li te kući učili da ne ideš mračnim djelovima grada – izusti Crni.

Premišljao sam se. Mogao sam ’ladno okolo, kod semafora, praćen uličnom rasvjetom sve do Sportskog centra. No htio sam prečicom, da uštedim par minuta, što prije se dokopam blagajne i kupim te tri karte za sjutrašnju košarkašku utakmicu. Ponekad bih sa društvom išao tom prečicom. Sam rijetko. Po mraku, jedino kad me đavo natjera. A te večeri me natjerao. Temperatura je bila prilično ispod nule.

-Skidaj jaknu!

Jedan od onih „čuvara“ nije ni čekao da je skinem već je sam strže sa mene.

-Isprazni džepove farmerki – viknu mi!

U džepu sam imao tri papirne novčanice od po pet maraka. Zavukoh ruku i pokušah prstima da odvojim jednu od druge, kako bi bar nešto „sačuvao“. Pružio sam im jednu „petomarku“.

-To je sve? – upita Crni.

-Da. Toliko košta karta za utakmicu – promucah.

-Sam ćeš da ideš, upita sumnjičavo?

-Da.

-Dobro, ako je tako – reče Crni – ali nama je batice ovo malo. Moramo i mi od nečega da živimo. Jaknu ćemo zadržati, a bogami moraš i patikice da skidaš. Mislili smo da te poštedimo toga… Ali pet maraka…. Znaš li ti šta je to u ovo doba inflacije? Goli… – ipak se zaustavi.

-Ajde, ajde izuvaj se – reče jedan od jataka.

-Ne…

-Šta „ne“, viknu!

-Ne… Nemojte molim vas. Kako ću… Kako ću bos?

Mislim da su mi se oči zamaglile, ali nijesam zaplakao. Dvoumio sam se da li da im dam još onih deset maraka iz džepa, pa tako (možda?) spasim patike. No to bi bio mač sa dvije oštrice. Uzeli bi i jedno i drugo, sigurno.

-Lepi, ako misliš da smo mi neke propalice, varaš se. Mi smo ti pošteni lopovi, zar ne braćo. Evo daćemo ti prave „starke“, da ne ideš bos i da se ne prehladiš po ovoj smrzlici –  reče Crni.

Jedan od „braće“ izvadi iz torbe neke patike i baci ih ispred mene. Bile su to stvarno „starke“, ali u raspadanju. Od oka sam vidio da su mi za dva broja veće. Šta sam mogao da radim. Izuh se i pružih im moje „adidaske“.

Drugi „brat“, onaj koji mi je uzeo jaknu, priđe Crnom:

-Safete, ovo smo našli u unutrašnjem džepu.

Crni, pardon Safet (sad sam znao kako se zove!) uzeo je plastični, na jednom mjestu napukli omot u kom je bio upakovan CD sa 20 pjesama Miladina Šobića. Dugo ga je okretao i razgledao. Kao da se na tren „prespojio“ u neki drugi film, potpuno različit od ovog u kom je igrao glavnog negativca.

-Je li ovo tvoje?

-Da?

-Odakle ti?

-Kupio sam u „Hi fi centru“.

-Znaš li da ovo nije originalni CD?

-Ne.

-Šobić je snimao ploče. Dvije. Nikad CD. On ne snima više. Znaš li to?

-Da.

-Koliko znaš njegovih pjesama?

-Sve.

-I one što nijesu na ovom CD-u?

-Ne, samo ove. Pa zar nije snimio samo njih – upustih se ja u raspravu.

-Jeste, ali ih ima još duplo toliko nesnimljenih. Nikad nijesi čuo „Ajšu“, „Kišobran“, „Novembar“, „Svetionik“…

-Ne.

-E moj zemljače. Onda ti ne slušaš Šobića? Koja ti je omiljena od ovih?

-„Kad bi došla Marija…“ – rekoh bez razmišljanja.

-Znam, znam, većini je… Ali ja nijesam kriv što je meni omiljeno žensko ime Sandra, pa nikad nijesam mogao da se navučem na tu „Mariju“. Samo je Arsen Dedić napisao pjesmu o Sandri. Znaš li ko je Arsen?

-Znam.

-Ali sam kasnije – nastavi Safet – saznao da je Arsen to zapravo pjevao kćerki, pa se više nijesam palio na tu pjesmu. A kako ti se sviđa „Četa luđaka“ od Šobića.

-Dobra je.

– Štaaa, dobra je. Odmah te vidim. Nemaš ti pojma o muzici, a još manje o poeziji. Reći za Šobićeve pjesme da su dobre, to je bogohuljenje. One su biseri. Genijane i vanvremenske pjesme. Svaka od njih. Razumiješ.

-Da.

-Pjesme se ne slušaju ušima. Nego srcem. Utuvi to u glavu. „Tutnji život pored mene/ ne gleda četu luđaka/ ruše se snovi, troše se žene/ filmovi tuđi, a moja traka, traka…

Safet je iznenada počeo da pjeva. Kao da je poludio. Onda me unezvereno pogledao.

-Znaš li šta je to? To je himna…  A druga strofa je još jača: „Uvijek drugi mirni u zbrci/ uvijek drugi sa srećom svježom/ a ja nevičan prljavoj trci/ smijem se čestit’ nad praznom mrežom… To je on o meni pisao, znaš, baš kao da je o meni pisao… Od ’82 naovamo ja to računam kao svoje. Nikome ne dam te stihove…

Činilo mi se da priča malo nepovezano, konfuzno ali opet smirenije nego na početku. Ipak sam pred njim i dalje drhtao kao prut.

-Tada sam još studirao – produži Safet – i to ne u ovom vašljivom gradu, nego u  metropoli. Nijesmo imali dinara u džepu, ali smo imali snove. I onda su nas odvukli u rat. I u ratu su nam strijeljali snove. Sve do jednoga… Sad nemamo ništa. Shvataš?

-Shvatam.

-Ma đavola shvataš. Znaš li ti da smo mi početkom osamdesetih slušali Nik Kejva, kad ga niko živ slušao nije. Njegova tadašnja grupa zvala se „The birthday party“ i jedva smo čeklali da nam poznanik koji je prodavao ploče, preko rođaka iz Australije, nabavi nove albume. Po mjesec dana smo skupljali i štedjeli crkavicu, da bi to kupili. Ne krali, nego štedjeli. I znaš šta se desi. Istog dana kada je stigao taj album iz zemlje kengura, „Jankyjard“ se zvao, Šobić je objavio svoj drugi i posljednji album „Umjesto gluposti“. Tada smo rekli: Jebeš Kejva, i kupili smo Šobićevu ploču… Znali smo da će i ta biti remek djelo. Kao i ona prva. Jer Šobić je naš, shvataš, on je naš… najveći…. naš najveći…

Zastade na trenutak, kao da traži pravu riječ, ali ne dovrši rečenicu…

Onda se opet „prešalta“ u devedesete.

-Misliš li ti da mi nijesmo čestiti, ako krademo. Mi krademo da preživimo. Mada nam ovakav život više i ne treba. A u ovoj zemlji svi kradu. Samo kradu prljavo. Ispod žita. Mi ne.

„Al’ ja imam sebe u sebi poštenog druga/ i volim što su tako čiste/ moja sreća, moja tuga…“ – začini Safet stihovima.

-Ja ne kradem – izustih uz mrvicu kuraži, koja mi se odnekud ovaploti.

-O kradeš, još kako kradeš, mali. Kradeš nama vrijeme. Evo se pola sata natežemo s tobom. A mislim da i lažeš. Odmah sam te provalio kako stiskaš ruku u tom džepu. Ima tamo još marona, a nama kao izvadio siću…

Očekivao sam da će da traži da izvrnem džepove, očekivao sam da će da mi uzme i onih zgužvanih deset maraka, očekivao sam da će da me udari pesnicom ili čak glavom u glavu, zato što sam ga slagao… Očekivao sam…

Umjesto toga Safet viknu onoj dvojici:

-Vratite mu jaknu… I patike mu vratite.

-Ali Safete.

-Ništa „ali Safete“. Vraćaj mu to, kad sam rek’o.

Uradiše tako.

-Ovih pet maraka ćemo ti uzeti, čisto da ne bi poslije društvu pričao kako si nas zajeb’o. A ovo – pokaza na Šobićev CD – ovo iako nije original, čuvaj kao oči u glavi. Čuvaj kao… kao Kuran.

Zastade malo.

-Jesi li ti pravoslavac?

-Da.

-Onda ga čuvaj kao Bibliju, to mu dođe isto. Ovo ti je danas spasilo guzicu. Shvataš li?

Klimnuo sam glavom. Dade mi CD kao da je propusnica koju gestapov vojnik vraća malom partizanskom kuriru koji je, glumeći nevinog dječaka, ipak nekako uspio da se probije do štaba.

Krenuh da idem.

-Ej čekaj malo.

Teško meni, šta će sad? Okrenuh se.

Safet izvadi iz džepa neki flomaster, podiže „starke“ sa betona i na gornjem gumenom dijelu patika nešto napisa. Dobaci mi ih.

-Za Novu godinu… – doviknu mi.

Uhvatih patike, i bez riječi, užurbano napustih ovo mračno mjesto. Iza ostadoše čempresi koji su nastavili da dršću ’mjesto mene…

* * *

Tek kad sam stupio na sigurnu teritoriju, ispred blagajne Sportskog centra, pogledah „starke“ koje sam dobio „na poklon“. Na desnoj je pisalo „Umjesto čestitke“ a na lijevoj „Od Safeta“…