Javlja:Dejan Kožul

Tomu Markovića smo već jednom imali prilike ugostiti u KUPEK-u kad je gostovao sa Đorđem Brankovićem (Ah ahilej) koji je njegove tekstove iz knjige „Vreme smrti i razonode“ uglazbio. Bio je to 28. KUPEK na Dan Republike.

Povod za ovo gostovanje je takođe bila knjiga koju je nedavno objavila kuća „Levo krilo“. Ime joj je „Čovek zeva posle rata“, što je parafraza pesme Dušana Vasiljeva „Čovek peva posle rata“, koja je napisana po završetku Prvog svetskog rata. Vasiljev je, kao učesnik Rata, shvatio apsurdnost ratovanja , a posebno se razočarao posleratnim periodom što je zajednička karakteristima sa našim gostom u 106. izdanju KUPEK-a. Odatle i ta iga reči sa naslovom knjige, što je inače jedna od glavnih karakteristika Tome Markovića.

Toma je u knjizi obuhvatio sve važne periode srpske mitologije – od bitke na Kosovu do osvajanja Wimbledona. Mač ili reket? U rukama srpskog junaka sve je ubojito oružje, gde žrtva nije ni kolateralna šteta.

Sa Tomom smo razgovarali i o uzrocima propasti kulture u Srba, o sukobljavanju sa Igorom Mandićem, saradnji sa književnicima iz Prištine, književnom festivalu Polip, a ukoliko budete pažljivi možda čujete i par Tominih čitanja.

Zaokružimo ovu najavu 106. KUPEK-a citatom Harisa Imamovića koji stoji na stražnjij strani korica knjige:

„Ipak, tvrdoglav u svojim belogardejsko-pinočeovskim namjerama, Marković ne odustaje od borbe protiv socijalizma, kako na političkom, tako i na planu ekonomije jezika. Godinama taj poštovalac Hajekovog, Mizisovog i Fridmenovog poetskog neoliberalizma provodi privatizacijsku otimačinu jezika srpskog naciona i s obzirom na količinu poetskog kapitala kojim trenutno raspolaže, opravdano ga se može odrediti kao pjesničkog tajkuna.“

Toma Marković je živi dokaz da poezija itekako treba da postoji i posle Auschwitza i posle Srebrenice. Baš u dišpet.