Piše:Biljana Vankovska

Ovo nikako nije kolumna o Evroviziji, o manifestaciji koja jedva da je muzička, a još manje umjetnička. Muzika je ustupila mjesto kičeraju, spektaklu, vizuelnim i drugim efektima, ali i geopolitičkim transakcijama. No, reakcije na pobjedu Končite i dalje talasaju, i izbacuju na površini sav društveni mulj i izazivaju govor mržnje, nalik poplavama za koje je srpski patrijarh Irinej rekao da su kazna zbog stranputice kojom je krenula Srbija (prajd parade) i time izazvala božji gnjev. U subotu, 17-og, je bio Međunarodni dan borbe protiv homofobije i transfobije, pa sam se ipak umjesto za (stvarne i tragične) poplave odlučila za ovu temu. Već sam dala skroman doprinos u kampanji jednom video-porukom, pa sada i ovaj tekst posvećujem problemima i ljudime o kojima rijetko govorimo ili za koje smo slijepi – uz sav rizik da i mene pogodi božja kazna.

O fenomenu Končite i o končitofobiji je već bilo napisano mnogo, uglavnom od aktivista, a s ciljem da se iskoristi momentum, ali i da se dekonstruiše „poplava“ mržnje. Oni drugi su požurili da pokažu svu malograđanštinu i lažni moral, kao i strah da će ih pogled na Končitu pokvariti i zavesti! (Pri tome se, naravno, ne uznemiravaju što su im djeca svjedoci porodičnog nasilja, ali i prizora masakra i ratova u kojima učestvujemo). Već sam jednom bila etiketirana kao homofob, pa evo rizikujem ponovo time što ću javno reći da nisam glasala za Končitu.

Nisam se pridružila ni horu slavljenika koji su bili oduševljeni nastupom i prukom koja je tom prilikom poslata, a u kojoj se pozvalo na svijet trolerancije, slobode i prihvaćanja različitosti. (Palo mi je na pamet da i one misice na izborima ljepote ne propuštaju da se založe za mir u svijetu.) Glasanje SMS porukama ili izražavanje podrške na socijalnim mrežama je onih dana bio najlakši način da dobijete ulaznicu u elitni klub progresivnih intelektualaca. Sve mi je to izgledalo prelako i trivijalno. Posebno mi je smetala nametnuta teza da svako ko nije za Končitu mora da je (prikriveni ili otvoreni) homofob/transfob. Moj odnos prema pripadnicima LGBT populacije je sasvim prizeman, kako dolikuje običnim ljudima, neelitistički ili čak anti-elitistički – oni su samo ljudi, sa dobrim i lošim karakteristikama, a ono što ih izdvaja od ostalih je pripadnost ranjivog grupi izloženoj stigmatizaciji i nasilju. Pokušala sam da pročitam što više o ličnosti Nojmana zvanog Končita i da shvatim u čemu se sastoju njegova hrabrost, pa je preko noći postao ikona. Odgovor nisam našla, bar ne takav koji bi mi pokazao da se ova ličnost izdvaja nečim i zaslužuje poseban respekt.

Prema show-businessu, kao i prema svemu što je povezano s money-making, sam skeptična. (Austrija će, na primjer, dobiti 50 miliona eura za organizovanje sljedeće Evrovizije, a Končiti je zagarantirana bogata karijera). Ljudi su skloni da urade sve da bi uspjeli u svijetu estrade, a komercijalizacija svega i svačega je masovni fenomen. Neki od mojih LGBT prijatelja se ne slažu, ali meni je jako bliska teza Svetlane Slapšak koja je napisala da Končita ne laže o svom proizvodu (o sebi), za razliku od jogurta Aktivija koji će vam, kobajagi, smanjiti trbuh. Slažem se da je momak „kulturno i rodno jasno definisan“, i da je uspio da unese originalnu samodizajnersku notu (mada Vlatko Stefanovski s pravom ukazuje da je pjesma plagijat). Time ne želim da je Končitina poruka o prihvatanju različitosti lišena autentičnosti i snage da probudi javnu svijest. Dobro je da je uzburkala duhove, jer sama pojava Končite bila provokacija za svakoga od nas, za našu pretpostavljenu tolerantnost i otvorenost uma.

„Evropa“ je požurila da kapitalizira svoju pobjedu i da dogradi svoj superiorni moralni profil (posebno u odnosu na Rusiju, zna se iz kojih razloga, čije su pretstavnice bile izviždane ni krive ni dužne, kao da su bile pretstavnice Putinove politike u Ukrajini). Ipak, analize glasanja su pokazale drugačiju sliku: i (zapadna) Evropa nije baš onakva kakvu su je neki htjeli predstaviti, niti su istočno/južno Evropejci redom homofobi/transfobi. Guardian i Independent su prenijeli da su glasači mahom bili oduševljeni etno-porno nastupom pretstavnica Poljske (s nastupom koji je bio vulgarniji i eksplicitniji od bilo čega što je uradila Končita, naravno); publika iz Rusije je, ipak, rangirala Končitu na visoko treće mjesto. Stvar je, ipak, u tome da su konačni bodovi za svaku numeru bili samo rezultanta glasova publike i specijalnih žirija, pa otuda i lažna pretstava o trijumfu različitosti. Time su u vodu pale i razno-razne „naučne“ analize koje su mjerile stepen homofobije u jednoj zemlji prema broju poena datih Končiti.

Možda griješim, ali borbu za „svoje pravo JA“ mi je jako teško pronaći na estradi. Tačno je da je Končitin nastup imao veliki uticaj na makro-nivou, a u funkciji proimocije kauze – LGBT prava kao ljudska prava – a to nije za podcjenjivanje. Pjesmice i suze (radosnice, u ovom slučaju) dopiru do šireg kruga ljudi, a možda čak i do njihovih srca. Ipak, ako treba da biram, moji se heroji nalaze među „običnim smrtnicima“, kod onih koji nisu celebrity i koji svakodnevno prolaze kroz pakao. Retoričko je pitanje da li neka anonimna, neestradna i autentična Končita, bez šminke, garderobe i glamura, može postati masovna inspiracija ili barem od strane političara i medija biti tretirana kao ljudsko biće?

Ispiričaću zato nešto što mi se desilo prije nekoliko mjeseci, kada sam se upoznala sa makedonskom Končitom. Taj me je susret potresao i osvijestio za mnoge stvari koje ranije nisam primjećivala ili o kojima nisam nikada dublje razmišljala (i pored toga što imam američku koleginicu koja je sada kolega, koja je promijenila pol i sada živi u lezbijskoj vezi; s njom se dobro družim, a u akademskom svijetu je veoma poštovana). Priča o ličnosti koju znam pod nadimkom Gia je drugačija, a nju nema ko da ispriča, pa sam joj zato posvetila ovu kolumnu. Ona ne samo da ne zna da li će se ikada preporoditi kao feniks, ali često strahuje za svoj život. Ne bih znala za nju da mi ona nije prišla, i to ne da bi tražila od mene nešto, nego da bi mi dala (i davala je pomoć u mojoj maloj kampanji skupljanja potpisa za predsjedničku kandidaturu). Kasnije mi je ispričala kako je živjela zatvorena u kavezu svog (muškog) tijela. Ipak, išla je u školu, zaposlila se i postala cijenjena među kolegama i pacijentima u bolnici u kojoj je radila. No, odvažila se, dobila podršku porodice, i počela s hormonalnom terapijom. U času kada je odlučila da je došlo vrijeme da pokaže svoje novo (ili istinsko) ЈА, i pojavila se na radnom mestu obučena kao žena, desio se kolaps. Dobila je otkaz, a direktor (vojnik vladajuće stranke) joj je rekao da neće dopustiti da Makedonija postane zemlja nakaza. Leđa su joj okrenuli svi, i kolege i prijatelji; bačena na margine, u borbi za preživljavanje, počela se prostituisati da bi zaradila za hljeb i hormonalnu terapiju… Često je gladna i bez grijanja, ali svojoj porodici ne smije da kaže čime se bavi da ih ne bi osramotila ili bila im teret.

Nikada ranije ne bih pomislila da mi toliku empatiju i respekt može pobuditi osoba koja se bavi „najstarijom profesijom na svijetu“! Tih dana, Gia mi je pisala koliko je oduševljena mojom hrabrošću i rekla da bi se „malo njih usudilo krenuti putem kojim sam sama krenula“ (u skupljanje potpisa za kandidaturu bez stranačke i finansiske podrške). A ja ne samo da sam se njoj divila zbog hrabrosti, nego sam se osjećala postiđeno (moj čin nije tražio puno hrabrosti, samo malo ludosti)! Oprostite, ali ja više razumijem Giu nego Končitu! Njene riječi su mnogo više od komercijalne pjesme za masovnu upotrebu (bar dok se ubrzo i ne zaboravi). A evo što je Gia pisala: „Kroz kakvu golgotu prolazim svaki dan samo zato što sam odbila da živim kako mi je bilo pisano! Dugih godina sam bila ‘mrtav momak’ koji je na sve načine nastojao da ubije ženu u sebi. Sve dok nisam shvatila da ako ubijem nju, ja ću ubiti sebe. Popustila sam, dala sam joj život, a stvorila pakao. Ali, sve dok imam vazduh u grudima, plesaću u paklu, nadajući se da ću jednog dana vidjeti i nešto dobro u životu koji sam odabrala.“

Od Gie sam naučila o ovim ljudskim sudbinama i stradanjima koje su dio i mog okruženja! Zato i sada, usred euforije oko Končite, apelujem da se okrenete oko sebe, da vidite ove autentične, žive ljude kojima nisu potrebni samo aplauzi, razumijevanje i jedna kampanja godišnje, nego život dostojan čovjeka u društvu u kome ćemo svi biti jednaki zato što smo ljudska bića.

Nova Makedonija

Prevod je autorkin