Evo opet ja…. Da se javim, što vele po Crnoj Gori, “valja se”. Da nastavim đe sam stao, jel’ te…

Moram priznati da se sve ovo u početku dojmilo malo glupavim i banalnim.  Ruku na srce, ja sam dobrih godinu i po mislio da je sve za džabe, da malo što korisno i životno dobijam od ovog mjesta. Al’ eto neđe u nekom trenutku sve se mijenja. Mada, kao i sve,  i ovo zavisi masa od pojedinca, koliko imaš volje i hrabrosti da nastaviš da se boriš i suprostavljaš svekolikoj đavoljoj raboti. Jer već u startu treba imati «cojones» [što bi rekli Španci] da dođeš ovamo u jedan, ipak, zatvoren prostor, na četiri godine, u drugu zemlju čak! Nije malo!

Svjestan da mnoge stvari na koje si navikao nećeš imati ili mnogo toga nećeš raditi. Stvari koje su u životu normalne, prirodne, stvari koje nas okružuju i osmišljavaju naše bivstvovanje, na ovaj ili onaj način. Život bez mobilnog telefona, interneta, televizije, bez odlaska na more i planinu, bez izlaska u grad, čak ni everyday šetnju bulevarom, čavrljanja uz kaficu subotom ujutru  s drugarima, prijateljima, poslovnim partnerima, bez skoro ikakvog dodira s drugim polom (o seksualnim interakcijama da i ne govorimo). Živiš, dijeliš sobu sa 7,8,9, 10…ljudi i svaki uboga dan raspravljaš o nekim njihovim (a i tvojim) različitim problemima, 100 razloga zašto neće više da budu ođe, i da oće da se vrate tome čemu ne smiju, pa to ti je.

Muzika, film, sport se daju na kašičicu, a ja kao veliki ljubitelj u početku sam strašno patio zbog toga. Sad sam već oguglao. Postajem lagano besmrtan a nije li to što svi želimo – ne biti uslovljen sredinom i ne patiti zbog uticaja sredine na sve što te okružuje, na tebe. Biti jak, ne posustati kad misliš da se sve krši oko tebe, i da ne moš izdržat više, jadi te našli. A lako je bogami popit tri piva i ispušit štogod..No može li se drukče?

A da sve to nije džabe (a opet jest džabe jer ođe se ne plaća ništa – sve što radimo ,,on a daily basis’’ ustvari radimo za nas), kažu odlični rezultati i procenat uspješnosti ove komune. Sve sami pravimo i uzgajamo, hleb, meso, razne vrste povrća i voća, paštu, vino, sireve  ovčije, kozije, kravlje, miješane ….. Nešto od toga i prodajemo. Sir je fenomenalan, pogotovu žuti, tvrdi. Vino je dosta dobro, klasa nema što, ali nije kao naše, crnogorsko! Ni slučajno!

Ođe nema mjesta za prepirke koje je bolje, i zašto, jer vina ima masa vrsta, pogotovu u Italiji, što mu dođe ka kod nas rakija koju pravi skoro svaka kuća. O ukusima, narodima i običajima ovdje  ne govorimo, al’ meni lično se naše više svidja, jače je, ,,muškije’’ ono ka’ od krša odvaljeno, bolje ide uz hranu, što jes, jes. Ođe sam od svih vina probao 4 il 5 vrsta. Pomalo su mi bezlična. Mada se ja u vina nešto previše i ne razumijem. U vinograde malo bolje, ipak.

Dva ljeta sam bra’ grožđe. Druga dva ljeta malo manje al’ svejedno sam dosta naučio  o tome kako se vodi briga o vinogradu, kako se pravilno bere grožđe, i moram reći da sam rado išao u berbu. Baš lijepi, jedinstveni momenti. U vinogradu si od 7 ujutru do 7 uveče. Obrok i odmaranje u travi izmedju čokota od 13-15 sati, sa nekim stotinjak momaka iz svih sektora. Pomažemo momcima koji rade u kantini (sektor vina i  vinograda). Ide se naveliko, ponekad čak i 250 ljudi, raštrkani posvuda.

Realno, ne znam da l’ ću tako nešto ikada više raditi. Nezoboravna, i jedna od najljepših stvari koje ođe radimo.

A u početku mi je mnogo značilo, jer sam u komunu ušao sredinom 2010. godine, deset dana prije početka berbe te godine, tek počeo upoznavanje ljude, pričati s njima. Po čitav dan na suncu, u prirodi kao na klasičnom pikniku. (E da me ođe čuju rekli bi da sam poludio, ali ja sam ovo mjesto tad tako gledao. Valjda mi je tako bilo lakše.

Sada mi je s jedne starne lakše al’ s druge biva sve teže, jer na kraju krajeva ođe sam već tri godine a prije il’ posle treba izać’ odavde, ne?

Često se sjetim prvog filma Billy Bob Torntona (kao scenariste i režisera, naravno, jer je kao sporedni glumac počeo mnogo ranije). Dakle, Billy Bob je posle 30tak godina trebao da izađe iz zatvora – ludare kao slobodan čovjek. Kad je imao 10tak godina vidio je oca kako namrtvo maltretira majku i ubio ga je jednog dana, pa je zatvoren na neodređeno vrijeme u ludnici. Vraća se, dakle, posle 30 godina u rodni grad, upoznaje jednog 10togodišnjaka iz komšiluka. Počinje s njim da se druži. Očuh dječaka maltretira i dječaka i njegovu majku i Billy Bob ubija tog zlostavljača. Naravno, vraća se u svoju dobro poznatu insituciju. Kad ga pitaju kako je bilo vani, odgovara  ,,veliko’’. Sve je jasno . Il’ nije?

Pošao je kao dijete i vratio se kao odrastao čovjek, ali je preskočio jedan vrlo važan dio razvojnog perioda i, naravno, pogubio se ne snašavši se u novom ,,društvu’’. I sad kakve to veze ima sa mnom i s ovim mjestom. Basically, kad prvi put odem  kući na desetak dana, oće li to mjesto iz kog sam pošao biti bezobraznije, ogavnije, veće, bučnije, brže, tužnije, praznije, moćnije? Šta ću odgovoriti ako mi postave takvo pitanje?

Naravno, ne znači da kad skapiram da je dosta toga drukče, i da se svijet možda kreće na neki drugi način, da su se ljudi promijenili, da ću se uplašit. Al’, svakako, nije svejedno i nije lako socijalizirat se nakon života u ovako zatvorenom prostoru, društvu,  bez realnog opipljivog odnosa sa spoljnim svijetom. To predstavlja novi emotivni skok, koji upoređujem sa montažnim Godardovim jump cut-om (iz prvih godina novog francuskog vala) da bi se skapiralo kako smo u ,,glavu doćerani’’ i koji nam je još  jad činiti. A ovdje od kad dodješ pa do kraja si na muke, jad pa fiskove. Em Aj egzadžerejting? Maybe yes, maybe no.