Autorka: Samantha Retrosi

Kao bivša olimpijka, mogu na osnovu ličnog iskustva da vam kažem da olimpijske igre imaju mnogo više zajeničkog sa Igrama gladi (The Hunger Games) nego što bi to bilo ko hteo da prizna.

Ja dovodim u vezu (olimpijske igre) sa Igarama gladi zato što sam bila tamo, kao sankačica na zimskim olimpijskim igrama 2006. u Torinu, Italija. Ne, ja nisam usisana na dno veštačkog jezera, poput lika koji je igrala Dženifer Lorens (Jennifer Lawrence). Ali ja sam usisana u rogove veštački proizvedene cevi sjajnog leda, samo da bih pala u drugoj trci svog olimpijskog trenutka.

Veličanstvenost svečanog otvaranja Igara gladi osmišljena je s ciljem da maskira surovost samog takmičenja. Svečanosti otvaranja olimipijade služe sličnoj svrsi. Poput dece koja predstavljaju distrikt Panem, sportisti svake nacije prokaskali su oko ogromne arene poput paradnih konja, zaodenuti patriotskim sjajem određene zastave. Pažljivo orkestrirana velelepnost je varljiva, ona nam govori da su olimpijske igre slavljanje ljudske sposobnosti za ostvarivanje postignuća, za prevazilaženje prepreka i da najbolji sportisti sveta predstavljaju nešto što je veće od njih samih.

Ali da ne bude zabune: za globalnu elitu, olimpijske igre su investicija – i to ona kojoj rapidno brzo raste cena. Na londonskim igrama, cena samo svečanog otvaranja iznosila je ogromnih 42,3 miliona dolara. Ove godine, Rusija će potrošiti više od 51 milijarde dolara tokom dvonedeljnog dešavanja, čineći ove igre skupljim od svih prehodnih zimskih olimpijada zajedno.

U Igrama gladi, Dženifer Lorens je žrtveno jare Distrikta 12. Kao jedan od paradnih konja tima SAD, ja sam poslužila sličnoj svrsi na igrama u Torinu. Timarena od kada sam imala svega 11 godina, provela sam svoje detinjstvo jureći za olimpijskom slavom, što sažima američki san o uspehu na temelju zasluga.

Kada se sada osvrnem za sobom, ja konačno razumem iskustvo koje baš i nisam mogla da shvatim kao dete. Ja vidim da je divna iluzija za kojom sam nekada tragala bila izmišljotina, kreacija genijalnih marketinških mehanizama od strane onih koji upravljaju olimpijskom predstavom. Ja sam se nekada nadala da će patriotska slava o kojoj mi je toliko govoreno dati smisao fizičkom i emotivnom bolu moje sportske borbe. Ja sam se navikla da škrgućem zubima pod pritiskom raznih oblika bola: svakodnevno mlevenje višečasovnim treniranjem na elitnom nivou, i danak koji je uzelo mom telu u razvoju; bol koji sam osetila nakon što sam udarila u ledeni zid pri brzini od 80 milja na sat; jeziva zimska hladnoća šibala me je po slabo zaštićenom, elastinom prekrivenom telu dok sam sedela povrh zaleđenog zimskog pejzaža. Zatim je tu bio emocionalni bol i strah, koji je poprimao razne oblike: konstantni strah od telesne povrede koji mi je ostavljao ožiljke na umu, baš kao što su mi po telu ostali ožiljci od preko sto šavova; strah da ću razočarati one koje volim i one koji su uložili vreme i novac u moju sportsku karijeru. Zatim bio je tu bol neuspeha, nade koju su progutali česti porazi. Zatim tu je bio rodni bol: bol adolescentkinje koja stoji u donjem vešu pod lupom sportske nauke, svako područje akumulacije masti je klinički stiskano metalnim klještima od strane muškaraca. Nekada sam se nadala da će mi se trpljenje svog tog bola jednog dana isplatiti, čak iako samo na emicionalnom planu.

Sada shvatam svoj neuspeh da povežem pompu svečanih otvaranja, konfuznu prazninu koja me je prožela dok sam stajala na hladnoći torinske zime, zavijena u američku zastavu, trepćući pod okrutnim bljescima hiljade bliceva. Prava funkcija olimpijke/ca u svetu korporatizovanog sporta mi je sada jasnija.

Amaterski status je obavezan za bilo koju olimpijku i olimpijca koji obećava, ali sportski trening na elitnom nivou je posao sa punim radnim vremenom. Većina nacija zabilaze ovaj problem tako što vlada pruža veliku pomoć olimpijcima i olimpijkama, ali naši najbolji sportisti i sportistknje su maltene potpuno zavisni od korporativnog sponzorisanja. Za sportiste/kinje, posledice te zavisnosti mogu biti katastrofalne.

Socijalizacija moje vernosti Verajzonu (Verizon) počela je onog trenutka kada sam odabrana – kao 11-godišnjakinja – za razvojni tim SAD. Kultura Sankaškog udruženja SAD podrazumevala je da je lojalnost brendu sastavni deo opstanka te organizacije. Sva moja odeća je bila prekrivena logom Verajzona. Nije mi bilo dozvoljeno da priđem bilo kojoj kameri a da ne dam vizuelnu i verbalnu izjavu zahvalnosti Verajzonu zato što mi je omogućio da ostvarim svoje snove. Ja sam svake godine prolazila kroz intenzivni medijski trening da bi dodatno ojačala tu vernost – da bi naučila kako da budem bolja portparolka Verajzona. Tokom olimpijske godine, potpisala sam predaju svojih prava na upotrebu medijskog vremena za maltene bilo šta drugo sem izražavanja zahvalnosti sponzorima. Bio je to uslov za ulazak u olimpijsko selo.

Nakon recesije iz 2008, Verajzon se našao u problemima, pa je zbog toga počeo da raskida mnoge ugovore o sponzorstvu sa amaterskim sportskim organizacijama. Jedna od njih je bilo Sankaško udruženje SAD, kojem je godišnje davao više miliona dolara. Sankaši SAD, koji su proveli decenije negujući taj odnos na uštrb svih drugih izvora finansiranja, nisu bili u stanju da nađu zamenu za Verajzon. Današnji sankaši su morali da potraže podršku na drugom mestu, a mnogi od njih nisu imali puno izbora i morali su da se uključe u sportski program svetske klase pri armiji SAD (što ne iznenađuje, s obzirom na sličnost vrednosnih sistema: i oružane snage i elitni sportovi neguju ekstremnu disciplinu, patriotozam i pobedu po svaku cenu). Po svemu sudeći, čovek mora da bude spreman da se prijavi u vojsku – da bi pokrio troškove međunarodnih takmičenja. Mnogi od onih koji nisu krenuli tim putem nastavljaju da rade sa strane pored punog rasporeda treninga.

Mnogo para se može zaraditi na olimpijskim sportovima, tom ogromnom globalnom medijskom dešavanju koje se dešava svake četiri godine. Profitni motiv korporativnih sponzora samo je jedan indikator ogromnih suma koje su igri. Da biste videli ko generiše to bogatstvo, samo treba da pogledate sam čin sponzorstva, sa individualnim sportistima i čitavim timovima koji su kupljeni i kojima se trguje unutar korporativne elite kao sa vrednim dodacima nabreklih investicionih portfolija. Kao sportistkinja u sportu koji je toliko beznačajan koliko je to sankanje u SAD, ja se nikada nisam mogla nadati da ću videti svoje lice na kutiji korn fleksa (Wheaties). Ipak, ja nisam bila toliko nepoznata da bih umakla oku genijalaca rodne komodifikacije iz Maksima (Maxim). Po svemu sudeći, uniforme od elastina čine sankačice SAD seksi robom. Blago meni.

Za sponzore, put do zarade je očigledan. Sportistknje i sportisti su spremne da budu prodate na razne načine. Izveštavanje sa olimpijskih dešavanja, razrađena marketinška aparatura i plasman proizvoda, prava na brending, i ekskluzivno pravo za upotrebu slika sportista i identiteta korišćeni su ne samo za prodaju medijskih proizvoda, već u čitavom nizu drugih roba koje su prikačene olimpijskom brendu tokom trajanja olimpijske godine. Sama olimpijska prava su zaštićena autorskim pravom od strane MOK-a, rezervisana isključivo za upotrebu od strane korporativnih sponzora.

Kao oni koji sponzorima generišu super profite, današnji olimpijci i olimpijke su radnici i radnice. Poput bilo kojih drugih radnika, sportisti su ograničeni svojom ekonomskom ranjivošću – u ovom slučaju, kontrolom od strane sportske hijerarhije. Neumoljiva korporativna kontrola sprovodi društvenu disciplinu nad samim sportist(k)i(nja)ma, ali i nad ekonomijom olimpijade u celini. MOK, OKSAD i nacionalni upravni organi svakog sporta samo su posrednici između sportista i korporativnih sponzora, koji učvršćuju odnos eksploatacije.

Korporativna dominacija olimpijske ekonomije je bez premca. A ipak kao što svaki dobri kapitalista zna, najbolji način da se osigura nastavak kontrole odozgo nadole je uspešna psihološka manipulacija. Isuviše često, gledišta sportista na prirodu svog društvenog položaja su oblikovana istim PR kampanjama koje potpomažu eksploataciju njihovog rada. Za sponzore, vrednost sportist(kinj)e se sastoji u tome koliko novca može biti napravljeno od određene individue ne u samom činu takmičenja već, što je još važnije, od poboede. Ne iznenađuje da su indikatori sportskog uspeha isti oni koji pogone tržišni uspeh, i da su oba proizvodi iste ideologije: takmičenja, individualizma, dominacije. Kada se te vrednosti iskombinuju sa slabim ekonomskim identitetom sportist(kinj)a kao eksploatisane rezerve radne snage, takmičenje za resurse cementira odnos zavadi pa vladaj koji podriva njihovu sposobnost da misle i deluju u smislu solidarnosti sa svojim koleginicama i kolegama sportskim radnicama i radnicima. Ubacite još i kašičicu patriotizma i trunku nacionalizma, i recept za zavadi pa vladaj je gotov. Rezultat je potčinjena klasa koja igra po pravilima korporativnih sponzora i sportske menadžerske klase – MOK, OKSAD i drugih nacionalnih upravnih organa.

Ekonomija olipijskog pokreta odražava globalnu sliku. Privatizacija, deregulacija i mere štednje preuzele su svet sporta, baš kao što su učinile sa svim drugim aspektima globalne ekonomije. Ali u svakoj lošoj situaciji ima nečeg dobrog, zar ne? Možda izgleda da će nas privatizacija odvesti u distopijsku budućnost, ali ostaje potencijal za neviđeno eksplozivni, i možda transformativni, otpor. Korporativna supremacija u olimpijskom pokretu je ostvarila kontrolu nad najboljim sportistkinjama i sportistima sveta. U prethodnim epohama rasta radničke klase, klasna svest je neizbežno bila u cvatu. Kako bude napredovala realizacija plana mera štednje, vlade će verovatno nastaviti da krešu svoje budžetske alokacije za „nepotrebne troškove“. Očigledno, dobrobit paradnih konja sveta sporta je na panju za klanje. Privatizacija sporta će se najverovatnije nastaviti na globalnom nivou. Da li će uslediti stvaranje internacionalizovanog otpora? To je na sportistima – i onima koji se solidarišu sa njima.

Kontrapunkt