U narednih sat vremena razgovaraćemo sa Džošuom Openhajmerom (Joshua Oppenheimer), režiserom revolucionarnog filma „The Act of Killing“. Radnja filma je smeštena u Indoneziji, gde su, počevši od 1965, nakon zbacivanja demokratski izabrane vlade, vojne i paravojne snage pobile do milion Indonežana i Indonežanki. Ta vojska je uživala podršku SAD a na njenom čelu je bio general Suharto, koji će Indonezijom vladati decenijama. Nije bilo komisije za istinu i pomirenje, niti je bilo koji od ubica izveden pred lice pravde. Kao što film otkriva, Indonezija je zemlja u kojoj su ubice do dana današnjeg od strane mnogih slavljene kao nacionalni heroji. Openhajmer je proveo više od osam godina intervjuišući lidere indonežanskih odreda smrti, i u „Činu ubistva“ (The Act of Killing), on sa njima radi na rekonstrukciji pravih ubistava u stilu američkih filmova koje ti ljudi vole da gledaju – to uključuje klasične holivudske filmove o gangsterima i raskošne muzičke numere. Ključni lik koji on prati je Anvar Kongo, koji je sopstvenim rukama ubio stotine, ako ne i hiljade ljudi i sada je uživa duboko poštovanje kao otac osnivač aktivne desničarske paravojne organizacije. Openhajmer takođe govori o uticaju filma u Indoneziji, gde ga je prikazao preživelima i novinarima koji su pokrenuli nove istrage masakra. Film je korežirala Kristina Sin (Christine Cynn) i jedan indonežanski kolega koji ostaje anoniman iz straha od odmazde, kao i većina indonežana iz filmske ekipe. Izvršni producenti filma su Verner Hercog (Werner Herzog) i Erol Moris (Errol Morris). “Čin ubistva” se prikazuje u Njujork Sitiju od 19. jula, a u Los Anđeles i Vašington stiže 26. jula, odakle potom ide u bioskope širom zemlje.

EJMI GUDMAN: U današnjoj emisiji razgovaramo sa režiserom novog revolucionarnog filma, „The Act of Killing“. Radnja ovog filma je smeštena u Indoneziji, gde su počevši od 1965, nakon rušenja vlade, vojska i paravojne jedenice pobile do milion Indonežanki i Indonežena. Ta vojska, na čelu sa generalom Suhartom, koji je decenijama vladao Indonezijom, uživala je podršku Sjedinjenih Američkih Država. Komisija za istinu i pomirenje nije osnovana. Kao što kaže ovaj film, Indonezija je zemlja u kojoj su ubice, do današnjeg dana, slavljene kao heroji. Ključna ličnost u filmu je Anvar Kongo, koji je svojim dukama ubio stotine, ako ne i hiljade ljudi i sada je uživa duboko poštovanje kao otac osnivač aktivne desničarske paravojne organizacije.

Pa, režiser Džošua Openhajmer je proveo više od osam godina intervjuišući lidere indonežanskih odreda smrti, i u „Činu ubistva“, on sa njima radi na rekonstrukciji / ponovnom izvođenju stvarno počinjenih ubistava u stilu američkih filmova koje ti ljudi vole da gledaju. To uključuje klasične holivudske filmove o gangsterima i raskošne muzičke numere. Film je izvanredan.

Pitanje brutalnosti indonežanske vojske nije nepoznanica za gledaoce/teljke Democracy Now!-a. 1990. i ‘91, ja sam bila u Indoneziji i okupiranom Istočnom Timoru. Tamo sam otišla zajedno sa novinarom Alenom Nairnom (Allan Nairn). Tamo smo bili svedoci masakra koji je izvršila indonežanska armija, pomognuta od strane SAD. Bila je to indonežanska vojska koja okupira stranu zemlju. Ovaj film se bavi ubistvima sopstvenog stanovništva od strane indonežanske armije.

Pa, ove nedelje, sela sam Džošuom Openhajmerom da porazgovaramo o filmu The Act of Killing, koji je režirao zajedno sa Kristinom Sin i indonežanskim korežiserom koji ostaje anoniman iz straha od odmazde zbog rada na filmu, kao i veći deo filmske ekipe iz Indonezije. Njegovi izvršni producenti su Verner Hercog i Erol Moris. The Act of Killing počinje sa prikazivanjem danas u Njujork Sitiju u bioskopu „Landmark Sunshine“ i dolazi u Los Anđeles i Vašington 26. jula, a potom i širom zemlje. Ovo je odlomak iz trejlera za film.

HERMAN KOTO: [prevod] Rez! Rez! Rez! Odlično si glumila, ali sada možeš da prestaneš da plačeš.

ADI ZULKADRI: [prevod] „Ratni zločine“ određuju pobednici. Ja sam pobednik.

NEIDENTIFIKOVANA OSOBA: [prevod] Imajte milosti!

ANVAR KONGO: [prevod] Iskreno, uopšte nisam očekivao da će ovo izgledati tako brutalno.

Ne mogu to ponovo da radim.

NEIDENTIFIKOVANA OSOBA: [prevod] Ubij!

ANVAR KONGO: [prevod] Ja sam ovo uradio tako velikom broju ljudi. Jesam li zgrešio?

EJMI GUDMAN: To je trejler za Čin ubistva, novi film koji je sniman osam godina. Njegov režiser, Džoš Openhajmer, koji je sa nama u studiju, dugogodišnji je autor filmova koji je više od deset godina radio sa milicijama, odredima smrti, njihovim žrtvama, da bi istražio političko nasilje i maštu javnosti. Korežiser filma Čin ubistva ostaje anoniman. Izvršni producenti su Verner Hercog i Erol Moris.

Džošua Openhajmer, dobrodošao na Democracy Now!

DŽOŠUA OPENHAJMER: Puno vam hvala.

EJMI GUDMAN: Ovo je zapanjujući film. To je remek delo. Razgovaraćemo o tome da li se on može nazvati dokumentarcem. Htela sam da vas pitam da li bi ste mogli da nam približite kontekst onoga što se desilo. Mnogi ljudi koji nas sada gledaju …

DŽOŠUA OPENHAJMER: Da.

EJMI GUDMAN: … ili slušaju nikada nisu čuli za Suharta, pa objasnite nam šta se desilo 1965.

DŽOŠUA OPENHAJMER: Pa, 1965, levo orijentisana vlada Sukarna – bila je to u suštini socijalistička nesvrstana vlada, Sukarno je bio osnivač nezavisne Indonezije – zbačena je vojnim pučem koji je doveo do diktature, 32-godišnje diktature Suharta, i potom do korupcije koja postoji i danas. Kada je srušen Sukarno, vojska je odmah krenula u lov na sve koji su se protivili novom režimu i optužila ih da su komunisti. Naravno, neki od njih su bili komunisti. Indonezija je imala najveću komunističku partiju, koja je bila posvećena osvajanju političke vlasti putem demokratskog procesa. Oni su bili nenaoružani, u izvesnom smislu, nerevolucionarna komunistička partija. Tako da su oni optuženi, ali takođe i indonežanski ženski pokret, čitav sindikalni pokret, intelektualci, nastavnici, i etnički Kinezi, kao i oni koji su se zalagali za zemljišnu reformu. Pa, za nekih godinu dana, između pola miliona i dva i po miliona ljudi je ubijeno u jednom od najvećih genocida u našoj istoriji.

A u Sjedinjenim Državama o tome je izveštavano kao o dobrim vestima. U Njujork Tajmsu i magazinu Tajm izveštavali su pričino tačno što se tiče broja žrtava, ali sa naslovima poput „Bljesak svetlosti u Aziji“, „Već godinama za Zapad nije bilo boljih vesti iz Azije“. Pa, neizbežno, ti događaji su zaboravljeni na Zapadu, zato što, kako da se sećate ubijanja stotina hiljada, možda miliona ljudi kao dobrih vesti? To kao priča nema smisla, i zato smo to zaboravili.

EJMI GUDMAN: Možete li da kažete nešto o tadašnjoj ulozi SAD, nešto što je …

DŽOŠUA OPENHAJMER: Da.

EJMI GUDMAN: … puno – ako ljudi uopšte znaju šta se tamo desilo, to je priča koja nije opšte poznata.

DŽOŠUA OPENHAJMER: Da. SAD su bile – i Zapad, generalno, a posebno UK, verovatno i Australija, jako puno uključene u podržavanje i podsticanje genocida. SAD su obezbedile novac. One su obezbedile nešto naoružanja. One su obezbedile radio stanice da bi armija mogla da koordiniše ubijanja širom ovog ogromnog arhipelaga koji je Indonezija. One su takođe obezbedile liste za odstrel, liste sa hiljadama imena istaknutih javnih ličnosti, levičara, sindikalnih vođa, intelektualaca. Znači nije se radilo o smislenim obaveštajnim podacima, već je to bio jasan signal: Mi hoćemo da ovi ljudi budu mrtvi.

EJMI GUDMAN: I radi se o političkim predstavnicima u ambasadi SAD koji su predavali imena tih ljudi, i oni su precrtavali imena pošto ih ubiju.

DŽOŠUA OPENHAJMER: Da. Jedan od njih je bio Bob Martens, bivši zvaničnik stejt departmenta koji je, kada smo ga upoznali, živeo u Betesdi, Merilend. I još jedan je bio zamenik šefa stanice CIA, Džo Lazarski (Joe Lazarsky), koji je živeo u predgrađu Virdžinije. Oni su predavali te spiskove imena. Zapravo, sećam se … zapravo, Bob Martens je ušao u zapisnik 1990; intervjuisala ga je novinarka Keti Kadejn (Kathy Kadane), i on je rekao: „Ja možda imam krv na svojim rukama, ali ponekad je to dobra stvar.“

I, znate, čitava … pored tog spiska imena, na kom su bili ljudi za koje je indonežanska armija sigurno znala, poruka Sjedinjenih Država je bila: Mi želimo ne samo da pohvatate šačicu lidera koji su se protivili novom režimu, lidera Komunističke partije, na primer; mi želimo da pojurite čitavu grassroots bazu indonežanske levice. To je kao da jednog dana svako ko ima veze sa Demokratskom partijom i svima koji su registrovani kao demokrate budu uhvaćeni i ubijeni ili stavljeni u koncentracione logore. To je u suštini ono što se desilo u Indoneziji 1965, uz podršku Zapada.

EJMI GUDMAN: Hajde da razgovaramo o vašem filmu. Vi nam dajte političku pozadinu. Recite nam kako ste otkrili ljude koji su u vašem filmu. I počnite sa nazivom filma, pošto nam to mnogo toga kaže, Čin ubistva, i njegova različita značenja.

DŽOŠUA OPENHAJMER: Da, Čin ubistva je, naravno, naslov filma. On ima nekoliko značenja. Naravno, on može da se odnosi na izvršavanje zločina ubistva ili izvršavanje dela ubistva, koje, koje je, to vredi istaći, suštinski ljudski čin. Mi nemamo druge vrste, izuzev par viših primata, koje se međusobno ubijaju. Ljudska bića se međusobno ubijaju, i mi ubijamo jedni druge en masse i tokom istorije smo to radili ponovo i ponovo i ponovo. Tako da u izvesnom smislu film gleda na to šta za ljudska bića znači ubiti. Koje su posledice ubijanja? Zašto ubijamo? Koje su posledice nekažnjivosti ubijanja po naša društva? Kako da opravdamo ubijanje kroz priče koje pričamo?

I onda, u Medanu, glavnom gradu Severne Sumatre, najvećem gradu na Sumatri, trećem po veličini u Indoneziji, gradu koji je veličine možda poput Čikaga, vojska je 1965. regrutovala pripadnike svojih civilnih odreda smrti iz redova bioskopskih gangstera, preman bioskop na indonežanskom. Ti ljudi su bili gangsteri. Oni su bili deo mafije koja je držala svakakve kriminalne rekete, zaštitno reketiranje, švercovanje, ilegalnu seču šuma, krugove prostitucije, i tako dalje, ali oni su koristili bioskope kao svoju bazu za operacije. I oni su prodavali bioskopske karte na crnom tržištu kao neka vrsta malog sporednog izvora prihoda. I oni su voleli filmove. I zato što su visili po bioskopima, razvili su čitavu kulturu oko filmova, čitavu neku vrstu omladinske gangsterske kulture oko filmova.

I u to vreme, čelnik Američkog fimskog udruženja Indonezije, čovek koji se zvao Bil Palmer (Bill Palmer), obični Indonežani su verovali da je bio uključen … da je pripremao puč za zbacivanje predsednika Indonezije, Sukarna. On je bio … on je imao vilu izvan … čelnik američkog … distributer američkih filmova u Indoneziji imao je vilu izvan Džakarte u kojoj su pronašli memorandum – koji je možda bio falsifikat, to ne znamo – koji je potpisao britanski ambasador, Gilhrist (Gilchrist) – opet, možda se radi o falsifikatu – ali to je otkriveno, i bio je to pokušaj puča protiv predsednika Sukarna. Tako da je svako ima razlog da misli da je u tadašnjoj Indoneziji čelnik bio… tip koji je donosio američke filmove u Indoneziju, holivudske filmove, ustvari oficir CIA i da planira da zbaci njihovog oca osnivača, ako tako mogu da ga nazovem. I tako bio je bojkot, širokih razmera, znate, opšti bojkot američkih filmova 1964, ‘65.

I bioskopski gangsteri su to mrzeli. Onda ih je regrutovala vojska zašto što su znali da oni imaju dokazani kapacitet za nasilje, zato što su bili kriminalci, gangsteri, i oni su znali da su oni već mrzeli indonežansku levicu i da bi lako mogli biti mobilisani da obave svoj prljavi posao napadanjem levice pošto se počne sa ubijanjem. Tako su bioskopski gangsteri regrutovani za formiranje tih odreda smrti.

I dok se to dešavallo, oni su voleli – zbog svoje ljubavi prema filmovima, i zato što je vojska postavila svoje prostorije u kojima su ubijali ljude direktno preko puta bioskopa, tako da im je bilo lako da izađu iz bioskopa, pređu preko ulice i muče i ubijaju ljude, oni bi mučili i ubijali ljude na načine na koje su ih inspirisali američki filmovi, na primer – odplesao bi preko ulice i radosno ubijao. Dakle, gluma je uvek bila deo čina ubistva za ljude koji se pojavljuju u filmu. Bio je to način da se distanciraju od užasnih stvari koje su radili.

I, naravno, onda, u mom filmu, sam ih – ili, ja sam im dopustio da ponovo odglume sve što su uradili, da dramatizuju ono što su uradili kako god im to odgovara. Vredi, možda, na trenutak, osvrnuti se na to kako sam došao do tog metoda. Dakle, “Čin ubistva” ima to dvostruko pa čak i trostruko značenje, kako je gluma uvek bila deo čina ubistva, kako u filmu oni igraju svoja sećanja na ubijanje. I na kraju, vredi se setiti da čin ubistva ne treba da bude – ne treba prosto da referiše na čin ubijanja ljudskih bića. On može – kao što to u ovom slučaju čini – kao što “Čin ubistva” pokazuje, nadam se, kao što film pokazuje, on takođe referiše na čin ubijanja ideja, nade, zajednice, solidarnosti, i na neki način naše zajedničke ljudskosti.

Kontrapunkt/Democracy Now