Piše: John O'Brennan
Starbucks je prošle sedmice zamolio svoje mušterije da ne unose oružje u kafeteriju. Ovo je deo kompanijine brige za bezbednost mušterija i nastavak je letnje zabrane pušenja u prečniku od 25 stopa od ulaza radnje i ranije odredbe koja se tiče toplote kafe. Nakon poznatog slučaja “Liebeck v McDonald's” iz 1994. godine, u koji je bila uključena žena koja je pretrpela opekotine trećeg stepena na području butina, Starbucks je počeo da sprovodi preporuku Američke asocijacije trgovaca specijalne kafe (SCAA) da bi pića trebalo servirati na temperaturi ne većoj od 82 stepena Celzijusa.
Iako je bilo hrabro od Howarda Schultza, izvršnog direktora kompanije, da ode čak ovoliko daleko u zemlji gde su ljudi bolje naoružani i samo malo manje bezobzirni od pobunjenika u Siriji, moramo primetiti da je bavljenje rizikom toplote kafe i pasivnog pušenja došlo mnogo pre nego što se počeo baviti ljudima koji naoružani odlaze da kupe late. Ne može biti čudnije postavljen red prioriteta.
To je Amerika, kažemo, dok idu vesti o najnovijem masakru – prošle nedelje je u pokolju koji je počinio Aaron Alexis u vašingtonskom dvorištu mornarice ubijeno 12 ljudi. Ali šta ako ovo više ne bismo posmatrali kao problem Amerike, već kao međunarodnu humanitarnu krizu – kvazigrađanski rat, ako vam je tako lepše, koji zahteva spoljnu interenciju? Kao građani sveta, možda bi trebalo da zahtevamo kraj ove nezamislive patnje žrtava i njihovih porodica – sakaćenje i ubijanje dece – kao što Amerika čini u svakom građanskom konfliktu širom sveta.
U Sjedinjenim Državama godišnje od upotrebe vatrenog oružja opogine 32.000 ljudi i taj broj raste, uprkos tome što je stopa kriminala u opadanju (za 40 odsto je manja u odnosu na 1980. godinu). Ako ovaj kontinuirani pokolj nije dovoljan za intervenciju UN i svih važnijih nevladinih organizacija, onda je teško znati šta jeste. Kako bismo sebi približili razmere pokolja, vredi pokušati da zamislimo broj žrtava u svim ratovima američke istorije, od Rata za nezavisnost koji je počeo 1775. i pratiti to tako što ćemo predstaviti sebi broj ubijenih vatrenim oružjem u SAD od dana kad je Robert F. Kennedy 1968. ubijen iz pištolja “Iver-Johnson” kojim je rukovao Sirhan Sirhan. Podaci Kongresnog istraživačkog servisa, zajedno sa nedavno objavljenom statistikom na sajtu icasualties.org, pokazuju da od prvih gubitaka u bici kod Leksingtona, do nedavnih operacija u Avganistanu broj ubijenih iznosi 1.171.177 Poređenja radi, broj ubijenih od vatrenog oružja od 1968. naovamo, uključujući i samoubistva, iznosi 1.384.171 prema podacima FBI i Centra za kontrolu bolesti i prevenciju.
To da je u poslednjih 45 godina 212.994 Amerikanaca više koji su izgubili život zbog vatrenog oružja nego u svim ratovima u koje su SAD uključene, je zapanjujuć podatak, naročito kada ga stavite u kontekst mera predostrožnosti, poput opsesije o “pasivnom pušenju”, koja toliko karakteriše američki život.
Gde god se u Americi okrenete vidite ljude koji se trude da život učine bezbednijim. Na primer, na putevima u poslednjih 50 godina postoji snažna težnja da se primeni ograničenje brzine, suzbije vožnja u pijanom ili drogiranom stanju i izgrade bezbednosne alatke kako na autoputevima, tako i u vozilima. Rezultat toga je konstano popravljanje rezultata; prognozira se da će 2015. godine po prvi put broj poginulih na putevima biti manji od broja ubijenih vatrenim oružjem (32.036 nasuprot 32.929).
Očito je da ne postoji ekvivalentna težnja kada je reč o vatrenom oružju u privatnom posedu. Zapravo, najveći broj političara čini sve što je u njihovoj moći kako bi zemlju učinili manje bezbednom. Nedavno je senator demokrata iz Arkanzasa Mark Pryor učestvovao u TV reklami protiv kampanje za kontrolu oružja koju je pokrenuo gradonačelnik Njujorka Michael Bloomberg – jedan od malobrojnih političara koji je ustao protiv lobija Nacionalne asocijacije oružja (NRA) – objašnjavajući zašto se protivi pooštravanju provera istorije vlasnika oružja, istovremeno ističući svoju posvećenost “pronalaženju stvarnih rešenja za nasilje”.
Kada je reč o njihovoj sopstvenoj bezbednosti, Amerikanci često imaju neobičnu sposobnost da istovremeno imaju dve krajnje suprotstavljene ideje u glavi. To se može objasniti samo prošlom decenijom u kojoj je strah od terora košta državu stotine milijardi dolara potrošenih za ratove, nadzor, obaveštajne programe i bezbednost domovine. Deset godina od 11. septembra troškovi za bezbednost države udvostručili su se na 69 milijardi dolara. Od ovih terorističkih napada krajnji račun iznosi 649 milijardi dolara.
Još jedan podatak. Na američkom tlu je od 11. septembra do danas bilo manje od 20 smrti povezanih sa terorizmom i oko 364.000 ubistava privatnim vatrenim oružjem.Ako bi bilo koja evropska država imala takvu statistiku i bila uporna u tome da apostrofira samo prvu brojku, ignorišući drugu, možete se kladiti u poslednju paru da bi State Department izdao upozorenje protiv putovanja u tu zemlju i nijedan Amerikanac tamo ne bi kročio bez pancir prsluka.
Ali nijedan narod ne vidi sebe onako kako ih vide oni sa strane. Polovina zemlje je uračunljiva i racionalna, dok druga polovina ne shvata nedoslednosti i istorijsko ludilo svoje pozicije koja proističe iz drugog amandmana koji daje pravo da se poseduje i nosi oružje, što potiče od engleskog običajnog prava i Povelje prava iz 1689. Odavno smo se oprostili od tih prava, ali američki vlasnici oružja ih se drže istom onom istrajnošću kojom su se ranije generacije borile da očuvaju ropstvo. Zaprepašćujuće, onda kad držanje oružja ne predstavlja vid smehotresne mačo fantazije, smatra se pitanjem lične bezbednosti, poput vazdušnog jastuka u novom modelu “forda” ili izbegavanjem pasivnog pušenja, uprkos ubedljivim dokazima da ljudi, dok raste broj vlasnika oružja, postaju sve manje bezbedni.
Zatekao sam se u Njujorku na obeležavanju godišnjice 11. septembra: čini mi se da grad koji je pretrpeo najstrašnije patnje u napadu i ima najviše razloga za nervozu, spada u mesta gde ćete naći najviše osećaja za probleme oružja u Americi. Njujorčani razumeju da strah širi opasnost i da će – bez obzira na tragedije kao što su Sandy Hook i događaj u dvorištu mornarice u Vašingtonu – NRA, fabrike oružja, konzervativni političari i deo medija nastaviti da brane jedno pravo koje je u suštini arhaično poput procesuiranja veštica.
U razgovoru sa prijateljima iz Amerike uvek bih osetio neki očaj zbog toga što je oružani lobi previše moćan i što se ništa ne menja. Ista vrsta rezignacije je bila očita u mlakoj reakciji predsednika Obame nakon prošlonedeljne pucnjave u Vašingtonu. On tu apsolutno ništa ne može da uradi, što samo naglašava činjenicu da se Amerika nalazi u škripcu i da je međunarodni pritisak možda način da se u narednoj generaciji smanje pokolji. Došli smo do tačke kada je ovo prestao da bude unutrašnji problem. Svet ne može mirno da stoji sa strane.
0 Comments