Piše: Zdravko Cimbaljević

Sankcionisanje nasilja i zločina iz mržnje prema LGBT osobama u Crnoj Gori nije efikasno i praktično ne postoji. Za to je isključivo odgovorno državno tužilaštvo.

U homofobičnim društvima tužioci su neposredno prisutni na rizičnim javnim okupljanjima LGBT zajednice. Naši tužiocu u Budvi nisu bili.

Preko hiljadu građana pokušalo je da linčuje tačno 120 učesnika prve crnogorske Povorke ponosa. Njih svega 32 je procesuirano zbog remećenja javnog reda i mira. Niko od njih krivično nije procesuiran.

Niko nije procesuiran ni zbog napada i otvorenih prijetnji tokom evakuacije u gradskoj marini kao ni zbog napada, nakon izvršene evakuacije, u Bečićima.

Nijedna crnogorska institucija nije po službenoj dužnosti ili po sopstevnoj inicijativi reagovala zbog ponižavajućeg tretmana i diskriminacije LGBT osoba. Svi skupa dozvolili su povredu ravnopravnosti i širenje govora mržnje i netrpeljivosti.

Nakon Povorke u Budvi “LGBT Forum Progres” samostalno je podnio 201 prijavu protiv 222 osobe koje su se opredijelile za nasilje i govor mržnje zbog različite seksualne orjentacije ili rodnog identiteta.

Samo u mom slučaju, u ovoj godini, bilo je 109 prijetnji smrći, dvije najave otmice, 11 prijetnji prebijanja, 51 slučaj vrijeđanja i omalovažavanja zato što sam LGBT osoba, pri čemu nikog, od više stotina građana koji su me psovali ili vrijeđali moje roditelje, nisam prijavio.

Situacija u kojoj se nalazim postala je nepodnošljiva. Pritisci nisu manji. Govor mržnje raste a izlazak na ulicu je postao nemoguć.

Bukvalno sam u situaciji da svekodnevno pišem prijave i boravim u policiji. Tužioci nisu nimalo pomogli. Ozbiljnije procesuiranje samo jednog slučaja moglo je preventivno da pomogne i da pošalje jasnu poruku da me država štiti i da sankcioniše nasilje. Višegodišnju nezainteresovanost tužilačke organizacije nasilnici su prepoznali kao otvoreni poziv i dozvolu da proganjaju i isključuju LGBT zajednicu.

Iz svih ovih razloga odlučio sam da podnesem ostavku. Nadam se da će to pomoći da se smanji ugroženost, i pritisak, kojoj sam izložen.

Nadam se i manjim pritiscima na LGBT zajednicu. Posebno želim da neopoziva ostavka lidera jedne manjinske grupe podstakne profesionalizam i ozbiljnost državnog tužilaštva. Nezainteresovanost tužilaštva da prati i sprečava zločine iz mržnje dovela nas je u situaciju koja je postala životno nepodnošljiva.

Prvi sam, i dalje na žalost jedini, javno deklarisani homoseksualac u Crnoj Gori. Moj izlazak iz ormana pokrenulo je istinsku revoluciju u politici i praksi ljudskih prava u Crnoj Gori. Problemi i potrebe jedne manjine postali su vidljivi i dostupni donosiocima odluka.

Pokretanje “LGBT Foruma Progres” ubrzao je proces mentalitetskog i institucionalnog sazrijevanja Crne Gore ali i konačnog distanciranja od tradicionalizma koji nas i dalje koči na svim poljima.

U slučaju Crne Gore, moje autovanje je značilo puno više od razvoja jednog individualnog identiteta. To je bila prilika za cijelo društvo da testira svoju demokratiju, toleranciju i institucije. Teško je bilo uklapati sopstveni identitet u okruženje u kojem svi pretpostavljaju i hoće da ste hetero osoba. Teško je, liše nekoliko saboraca i prijatelja, biti sam i odbačen od svih. Neću zaboraviti pojedine trenutke nepoželjnosti. U autobusu svi su me pljuvali i gađali čim su prije stigli. Niko im nikada nije rekao stanite. Niko nije sjeo pored mene. Sloboda se sužavala. Više nisam mogao u autobus. Nisam više smio u rodni Nikšić. Postao sam nepoželjan sin, unuk, rođak i prijatelj.

Zabranili su mi pristup svemu što mi je nekad u porodici i životu značilo. Nepoželjan sam i na ulici. Često sam, a posebno nakon Povorke u Budvi, poželio da sam napušteni pas. Njega bar ne pljuju, ne psuju, ne udaraju bez razloga i ne uzimaju mu hranu.

Sva naučna istraživanja koja je temeljno sprovodio LGBT forum Progres pokazuju da je najčešći razlog zašto LGBT osobe ostaju u ormanu jeste upravo strah da ne budu odbijeni ili odbačeni. Zato ovo društvo, svi vi, koji ste u vlasti, u opoziciji, u prosvjeti, u zdrastvu, u biznis sektoru, u nauci, u civilnom društvu, u sportu, morate puno više raditi na društvenom prihvatanju LGBT osoba. LGBT osobe su vaši roditelji, vaša djeca, braća i sestre, kolege, prijatelji, komšije, glasači, dobri radnici… Zaslužujemo vaš drugačiji odnos, vašu ljubav i poštovanje.

Koristim i ovu priliku da se zahvalim svim učesnicima i govornicima na prvoj Povorci ponosa. Nisu samo pokazali solidarnost već i priličnu hrabost suprostavljajući se, prisustvom i riječju, rulji koju je vodio fašizam. U protivnike ravnopravnosti u Crnoj Gori vidljivo su se upisali kulturni radnici, univerzitetski profesori i bivši dekani državnog Univerziteta. U registrovanju i osudi tih činjenica demokratska javnost, mediji i intelektualci bili su nedosljedni i selektivni. To bi trebalo da nas dodatno zabrine.

Kada su homofobi i protivnici nedjeljivosti ljudskih prava gubili posao ustajali su i protestvovali svi, posebno nezavisni intelektualci. Ni jednom se nisu okupili, niti slova napisali, većina njih, povodom brojnih incidenata i izazova tokom tri godine teške borbe za opstanak i ravnopravnost LGBT osoba. Poruka je da međusobnu solidarnost moramo više njegovati i osloboditi se politikanstva i manipulacija. “LGBT Forum Progres” njegovao je solidarnost prema svakom građaninu i ugroženoj grupi. Mi smo, nezavisno od osnovne misije naše organizacije, inicirali društvene i humanitarne akcije i veoma konkretno, prijavama i tužbama, ustajali kada su građani diskriminisani samo zato što su bili Srbi, Romi, Muslimani ili osobe s invaliditetom. Znam da postoji mnoštvo društvenih problema. Zato se nadam se da će moj odlazak s javne scene rasteretiti i dio javnosti koja misli da sam navodno, zastupanjem LGBT prava i politike, sprečavao da se ti problemi riješe ili dođu više do izražaja.

Svim građanima/kama želim svaku sreću a Crnoj Gori napredak u demokratizaciji i prihvatanju različitosti.

Napomena: Naslov je dao PCNEN