Srpska štampa prethodnih dana kao hit temu držala je pitanje je li Josip Broz Tito Poljak ili Rus. Pitanje se rodilo na osnovi jedne analize koja je proglašena radom američke tajne službe CIA. Danas Nedelja ekskluzivno donosi dokument – bez ikakvih skraćivanja i interpretacija – koji, da preciziramo, nije uradila CIA nego jedna druga američka agencija, NSA (Nacionalna bezbednosna služba), i koji dubinski analizira govor Josipa Broza Tita iz koga proizlazi sumnja u njegov jugoslovenski identitet.

(b) (3) – P. L. 86-36

Predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito izgleda govori srpskohrvatski, koji mu je navodno maternji jezik, ali ga govori sa stranim akcentom. Ovaj članak je posvećen analizi izvesnih fonoloških1 i morfoloških2 karakteristika u njegovom govoru3 koje navode na određen zaključak, ali se ne mogu objasniti njegovom dubokom starošću i mogućnim gubitkom govornih sposobnosti.

Možda je pre svega korisno definisati šta tačno znači “strani naglasak”. Iako svako od nas može prepoznati takav fenomen kada se susretne s njim, većina nas obično nastoji da po svaku cenu definiše takvu pojavu ne samo opštim utiskom i izjavom o tom utisku kao što je na primer “on smešno govori”. To pokazuje da ta osoba ne uspeva da zagospodari u potpunosti fonologijom određenog jezika.

Opšte uzevši, lingvisti tvrde da svaki jezik ima svoju jedinstvenu fonologiju, određen broj fonema4 izabranih iz teorijski neodređenog broja zvukova koje je ljudski glasovni aparat u stanju da proizvede. To znači da zvuk koji je artikulisan na tačno isti način u dva ili više jezika nije zajednički kako možemo pomisliti. Nekoliko primera biće dovoljno da se ilustruje ta konstatacija. U engleskom jeziku bezglasna slova koja se čuju posle P, T i H su u stvari izvedena posle zvučnog daha, ispuštanja vazduha, u reči u kojima se nalaze na prvom mestu. Inače, nije takav slučaj. To je naravno alofonska alternacija i kao takva uglavnom prolazi nezapaženo kod govornika. Međutim, kad onaj koji govori maternji jezik nema mogućnost da zapazi ovaj fenomen pri pokušaju da govori engleski, on često neće uspeti da na taj način izgovori početna bezglasna slova u svojoj reči. To će biti jedna od brojnih karakteristika koje označavaju da ovaj govornik u stvari ima “strani naglasak”. Slična situacija postoji i u slučaju zubnih odnosno alveolarnih glasova5 (koji se ortografski označavaju kao T i D). Onaj kome je engleski maternji izgovara ova slova u alveoralnom prostoru6 . Onaj kome je ruski jezik maternji izgovara ove glasove u zadnjem gornjem delu sekutića. Iako je razlika mala, ona se ipak opaža i predstavlja još jednu karakteristiku “stranog naglaska”7. S obzirom na izneto, strani naglasak se može definisati kao pokušaj zamene fonologije maternjeg jezika za drugi jezik ili, da se izrazimo na drugi način, prisustvo određenih karakteristika koje se obično ne pojavljuju u izgovoru kod onih čiji je jezik o kojem je reč maternji.

Bilo bi izvan domena sadržaja ovog teksta predstavljati potpunu srpsko-hrvatsku fonologiju. Međutim, kratka rasprava o izvesnim fonološkim pravilima ovog jezika i njihovom odnosu sa drugim slovenskim jezicima neophodna je da bi se opravdalo tvrđenje da Tito ne govori srpsko-hrvatski kao maternji.

Jedan broj slovenskih jezika ima karakteristiku koja se označava kao palatalizacija,8 termin koji se obično koristi da se označe “meki” konsonanti u jezicima kao što su ruski i poljski. Kada se takav suglasnik izgovara, deo jezika se podiže prema čvrstom nepcu da bi proizveo zvuk svog parnjaka slično kao što se čuje početni glas u engleskoj reči “yet”. Istorijski, suglasnici su palatalizovani kada su posle njih dolazili prednji samoglasnici, iako to sinhronizovano nije više slučaj. Kada govornici sa teško palatalizovanim jezicima uče strani jezik koji nema nikakvu palatalizaciju, pokazuju težnju da palatalizuju bar neke suglasnike koji se nađu ispred prednjih samoglasnika. Ševeljov9 deli slovenske jezike na tri grupe upravo prema stepenu palatalizacije:

Jezici sa aktivnom palatalizacijom:

Ruski

Beloruski

Poljski

Donji sorbski (donji lusatijanski)

Gornji sorbski (gornji lusatijanski)

Istočni dijalekti bugarskog

Jezici koji gube palatalizaciju:10

Ukrajinski

Češki

Slovački

Bugarski (izuzev istočnih dijalekata)

Jezici koji nemaju nikakvu palatalizaciju

Srpsko-hrvatski

Slovenački

Makedonski

Mora se imati na umu da su jezici koji imaju palatalizaciju oni koji održavaju skoro potpunu suprotnost između palatalizovanih i nepalatalizovanih suglasnika.11 Palatalizovani suglasnici utiču na samoglasnike koji stoje iza njih i koji imaju (suženi zvuk) radi harmonizacije.12 Dosledno tome, govornik čiji je maternji jezik takav automatski palatalizuje konsonante koji se nađu ispred “uskozvučnih” samoglasnika, to jest visokih i srednjih frontalnih samoglasnika. Kao što je ranije već spomenuto, ovi govornici teže da ovakvom sjedinjavanju u jezicima koji nemaju nikakvu palatalizaciju. Drugim rečima, postoji strogo načelo intrasilabične harmonije na delu u palatalizaciji jezika. Palatizovani suglasnici uslovljavaju samoglasnike koji su iza njih i stvaraju izvesne vrste samoglasnika koje su uvek glasovno udružene sa palatizovanim suglasnicima.

Srpsko-hrvatski jezik spada u kategoriju jezika koji nemaju takvu oštru suprotnost između palatizovanih i nepalatizovanih suglasnika. Postoje četiri istinska meka palatala 13 koja se ortografski označavaju: ć, đ, nj, lj. Suglasničke i samoglasničke foneme su u slobodnom rasporedu jedna prema drugoj i ne postoji nikakvo načelo o intrasilabičnoj harmoniji. Sa izuzetkom istinskih palatala, nijedan od suglasnika se ne palatalizuje. Dosledno tome, postoji sledeći minimalni par koji bi bio nemoguć u jeziku kao što je na primer ruski (govorimo o fonološkom, a ne leksičkom razlikovanju), to su na primer:

Mani (zapovedni način od glagola manuti)

Manji (drugi stepen od prideva mali)

Ovde samoglasnik “i” tačno se isto izgovara posle palatalnih i nepalatalnih suglasnika. Na drugoj strani, oni čiji je maternji jezik ruski (ili poljski) verovatno bi izgovorio obe reči sa palatalizovanim “n”, jer bi automatski povezao palatalizovani suglasnik sa visokim prednjim samoglasnikom. To je upravo Titov izgovor srpsko-hrvatskog jezika i on se najbolje opisuje kao “strani akcenat”.

Titovi modeli palatalizacije su sledeći:14

A. Ispred slova “i”

1. “L” se konzistentno palatalizuje kako kada se nađe na početku tako i kada se nađe u sredini reči:

L'ičnost15

U “Repub'ici”

2. “N” se često palatalizuje kada se nađe u sredini reči:

O mnogim aktueln'im pitanjima

Građan'ima

3.Drugi suglasnici se palatalizuju sporadično kada se nađu u sredini reči:

(a) najv'išim rukovodiocima

(b) Prošle god'ine

B. Ispred “e”

1. “L” je palatalizovano često u reči ako se nalazi na početku, a stalno ako se nalazi u sredini reči:

(a) Gl'edišta

(b) Da svoje pogl'ede

2. “N” se često palatalizuje na početku i u sredini reči:

(a) Naše nesvrstane pol'itike

(b) pedesetpete godin'e

3. Drugi suglasnici se sporadično palatalizuju ako se nađu u sredini reči:

(a) sm'etnja

(b) kr'etanje

Kako je gore istaknuto, ova vrsta palatalizacije je potpuno strana srpsko-hrvatskom jeziku, ali je sasvim uobičajena kod onih koji govore ruski i poljski a uče srpsko-hrvatski kao strani jezik. U vezi s tim interesantno je istaći da je Dragoljub (Draža) Mihailović, srpski gerilski vođa u Drugom svetskom ratu, bio ubeđen da je Tito Rus posle sastanka sa njim 19. septembra 1941.16

Pored ove idiosinkarizije u izgovoru u odnosu na maternji, Tito je sklon da isto tako pravi morfološke greške. Za vreme govora primećuju se sledeće greške:

A. Inflekcija (promena, modulacija)

1. Deklensija (Imenička promena)

(a) Sa domaćinama umesto sa

domaćinima

(b) Između dvije zemalja umesto

između dvije zemlje

(c) U razgovorim umesto

u razgovorima

2. Konjugacija

(a) Došlo su do izražaja podudarna gledišta umesto došla su do izražaja podudarna gledišta

B. Skretanje

1. Mogućno umesto moguće

2. Nebezbednost umesto bezbednost

Ako, kako njegov izgovor sugeriše, Tito zaista nije Jugosloven, ko je onda on? Prema zvaničnoj biografiji,17 Josip Broz (Tito je njegovo partijsko ime) rođen je u Kumrovcu, blizu glavnog grada Hrvatske Zagreba, 25. maja 1892. godine. Završio je bravarski zanat i radio kao metalski radnik u Zagrebu, zatim u Sloveniji, Čehoslovačkoj, Austriji i Nemačkoj. Za vreme Prvog svetskog rata borio se u redovima austrougarske vojske na frontu na Karpatima, gde je ranjen i zarobljen od Rusa u proleće 1915. godine. Godine 1917. ruski revolucionari su ga oslobodili iz logora za ratne zarobljenike i posle toga se priključuje redovima revolucionara i bori se sa crvenogardejcima. Vraća se u Jugoslaviju 1920. i odmah učlanjuje u komunističku partiju. Nastavlja da obavlja svoj zanat kao mehaničar, ali ga revolucionarna aktivnost ubrzo dovodi u česte sukobe sa organima vlasti i nekoliko puta je osuđivan na zatvorske kazne. Godine 1928. osuđen je na petogodišnju zatvorsku kaznu koju je služio u Mariboru i Lepoglavi. Godine 1934. ubrzo posle oslobađanja Broz odlazi u ilegalu i u to vreme počinje da koristi pseudonim Tito. Postaje veoma aktivan u redovima komunističke partije i 1935. godine prisustvuje kongresu Kominterne kao članu jugoslovenske delegacije. Vraća se u Jugoslaviju ilegalno 1936, a 1937. je postavljen za generalnog sekretara Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije (kasnije Saveza komunista Jugoslavije). Pod njegovim rukovodstvom Komunistička partija Jugoslavije učvršćuje svoje redove toliko da je osposobljena da vodi borbu protiv okupatorskih snaga za vreme Drugog svetskog rata. Četvrtog jula 1941. doneta je odluka da se pokrene ustanak u zemlji. Tito je predvodio borbu a 29. novembra 1943. izabran je za predsednika Narodnog veća oslobođenja Jugoslavije i proglašen za Maršala Jugoslavije. Posle rata Tito nastavlja da predvodi zemlju kao predsednik Jugoslavije i SKJ; i ove funkcije drži sve do danas.

U svetlosti gore iznetog, logično bi bilo pretpostaviti na osnovu analize Titovog načina govora da on nije Jugosloven, da je možda Rus ili Poljak, dakle, identitet Josipa Broza se samo pretpostavlja. Zamena bi mogla biti izvršena pre Drugog svetskog rata, jer je Draža Mihailović već 1941. primetio Titov izgovor. Najverovatniji period u kome je izvršena ova zamena mogao bi biti kraj tridesetih godina kada je Tito vodio tajni život i još bio relativno nepoznat. Čak i ako sadašnji Tito nije originalni Josip Broz, to ne znači mnogo. Sva velika Titova ostvarenja, od uspešne borbe protiv Nemaca do njegovog uspona na svetskoj sceni kao istaknute ličnosti i vođe pokreta nesvrstanih, odigrali su se posle 1941. godine. Dakle, opravdana je sumnja da bi bilo kakvo dalje istraživanje stvarnog i pravog Titovog identiteta služilo bilo čemu više do čisto u akademske svrhe, jer svi su znaci da će on, kao što i sam namerava, ući u istoriju kao Jugosloven Josip Broz.

S druge strane, jednostavna činjenica da Tito verovatno nije stvarni Josip Broz koji je rođen 1892. godine, može imati bilo kakav značaj. Najpre, Tito je možda znatno mlađi čovek, zatim možda je još važnija činjenica da Titovo nejugoslovensko poreklo može da objasni njegovu nepristrasnost i dosledno tome uspeh u razrešavanju raznih problema i sukoba etničkih grupa u Jugoslaviji. Ostaje da se vidi da li će oni koji ga budu nasledili imati isti uspeh.

FUSNOTE

1 Fonologija je nauka o zvukovima koje proizvodi ljudski glasovni aparat, hronološka istraživanja obavljaju se u lingvističke svrhe; dakle, ukupan zbir govornih zvukova (fonema) u određenom jeziku u određenom vremenskom periodu. Fonetika (od grčke reči φωνή, phone = zvuk/glas) je nauka o (glasovima). Izučava osobine govornih glasova (fona) ali i negovornih glasova, njihov nastanak, fizičke osobine i percepciju. Razlikuje se od fonologija, koja izučava nivoe glasovnog sistema i apstraktne glasovne jedinice (kao što su foneme i razlikovna). Fonetika kao nauka više izučava same glasove nego kontekst u kojem se koriste u jeziku.

2 Morfologija je istraživanje i opis stvaranja reči u jeziku uključujući inflekciju, derivaciju i formiranje složenica. Morfologija (od grčke μορφή, morphé = oblik i λόγος, lógos = reč) proučava strukturu jezičkih oblika, načina na koji se reči u nekom jeziku oblikuju i menjaju,. izučava postupke i značenje kako se glasovno-semantički elementi, nosioci osnovnog (koren) značenja dograđuju i pregrađuju putem morfema (afiksa, glasovne alternacije, aglutinacije, preakcitunacije i slično) da bi se izgradile razne vrste reči).

3 Svi podaci potiču sa snimljenog javnog izlaganja koje je Tito održao u jesen 1977.

4 Najmanja govorna jedinica nosi razliku u značenju: na pr. engl reči POT i TOT imaju različite početne foneme.

5 Foneme se razlikuju prema mestu i načinu artikulacije. Zastoj predstavlja potpunu okluziju (začepljenost) vokalnog trakta koji se može odigrati na usnama (labialni zastoj), na zubima (dentalni zastoj), na kostnom grebenu iza gornjih sekutića (alveolarni zastoj) ili čak u zadnjem delu usta gde se tvore meki palatali (velarni zastoj). Labialni zastoj se proizvodi pritiskom usana jedne na druge dok se drugi proizvode pritiskom jezika na odgovarajuće oblasti.

6 Kostna duplja iza gornjih nepca.

7 Kratkoće i jasnoće radi, u članku je reč samo o segmentalnim fonemama. Rasprava o srpsko-hrvatskim suprasegmentima bile bi daleko složenije.

8 Palatalizacija je izgovor zvučnog jota kada se nađe pored drugog konsonanta, što ima efekatprenosa “yod” kvaliteta na konsonant a da ne uništi osnovni kvalitet. U slovenskim jezicima , palatizovani konsonanti su fonemski različiti od konsonanata koji nisu palatizovani. Palatizovani konsonanti se takođe nazivaju “meki” konsonanti.

9 Ševeljov: “Predistorija slovenskih jezika (Njujork, Kolumbija univerzitet Pres, 1965, str.489-497.

10 Ševeljov takođe uključuje polabijski koji je mrtav zapadnoslovenski jezik, u ovu grupu. Za naše svrhe, mrtvi jezici su irelevantni.

11 Suprotnost nije potpuna zbog prisustva zajedničkih slovenskih palatala (ponekad se zovu bivši palatali).

12 R.G.A. De Bray, Guide To The Slavonic Languages, London i Njujork: Dent And Dutton, 1969. (vodič za slovenske jezike) str.29

13 Pravi palatali imaju više palatalni izgovor nego palatizovani suglasnici

14 Radi kratkoće, dati primer govori više nego transkipt celog govora.

15 Apostrof označava da je prethodni suglasnik palatalizovan.

16 Phyllis Auty, Tito (Njujork: Ballantine Books, 1972), str. 75

17 Jugoslovenski savremenici: Ko je ko u Jugoslaviji (Beograd, Hromonetar, 1970), str. 126-128

Danas