Autor: Jerome Roos

Tri godine nakon prvog bejlauta, MMF je konačno skupio hrabrost da prizna da je načinio veoma ozbiljne greške pri rešavanju grčke dužničke krize. U zvaničnom izveštaju objavljenom prošle nedelje [druga nedelja juna, prim.prev.], Fond kaže da je, mada su osnovne mere koje je propisao bile dobre, potcenio negativan uticaj štednje na rast i zbog toga napravio ekonomske prognoze koje su bile previše optimistične prema održivosti grčkog duga. Tamo gde je za period između 2009. i 2012 MMF predvideo kontrakciju ekonomskog autputa od 5,5%, grčka ekonomija je zapravo izgubila 17%, a tamo gde je MMF predvideo nezaposlenost od 15% do 2012, prava cifra je iznosila 25%. Toliko o tobožnjoj neoliberalnoj „priči o uspehu“ drakonske štednje, o kojoj su evropski lideri buncali u svojim deliričnim kolektivnim zabludama o dugu.

A ipak, mada su ova naizgled šokantna priznanja zauzela udarne naslove medija kao da se radi o nekakvom velikom otkrovenju, tužna je istina da nam, u stvari, nisu rekla ništa novo. Zapravo, Grčki institut za rad i tink tenk IOVE su napravili prognoze koje su bile zastrašujuće slične realnom ishodu. MMF sada govori da je grčki dug trebalo poništiti još 2010. ili 2011, ali tvrdi da je primena te mere bila politički neprihvatljiva onim zemljama – čitaj: Nemačkoj, Francuskoj i Holandiji – čije su banke bile u velikoj meri izložene grčkom dugu. Sem toga, ovo nije ništa novo: MMF samo ponavlja iste argumente koje su stotine hiljada besnih Grka iznele 2011, kada su okupirale trg Sintagma kako bi se suprotstavile glasanju parlamenta za memorandum o štednji, koji im je nametnut od strane EU/MMF-a. Tada su demonstranti bili otpisani kao sumanuti ekstremisti. Sada čak i MMF pokazuje da su bili u pravu.

Ali postoji još jedan – zloslutniji – način na koji MMF-ova zakasnela mea culpa nije ništa novo. Činjenica je da su, još od 1980-ih, ovakvi samokritični izveštaji Fonda konstantna odlika njegovog rešavanja međunarodnih finansijskih kriza. Iz nekog razloga, svaki put kada izbije dužnička kriza, MMF nastupi nametanjem istih kratkovidih bejlauta, mera štednje i tržišnih reformi – a zatim, nekoliko godina kasnije, dođe do zaključka da je načinio veoma ozbiljne greške u rešavanju krize. Pa ipak, nikada ne menja kurs: kada izbije sledeća kriza, jednostavno reprodukuje isti stari scenario – stabilizacija, privatizacija, liberalizacija. Ništa drugo ne može da zadovolji tržišta, tako da dužnici jednostavno moraju da zapnu iz petnih žila kako bi zadovoljili ortodoksna neoliberalna pravila strukturalnog prilagođavanja.

Fond je i za vreme latinoameričke dužničke krize 1980-ih izneo preterano optimistične prognoze rasta u kontekstu štednje. Tada su ta predviđanja poslužila za legitimizaciju primene mera koje su služile uskim interesima velikih banaka sprečavanjem prevremenog smanjenja dugova. Baš kao i danas, MMF je takođe bio primoran da prizna – retrospektivno – da „nije uspeo da predvidi“ dubinu i trajanje krize. Kao što je zvanični istoričar MMF-a, Džejms Bauton, primetio u svojoj obimnoj studiji o MMF-ovih trideset godina rešavanja kriza, Fond je patio od „nedostatka predostrožnosti [do kojeg je došlo] zbog optimizma pri procenjivanju perspektive rasta latinoameričkih zemalja.“ Zaista, njegovi programi štednje su „bili zasnovani na prognozama brzog nastavka ekonomskog rasta“, koji se nije dogodio. To je navelo Karen Lisakers, buduću izvršnu direktorku MMF-a, da zaključi kako se „fond ponaša kao uterivač bančinih ugovora o zajmu“.

Ipak, ništa od toga nije sprečilo Fond da Azijskim tigrovima nametne još oštriju politiku uslovljavanja krajem 1990-ih kada su te zemlje upale u krizu. Tokom istočnoazijske krize MMF se ponovo našao na udaru zbog nametanja štednje i tržišnih reformi koje su, po svemu sudeći, u mnogome išle izvan okvira – čak i direktno protiv – njegovog institucionalnog mandata da obezbeđuje međunarodnu finansijsku stabilnost. U svom bestseleru Globalizacija i njeni nezadovoljnici, Džozef Stiglic, koji je u vreme krize bio glavni ekonomista Svetske banke, javno je prekorio MMF zbog katastrofalnog insistiranja na štednji. U izveštaju iz 1999, fond je zaključio da su „mere propisane Južnoj Koreji, Indoneziji i Tajlandu bile ispravne, ali da je postojala suštinska greška: MMF je pretpostavio da će njegovi programi brzo povratiti poverenje u tržište, što nisu učinili.“ To je navelo čak i konzervativnog ekonomistu koji se zalaže za slobodno tržište, Jagdiša Bagvatija, da ukori fond zbog kontraproduktivnog pristupa rešavanju krize, tvrdeći da je MMF tom prilikom radio isključivo u interesu velikih banaka sa Vol strita.

Ako su ova sveobuhvatna ekonomska urušavanja i posledično uništavanje života miliona građana Latinske Amerike i Azije stvarno bili samo „greške“, proizašle iz netačnih polaznih pretpostavki i manjkavog ekonometrijskog modelovanja, očekivalo bi se da će međunarodna institucija koja zapošljava stotine doktoranata Ajvi Liga i Oksbridža vremenom učiti iz tih grešaka i doći do nešto kredibilnijeg rešenja. E pa neće. Nakon argentinske finansijske krize 2001-2002, fond je još jednom priznao da je načinio niz „grešaka“ istorijskih razmera, koje su kulminirale u najveće neplaćanje državnog duga u svetskoj istoriji. Kao što se bivši izvršni direktor MMF-a, Majkl Kamdesus, nedavno prisetio: „Verovatno smo napravili mnogo glupih propusta i grešaka u Argentini.“ Zahvaljujući tome, 60% Argentinaca je skliznulo u siromaštvo, dok je zemlja iskusila najdublju ekonomsku depresiju u svojoj istoriji.

Tokom prethodnih trideset godina svet je iskusio preko stotinu finansijskih kriza. Do sada je MMF na svaku od njih odgovorio istim nefunkcionalnim propisivanjem mera brze fiskalne kontrakcije, bagatelnih privatizacija i dalekosežnih neoliberalnih tržišnih reformi. U ogromnoj većini slučajeva odgovaranje ortodoksnim merama je doprinelo produbljivanju recesije, gubitku miliona radnih mesta i humanitarnim tragedijama neizrecivih razmera. Ako istu grešku ponovite sto puta, može li se ona i dalje smatrati greškom? Ili smo suočeni sa namernom reprodukcijom ideološkog scenarija koji, prebacivanjem celokupnog tereta prilagođavanja na leđa najsiromašnijih i najslabijih stanovnika zaduženih zemalja, služi uskim interesima privatnih kreditora?

Kada se posmatra u tom svetlu, MMF-ova sklonost ka pogrešnim prognozama zaista deluje kao skupa greška. Nedavna studija ekonomiste Dejvida Stuklera i epidemiologa Sandžeja Basua, zasnovana na obilju statističkih podataka, otkriva da „štednja ubija“. Otkrivši dramatičan porast stope samoubistava, infekcija HIV-om i ponovno izbijanje malarije u Grčkoj, autori zaključuju da su „mnoge zemlje pretvorile svoje recesije u prave epidemije, uništavajući ili okončavajući na hiljade života nerazumnim pokušajem balansiranja budžeta i jačanja finansijskih tržišta.“ Čak i kada bismo pretpostavili da su mere koje je MMF propisao bile zasnovane na pukim „greškama“, takve greške moraju imati posledice. Odgovorni za greške bi u najmanju ruku trebalo da izgube posao i reputaciju. Ipak, istinski demokratska pravna država bi nalagala da takav masovni pokolj bude kažnjiv po zakonu – visokim zatvorskim kaznama.

Ali uprkos višestrukom priznanju svojih grešaka, niko iz Fonda nikada nije izgubio posao zbog propisivanja smrtonosnih mera štednje. Nijedan šef niti ekonomista MMF-a nikada nisu bili uhapšeni za nametanje – ili, barem, opravdavanje – mera koje bukvalno ubijaju hiljade ljudi i uništavaju živote miliona. Naravno da nisu. Na kraju krajeva, tu se ne radi o odgovornosti, već o legitimnosti. Priznavanjem svojih grešaka, MMF ne preuzima odgovornost za svoje postupke; on naprosto pokušava da ubedi svet da ozbiljno pristupa ekonomskoj „nauci“, da prihvata činjenicu da su njegove mere propale zbog manjkavog ekonometrijskog modelovanja – samo da bi iznova primenio iste te mere kada to bude zahtevala sistemska „neophodnost“ prilikom sledeće dužničke krize. Priznavanje grešaka je deo iste ideološke dimne zavese koja je navela MMF da nametne dramatičnu štednju od Meksika do Tajlanda, i od Argentine do Grčke. Ono je beznačajno.

U ovom konkretnom slučaju, MMF je imao i jasne skrivene motive za objavljivanje naizgled samokritičnog izveštaja. Kao što je istakao grčki ekonomista Janis Varufakis: „Ekonomisti MMF-a razmatraju izlazak iz Trojke, i sada pripremaju teren za to.“ Razlog zbog kojeg MMF želi da izađe iz Trojke je jednostavan: ne želi da mu primenjene mere, čijem je nametanju i sam pomogao, a koje sada očigledno počinju da se raspadaju, naruše ugled. Na izvestan način, Fond je jednostavno prvi koji je napustio brod, još jednom prebacujući odgovornost na druge kako bi očuvao sopstveni legitimitet. On sada optužuje Evropsku komisiju za manjak iskustva u upravljanju krizama, istovremeno kriveći Francusku i Nemačku za opstrukciju ranijeg restruktuiranja grčkog duga. Ali ostaje činjenica da se sam MMF – u svakoj prilici od 1982. – žustro protivio takvim restruktuiranjima duga, istovremeno pokazujući zapanjujuće malo umeća u samom upravljanju krizama.

Možda bi, dakle, trebalo da MMF-ovu mea culpa posmatramo u radikalno drugačijem svetlu. Možda to nisu samo greške, već namerna reprodukcija klasičnog ideološkog scenarija – scenarija koji je s vremena na vreme potrebno relegitimizovati barem pružanjem iluzije naučne rigoroznosti i institucionalne uslužnosti. Janis Varufakis stoga greši kada tvrdi da Južna Evropa sada treba da se udruži sa MMF-om kako bi se suprotstavila snažnoj kampanji sa Severa u korist štednje. Vreme je da se prestane sa slušanjem MMF-ove prazne retorike i da se počne sa obraćanjem pažnje na njegove postupke: ako nam je prethodnih trideset godina njegovog tvrdoglavo pogrešnog rešavanja kriza pokazalo bilo šta, to je da će Fond – uprkos eventualnoj samokritici – uvek biti „uterivač bančinih ugovora o zajmu“ i, stoga, krajnje nepouzdan partner za one koji budu uhvaćeni u dužničku zamku.

Kontra-punkt/Roarmag