U laboratoriji, sa lijeve strane do Instituta za javno zdravlje, se predaje urin na analizu. Subjektivno se u čekaonici nalazi 200 ljudi, a ima ih oko 50-ak zapravo. Sjedim. I čekam.

„Sestro, izvinite, izvinite…“, gura se prosijedi buckasti čovjek “unuk me čeka sam u kolima, a mali je. Mogu li preko reda?!“, pita čikica, a već je duboko zašao preko reda.

I progura se, boga mi, čiko. Oposli sve za čas i šmekerski se nasmija. Psuju ga ovi što ostaše da čekaju, ali tek kad mu vidješe leđa. Na šalteru nema neke ljubaznosti. Oštro prozivaju sestre, a ljudi koji čekaju se ponizno javljaju. Na koljenima gotovo šetaju do šaltera kad ih prozovu.

„Dajte knjižicu“, oštri glas sestre odzvanja.

„Evo, evo, izvinite…“, odgovaraju.

„Zašto se izvinjavaš, čovječe?!“, pomislih dok isčekujem da povikne moje ime i prezime.

I od šaltera je na razdaljini od jednog metra povučena žuta linija i piše lijepo da se ne prelazi, radi uspostavljanja bar minimuma privatnosti. Ali teško će to biti ostvarivo kod nas. Bar ne još neko vrijeme. Starijoj generaciji to nešta ne znači, ali ni mlađoj, boga mi. Snimala sam ih. Prozvaše jednu curu, gura se do šaltera. Oči baka i djedova uprte u nju, ali i mlađih.  Ona nešto vadi iz torbe, nalaz neki. Pogledi njihovi sve prate.

„Au, sine“, reče neka baka kad ova primi nalaz.

Konačno dođoh i ja na red. Gledaju i u moju torbu.

„Je li vam nešto treba iz nje? Zašto gledate?“, upitah stariju gospođu.

Ona me samo zamrznuto pogleda i negira glavom.

A lijevo od šaltera se ostavlja urin na analizu. Tu je postavljena tabla sa rupicama gdje se ubacuje čaša. I opet lijepo piše: Ovdje ostavljati čašice urina. Ali gle čuda, tu je samo jedna čašica ostavljena, dok je deset njih poređano na metar od šaltera, gdje se ne nalazi tabla sa rupicama.

„Izvinite, mogu li ja da ostavim ovo ovdje“, pita jedan čovjek pokazujuži rukom na tablu. Oko 40 godina mu je.

„Ma ostavljajte đe god oćete“, odgovori mu sestra iz laboratorije.

Navika da se oponaša masa, makar ona očigledno pravila pogrešne poteze. Strah.