Игром историјских околности Црна Гора се прије неколико година подијелила на два тешко супротстављена табора. Једни су били за распад државне заједнице, други против независности Црне Горе. Тренутно пролазно вријеме показује резултат- распад државне заједнице се десио, а Црна Гора је изгубила независност. Дакле, опет су сви побиједили, а нико није на добитку. Сви заслужују честитке и сућут.

Суверенисти су се, такође, подијелили у два табора. Једни су били за идеју – прво демократија, па држава, други за – прво држава, па демократија. Добили су државу без демократије. У стању без демократских слобода – држава је, закономјерно, изгубљена, јер се, очекивано, отцијепила од народа који живи у њој. И у овом случају су оба табора побиједила, јер су добили “државу” и “демократију”, коју сада не желе мијењати. Зато им треба одати признање, и сућут.

Америчке дипломате почињу давати изјаве о потреби развоја сточарства и шумарства на сјеверу Црне Горе. А шта да раде, кад црногорска власт испуњава све њихове крупне жеље читајући им мисли. У таквом простору безграничне и горде послушности америчке дипломате постају чобани и шумари од невоље, из чисте досаде. Држава се одвојила од народа, а Американци су одвојили власт од државе, тако да зависна црногорска власт и независне америчке дипломате живе у симбиози. За ту чудну конструкцију двојне власти, у држави фатаморгани, и једни и други заслужују признање и сућут.

Што би рекао један занесени суверенистички сабјесједник- “Битна је држава, па макар она била и фашистичка”. Успут је заборавио да фашистичка држава може постојати само ако неком треба да смркне. А у том смркавању, опет и закономјерно – смркава свима. Да ли при смркавању другима, сопствено смркавање изгледа као почетак “свијетле зоре” сумрака? По тумачењу таквих занесењака, наравно, да! Зато, онима којима је смркло и онима којима смркава треба упутити честитке и сућут.

Држава, па чак и фашистичка, мора имати Полицијску академију у Даниловграду, у коју су добро дошли само питомци из “аријевске нације”. Па кад заврше своју школу, да пендреком и језиком безакоња контролишу неподобне народе, које држава дијели на суверенистичке и унионистичке изгоје. Први су гласали за суверену нормалну државу,  други за заједничку нормалну државу. Сви су добили суверену државу, која је заједнички ненормална за њих. Зато, свим новопеченим народима изгојима треба упутити честитике и сућут.

Држава, па чак и фашистичка, мора имати своју реперезентацију. У репрезентацији, свакако, има мјеста и за надарене спортисте из редова народа изгоја, да би својим успјесима прослављали државу која прогања њихове сународнике. Репрезентација добро плива, што је реално очекивати од репрезентације државе у течном агрегатном стању. Једни јој звижде, други је славе. Сви су у праву, јер текућа држава показује знаке понорнице. Зато сви заслужују и признање и сућут

Alea iacta est- Зец је пуштен

Некад давно, руски књаз је скупио армију да побиједи номадска племена и освоји нове просторе своје књажевине у виду степа централне Азије. Суочио се с проблемом да номади немају армију, и да су незаинтересовани за битке. Почео је лов на номаде, њихово збијање у гомиле, да се од номадске масе направи, бар на први поглед, достојна армија – коју потом треба у чувеном историјском судару побиједити. Све је урађено како је желио књаз, али, непосредно прије почетка великог боја – протрчао је изненадни зец између двије чудне војне силе. Номадска армија се у трену расула, бацивши се, инстиктивно, номадски, на гањање зеца. Тако је, игром једне зечје судбине, пропала важна историјска битка, оставивиши непреболну празнину у историји ратовања.

Отприлике је таква данашња српско – црногорска опозиција Црне Горе. Нека “виша сила” им збија редове, да би се сударили у великом боју са самопрокламованим црногорским књазом, који има сву силу зла, ризнице пуне блага и државни апарат пакла, а они номадску војну вјештину гањања зеца.

И тако, по првој верзији собитија, пред почетак збијања редова уједињени номади су припремили заједнички ражањ, а књаз је грешком пустио зеца. По другој верзији догађаја, књаз није уопште пуштао зеца, већ се зец причинио номадима.

Објективни посматрачи тврде да се један од номада претворио у зеца, из страха да то може урадити неки други номад прије њега. Каква год верзија била тачна – то је било довољно да се скоро уједињени номади у магновењу растуре по степама уцтаног простора Монтенегра, гањајући виртуалног зеца. Ипак, ради се о Црној Гори, у којој сви морају бити побједници. Неко се игра са номадима, а неко изиграва или лови зеца. На крају ће, закономјерно, сви бити побједници, који заслужују честитке и сућут.

У част тог нејасног, али, свакако свијетлог догађаја – родила се нова синтагма. Кад треба нешто велико да се деси, номадски народ ускликне- Зец је пуштен! Преведено на језик Римљана то значи- Коцка је бачена! Смисао ријечи Цезара се, ипак, сасвим не поклапа са синтагмом измученог народа Монтенегра. Јер, тај народ, за разлику од Гаиус Иулиуса – није прешао Рубикон. Због велике жеље, али и немогућности да преломи скоро немогуће, тај народ заслужује честитке и сућут!

(26. септембар 2008.г.)