Piše: Ivan Kovač

Poglavar Srpske pravoslavne crkve, Irinej, prilikom nedavne posete Sarajevu primetio je, u duhu dobrosusedskih odnosa, da su jedino verujući ljudi sposobni za moral i valjano delanje. Bratimeći hrišćanske i muslimanske bogomoljce, patrijarh je, međutim, iz zagrljaja sasvim nekorektno isključio ateiste.

Ova primitivna, infantilna teza je tim više problematična budući da predstavlja i mišljenje ljudi en general – mišljenje svih onih koji ako i ne tvrde da „tamo gore” prebiva hrišćanski Bog (ili neki drugi određeni Bog), ipak naslućuju i neodređeno primećuju da „ima nešto” ili, pre, da mora biti nečega, jer inače stvarnost gubi sopstveni temelj, a život postaje decentriran, upravo besmislen.

Otud svi oni koji „ne poznaju Boga”, po njima, moraju biti nepouzdani te se na njih nipošto ne smemo osloniti u svakodnevnom životu. – Takvi, naime, ne drže zadatu reč, takvi rade iza vaših leđa, spavaju sa vašim ženama, potkradaju državu i čine nebrojene druge nepodopštine.

Moralno postupanje, prema tome, može biti utemeljeno jedino na strahu od kazne – dakle, utilitaristički – na trepetu u koštanoj srži od lomača, kazana ključale vode, sumpornih isparenja i krika stradalnika. – Ukoliko isključimo strah, šta uopšte preostaje, pitaju se oni, da utemelji moral?! Stoga, kada kogod ne drhti pred bogom, to zapravo znači da možemo očekivati da svakog momenta isuče nožekanju i stane terorisati unaokolo. Silogizam, u krnjem obliku, glasi: „ne plaši se taj Boga”, dakle, opasan je! Čovek, dakle, bedan kakav jeste, netremice mora u svesti prizivati grozote pakla, što čulnije i sugestivnije, mora se uživljavati u paklene muke naprosto kako sledećeg trenutka ne bi započeo da pali po komšiluku, da kolje i siluje. Otud je, usled pretpostavljene čovekove zverske naravi, potrebno postulirati svevideće oko – isprva roditeljsko, a potom i Božije – koje sve osmatra, sve zna i, konačno, sve kažnjava. Naravno, u svesti verujućeg, logički sled biva, sasvim lukavo, izvrnut naglavce. Naime, genealogija je tu obrnuta: prvo postoji Bog, zatim čovekova bogobojazan i, tek naposletku, čovekovo „uredno“ moralno postupanje.

Strah ukida autonomiju morala

Na istom se tragu zameće i glupost – uostalom, vrlo opasna glupost – kako bi, da nema boga, sve postalo dopušteno. Takoreći, kad mačke nema, miševi (krvavo) kolo povedu.

Sa druge strane, međutim, ima ljudi koji svoje valjano postupanje ne nastoje zasnovati na pretpostavci postojanja boga. Ukoliko nema apsolutnih vrednosti – ako nas Bog nije opskrbio „moralnim čulom”, a u stvarnost nije pohranio moralne esencije – to, dakako, ne znači da morala nema, odnosno da ga ne može biti. Čovek je kadar stvoriti, kao što to uostalom i čini, sopstvene vrednosti (čitava je istorija sačinjena od takvih manje-više uspelih tvoraštava – i samo hrišćanstvo jeste jedno od njih). Pri tom, jedino od našeg pouzdanja i privrženosti zavisi kvalitet apsolutnosti kod određene vrednosti – baš kao što je slučaj sa hrišćanskim vrednostima kod vernika između kojih su jedni „do grla” u veri, a drugi, kako i sami priznaju, „i nisu baš neki vernici”.

Napokon, ne samo da nije potrebna pretpostavka postojanja Boga da bi se moral uopšte utemeljio, već, štaviše, takva pretpostavka unižava i podriva moralno nastrojenje. Naime, strah i pretnja kaznom (ili, jednako tome, obećana nagrada) ukidaju autonomiju morala – a sa autonomijom, uistinu, i sam moral! Dobro delo se čini zato što tako treba, a nikako radi eventualnih posledica.

*

Ovde skiciranom moralu koji i sam Patrijarh preporučuje – zasnovanom na strahu od božanske odmazde – čini se da ide u prilog kolokvijalni „dokaz“ Božijeg prisustva (epifanije), odnosno dogme da Bog „šljaka” sve tri smene, a ne tek onu treću (noćnu iliti postmortem). Naime, kada ko god nedolično postupi posebno nešto blasfemično, pa se spotakne o kamen ili mu se dogodi kakav sličan peh – tvrdi se da ga je to Bog kaznio.

Mit o nebeskoj pravdi

Međutim, čak i ako ne pribegnemo jedino validnom objašnjenju da se tu radi o autokorekciji – da smo se, podsvesno, takoreći ugrizli za jezik kada smo (se) zapeli – već pretpostavimo da je tu zaista reč o „demaršu” upućenom sa najvišeg mesta, ipak su takve intervencije toliko retke

da bi iole mogle funkcionisati kao dokaz protiv ateizma ili, posebno, teizma tj. mišljenja da je Bog prauzrok sveta, ali da ne utiče potom na njegov tok. – Naravno, sve to pod pretpostavkom da Božiju pravdoljubivu prirodu i svemoć, a to znači doslednost u tretmanu ljudskih prilika, ne pravdamo džoker-kartom „čudni su putevi Gospodnji“. Štaviše, ne samo da se „intervencije” ne dešavaju često, već postoje slučajevi da grešnik čitav život provede u blagostanju, te da skonča mirno i spokojno, obasut ljubavlju najbližih.

Na raspolaganju, naravno, ostaje „adut” hrišćanskog nauka – besmrtnost duše i postmortem naplata (Strašni sud). Što će reći – ko ne plati na (zemaljskom) mostu, platiće na (nebeskoj) ćupriji – svojevrsnom apelacionom sudu. Te dogme, međutim, predstavljaju i nepremostivu razdelnicu – vernik u njih (pouzdano) veruje, nevernik (pouzdano) ne veruje. Jedan drugog ne mogu ubediti.

Svejedno, ukoliko Bog i postoji, nebeska pravda naprosto ne može biti koncipirana onako kako se to obično govori ili zamišlja. Uostalom, i sama ideja pokajanja, za hrišćanski nauk od vitalnog značaja, čini se dobrano sumnjivom. Naime, zar takav grubi, nasumični abolicionizam Božiji ne predstavlja imputaciju brutalne nemarnosti i vođenja poslova „na veliko”?! Pojedinac provede život u grehu, zatim mu “nadođe” – što je okolnost psihološki sasvim uverljiva – te se tik pred smrt iskreno pokaje. Šta, međutim, da je na njega pao klavir (kao metafora slučajnosti) dan ranije? Zar da spas i prokletstvo duše – a ta je odluka u hrišćanstvu centralni kosmički događaj! – zavise od slučajnosti koja se dan kasnije ili dan ranije mogla dogoditi?! Pa to je neuverljivo, upravo smešno. Pri svemu tome, nije sasvim jasno koji od dva momenta deluje grozomornije – onaj da je Bog eksperimentator koji je od Zemlje načinio poligon, svojevrstan institut za in vivo istraživanje ljudskih moralnih kvaliteta, ili onaj da je Bog eksperimentator, uz to posve loš i nemaran.

Pokajanje ne iskupljuje

S tim u vezi je i dilema da li starce treba sudski goniti zbog zločina koje su počinili, recimo, pre pola veka (hortijevac Šandor Kepiro, preminuo prošle godine, bio je predmet upravo takve kontroverze). – Naravno da treba. Međutim, postavlja se pitanje da li su to iste osobe – naime, zločinac za vreme izvršenja dela i zločinac pola veka kasnije. Podrazumeva se, postoji pravni kontinuitet ljudskog života, jedne ličnosti (što je bez sumnje preduslov za valjano funkcionisanje društva). Međutim, ukoliko razmatramo moralni aspekt stvari – a držim da Bog jedino za to i mari – tada okolnost izmene misli i osećanja, izmene čitavog karaktera, postaje relevantna. To zapravo znači da se niko takav ne može naknadnim pokajanjem iskupiti, niti se, takođe, može naknadno kazniti. U pitanju su dve, makar u moralnom pogledu, različite ličnosti.

Sve to, držim, nedvosmisleno baca senku na uobičajeni hrišćanski koncept božanske egzistencije i ustrojstva celokupne stvarnosti. Ukoliko Bog i postoji, nikakve ga ovozemaljske kvalifikacije sa ljudima-takmičarima ne mogu interesovati, nikakav poligon za eksperimentisanje nad njima. Smislen je jedino život u blizini Boga, neposredna ko-munikacija s njim – upravo onako kako je raj i predstavljen. Na žalost, toga, koliko vidim, ovde nema.

Republika