Piše: Biljana Vankovska

U vezi naslova, majnd maj frenč. Odista, ovo je za mene kao profesorku i kolumnisticu neuobičajeni način izražavanja, ali odkako sam pročitala izvanrednu kolumnu Borisa Dežulovića („Jezik nije zajebancija“), nisam odoljela.

To mi je bila prva asocijacija kada sam čula vijest da su prvi ljudi mog univerziteta (Univerzitet „Sv. Kiril i Metodij“, UKIM) kupili novi mercedes (nekakva E klasa, 64 hiljada eura). Kažu, to je bilo neophodno, jer je održavanje starog mercedesa postalo preskupo, a rektor je dodao još nešto da bi umirio javnost: kupovina ne ide na štetu državnog budžeta, nego da se plaća od sredstava koje je rektorat dobio vršeći „razne usluge“. Drugim riječima, to ide na štetu nas, koji smo dio univerziteta, zar ne?

Prvi dio objašnjenja i da razumijem nekako, ali ovo drugo? Znači li ovo da naš rektorat zarađuje dajući nekakve usluge za koje mi ne znamo? Činjenica da je auto skoro duplo skuplje od “pasata” kojim je obnovljen vozni park vladinih institucija, pokazuje ne samo istančan ukus i elitizam prvih ljudi UKIM-a, nego i da su te usluge ili velike ili učestale. I tako, u univerzitetskoj (navodno autonomnoj) enklavi, snobovština je očito važnija od naše glavne misije (kako to lijepo piše u Etičkom kodeksu – Dobrota, Ljepota i Istina).

Druga asocijacija koja mi je pala na pamet nakon ove vijesti je jedna fotografija koja kruži društvenim mrežama, a koja služi za podsmjeh: poznati tajkun stoji mirno ispred svog skupog auta dok mu ga sveštenik osvještava i blagosilja. S obzirom na tradicionalno bliske odnose između rektorata i Makedonske pravoslavne crkve, ne bih se iznenadila nekoj sličnoj sceni u kojoj bi pridružna članica UKIM-a, Bogoslovski fakultet, dao neku sličnu „uslugu“. Već zamišljam scenu u kojoj hor prvo pjeva „Oh Lord, won’t you buy me a Mercedes Benz“, a odmah zatim i “Gaudeamus igitur” (Radujmo se). A šta je lijepo i Bogu je drago, zar ne?!

Ovo o čemu pišem, u jednoj rečenici sjajno je izrazio briljantni bloger i tviteraš Vlatko Vasilj: Znanje je sila, a E mercedes je moć!

Stid je odavno protjeran čak i iz univerzitetskih krugova, ali ja ipak imam potrebu da se javno izvinim svojim studentima. Pojede me tuđi sram, jer mene i većinu kolega (profesora i studenata) niko nije ni pitao o namjeni tih „naših sredstava“, još manje znamo njihov izvor, osim onih famoznih poreza koje rektorat ubire od svakog projekta na fakultetima, što je rektoru donijelo nadimak „gospodin 5%“. Ne pitam se, vjerovatno, zato što se nikada ne bih složila da se nekolicina odabranih vozika u luksuznom autu, dok mi muku mučimo sa osnovnim sredstvima za održavanje nastave sa malo savremenijim sredstvima, i dok tražimo pristojnije predavaone i sanitarne čvorove, a o unapređivanju nauke i da ne govorim.

Dok se članovi rektorata voze po skopskim ulicama (zaista ne vidime gdje bi inače putovali, osim do bratskin univerziteta u našoj velikoj domovini), ja još uvijek uspijevam da se nađem na nekom velikom međunarodnom skupu koristeći ili svoje ime ili grant uz onu ponižavajuću frazu da dolazim iz „nerazvijene zemlje i sa univerziteta koji mi ne može pokriti troškove učešća“. Studenti moraju da iznesu svoju strane ove priče, ali sam ubijeđena da je elitizam ovakve vrste nepristojan u teška vremena, a ako već i postoji nekakav višak sredstava, ona se moraju iskoristiti za poboljšanje uslova na univerzitetu za akademski rad i za bolji studentski standard.

Ali, kako očekivati osudu od profesora koji se između sebe više mjere statusnim simbolima, time ko će parkirati veći i skuplji džip, nego naučnim dostignućima? Moj je lični problem to što nisam uspešna, pa čak ni osobni auto nemam, a za CV me niko ne pita.

No, mnogo više od jednog mercedesa, pa bio on i E klase, brine me nešto drugo. Eto, nisam ranije stigla iskomentirati, ali sam svakako primijetila novembarsku vijest o tome da će UKIM izraditi nacionalnu strategiju o porodici i da je rektor potpisao memorandum za saradnju s Vladom. Ideja za ovo partnerstvo dolazi od onog lamentiranja o naciji koja nestaje, padu nataliteta, ženama koje su tražile nekakva prava, a prestale su rađati djecu, a bogami i razvodile su se češće nego ranije. Pretpostavljam da niste zaboravili onaj bizarni govor premijera na Dan makedonske revolucionalne borbe. I prvi rezultati su već na dohvatu: uveliko se radi na uvođenju t.z. studija o porodici (na engleskom to zvuči više sexy – fa¬mily stu¬dies, ali na makedonskom može zvučati čak i zabavno ako se prevede kao porodične studije).

Kako tumačiti ovo nego kao pružanje „akademskih i intelektualnih usluga“ u paketu sa ugledom univerziteta, a radi promocije desničarske ideologije vladajuće stranke? Dakle, prije no što smo kupili taj mercedes, vjerovatno smo ga i zaradili. Znam da će me i zbog ovih riječi prozivati, pa možda i prijetiti disciplinskim mjerama, ali moram poručiti još i ovo: kada budu dolazili da blagoslove mercedes, neka sveštenici održe i parastos za autonomiju univerziteta. Da se bar ne lažemo više…

P.S. Dopustite mi na kraju još jedan kraći odgovor na sve uvrede, klevete i laži koje mi ovih dana upućuju opoziciski novinari, a u vezi prošlonedeljne kolumne o idiotima. Mogla sam odmahnuti rukom i reći samo da „neki novinari ne zaslužuju odgovor“, posebno kada je jasno da odrađuju za stranačke centre i što ne mogu shvatiti da, mada rijetke, ipak postoje i „političko-stranačke djevice“, koje da bi bile otpisane, morale su prvo biti zapisane, a one to nikada nisu ni bile. (A ako već insistiraju da biram, onda da im odmah kažem da mi zbog prgavosti više leži Prle, nego Tihi. Važi?).

Na kraj pameti mi nije da ulazim u polemiku s ljudima koji su i politički nepismeni i vulgarni, a od koje profit mogu imati samo oni lično ili njihovi mediji kojima bih dizala tiraže, jer više pljuju po meni nego po Gruevskog. Sintagma, pa i stigmatizacija (navodno) „neutralnih intelektualaca“, je djelo opozicije koja je okupirala javni prostor, pri tome pokrivajući se velom građanskog pokreta. To je bila njihova suštinska greška! U času kada su sve javne simpatije bile na strani opozicije, ne zato što je ona bila nevina, nego zato što niko nije mogao ostati spokojan gledajući strašne scene iz parlamenta tog 24. decembra, ona je krenula da ruši diktatorski režim. Mi smo ostali bez prostora da izrazimo svoje građansko nezadovoljstvo, da protestiramo, pa da tako i pomognemo opoziciji u borbi za njena legitimna prava. To nas je odbilo, jer nas je stavilo u poziciji da damo legitimitet čak i nekim suludim i avanturističkim idejama opozicionih lidera. Taj naš stav nikako ne znači da smo neutralni „idioti“ ni u odnosu na vlast ni u odnosu na opoziciju (koje popularno upoređuju sa nacistima i Jevrejima); znali smo i rekli smo da odgovornost za ona dešavanja leži na vlasti, ali da opoziciji niko ne daje pravo da nas gura u avanturistička scenarija radi gole vlasti sa ulice ili da ga zloupotrijebi zbog kampanje u susret lokalnih izbora. Ona je imala legitimne metode kroz koje je mogla poentirati zbog dešavanja u parlamentu, a mi kao građani smo mogli izaći u javnost i reći odlučno da takav tretman parlamentaraca i novinara nije dopustiv i da tražimo odgovornost i krivce. Ovako, čitava se stvar razvodnjela, niko nije preuzeo odgovornost, a trgovanje se sada svodi na nove izbore – kao da će to riješiti fundamentalne defekte ovog sistema.

Kada me šamaraju zbog toga što sam “neutralna”, u ljutnji pomišljam na stvaranje nove stranke i u glavi imam jasnu ideju, za koju znam da bi je mnogi podržali, jer bi prepoznali svoje i opšte interese u njoj… Ali, ja znam da bih time doprinijela samo tako što bih dodala još jedan novi politički subjekt koji bi morao igrati na ovom prljavom terenu, ali da ne bi promenio metodologiju vladanja. A ovaj prostor na kome sada stojim, i sa koga javni intelektualci kritrikuju i opominju sve koji će se “zaboraviti” u žaru borbe za golu vlast, ostao bi oslabljen i nebranjen. Takav korak bi, dakle, doveo do dopunske partizacije javnog, građanskog, prostora pa zato odbijam i samu pomisao na to. Neko mora biti glas onih koji žele sačuvati identitet u vrijeme kada se on pod pritiskom i nasilno pretapa u (stranački) kolektivizam. Politički neuki, kao neki novinari tipa nekog mladog zapaljenog Ivora i starijeg Geroskog, ne razumeju sljedeće: mi, neopredeljeni, nismo izgubili moralni i vrijednosni kompas kada odbijamo kolektivističku matricu koja nam se prodaje kao sudbina i balkanska hamletovština, nego svom snagala čuvamo enklavu zdravog razuma, koji će nam trebati još više kada prođe ovaj stranački amok.

 Nova Makedonija