Autor: Desimir Nikolić

Ne znam da li su tri naša kulta – nerada, nereda i smrti, naša večita i nepromenljiva suština ili samo nužna etapa u našem razvitku, ako uopšte ima ikakvog razvitka, prema onoj: „što se grbo rodi, to vreme ne ispravi“, ali mi se čini da ova tri kulta bitno određuju našu tužnu sadašnjost.

Budući da nismo imali Lutera i Kalvina, niti Fridriha II, da nas vaspitavaju i naše badavdžije štapovima sa naših ulica teraju, kult nerada, formiran u pretkapitalističkim formacijama, održao se kod nas sve do danas. Rad se još uvek izbegava kao kuga, jer se smatra da je rad za robove, sluge, radnike, seljake, težake, a ne za gospodare, te da rad iscrpljuje i ponižava čoveka.

Prema jednoj teoriji (T. Veblen), obdelavanje mrtve prirode i biljčica je posao za žene i robove, a ovladavanje divljim zverima i ćudljivim ljudskim jedinkama posao za snažne i gospodareće prirode, pa je ovima, van lova i ratova, potrebna dokolica i rasipnička potrošnja, ali ne samo lična već i zastupnička, preko bogato ukrašenih livrejisanih sobara, preko nakinđurenih žena, sa haljinama koje se vuku po zemlji, sa prebogatom frizurom, tankim strukom, tankim prstima i dugačkim noktima, s namerom da se pokaže svetu kako je onaj koga sobar i žena zastupaju, bogat, moćan, rasipan i beskrajno udaljen od svakog fizičkog rada i materijalne proizvodnje.

Međutim, naš kult nerada verovatno potiče otud što smo uvek radili za neke dokoličarske klase, bilo tuđinske bilo naše, pa, otuda, s jedne strane, danima i godinama one rupe, gomile zemlje, peska, šljunka i šuta po našim ulicama, otuda zadovoljstvo od nezavršavanja poslova, otuda doživljaj osvajanja neke male slobode kad se posao ne završi do kraja; s druge strane, kad god se naš čovek domogne nekog položajčića, neke kancelarije, nekog šaltera, što je njegova večita težnja, on postaje nesnosan, bez mere i stila, jer on tada naplaćuje ne samo za svoja poniženja već i za poniženja svih svojih predaka.

Što se tiče Zapada, nezavisno od toga da li ćemo prihvatiti stav da duh kapitalizma proizilazi iz protestanske etike (M. Veber) ili da protestanska etika proizilazi iz duha kapitalizma (K. Marks), jasno je da se tamo, od Lutera i Kalvina pa dalje, menja odnos prema radu, jer se veruje da su rad, štednja kao vrsta askeze i akumulacija bogatstva svojevrstan predznak božanske milosti i večnog spasa, što otklanja opasnost da čovek zapadne u fatalističku pasivnost.

Ali, kako su nas iz poznatih istorijskih razloga, to jest zbog osmanskog sistema popunjenog najpre Turcima, a zatim Srbima (S. Basara), zaobišli i renesansa i reformacija i kapitalizam, možda je upravo sada na dnevnom redu naše istorije menjanje našeg odnosa prema radu, odnosno napuštanje kulta nerada.

Osim nerada, na našim prostorima vlada i kult nereda, pa otuda nered u kući i na ulici, nered u državi i društvu, nered u glavi i nered u srcu. Slušali smo kako u uređenim zemljama ljudi poštuju red, kako u redu čitaju novine ili knjige, kako drže rastojanje jedan od drugog, kako uvažavaju jedni druge, dok smo se kod nas nagledali kako se redovi za kafu ili zejtin za tili čas pretvaraju u gomile razjarenih ljudi koji zajapurenih lica kolutaju očima, škrguću zubima, dahću za vrat jedni drugima i penju se na ramena jedan drugome.

Verovatno da i kult nereda potiče iz istog izvora: iz neslobode, ropstva, sluganjstva, nepoštovanja sebe i nepoštovanja drugog, što se onda kada nema spoljašnje stege, pretvara u samovolju, jer je samovolja san robova, a ne slobodnih ljudi koji poštuju sebe, svoju slobodu, svoju imovinu, ali i slobodu i imovinu drugog (E. Vajl).

Isto tako, najverovatnije je da i kult smrti potiče delom iz neslobode i nepoštovanja sebe i svoje imovine, te iz nepoštovanja drugog, njegove slobode, njegovog dostojanstva i njegove imovine, a delom iz religijskog učenja da ovaj život nije večan, već prolazan, a u najboljem slučaju samo priprema za večni život nakon vaskrsenja. Prema tom shvatanju, ako je ovaj život prolazan, onda je i manje vredan, pa je i preteran trud oko njega besmislen, a naročito je besmislen preteran napor radi sticanja imovine, što je navelo mnoge vernike da se odreknu svake imovine i čulnog uživanja da bi se, živeći u siromaštvu, bolje pripremili za večni život.

Stoga, za razliku od zapadnih naroda kod kojih se ne govori mnogo o smrti i gde se smrt nekako gura i sklanja nekuda, a afirmiše život, mi smo prosto zaokupljeni tom temom, pa nam je odlazak iz ovog sveta važniji od dolaska na svet, a sahrane bogatije, svečanije i obaveznije, u smislu prisustva, nego svadbe.

Autor je profesor iz Paraćina

Danas