Na pitanje „Ko sam ja?“ svako od nas bi dao različit odgovor. Ukoliko bi pred vas bio postavljen zadatak da prvom asocijacijom dopunite rečenicu Ja sam…, šta bi to bilo? Neko će odgovoriti da je uporan, neko da je pravoslavac, dok bi neko, kao prvu asocijaciju, naveo nacionalnu pripadnost ili bi se deklarisao kao navijač određene navijačke grupe. Neko će, prosto, reći svoje ime. Šta je to što definiše naš identitet, i ko smo zapravo mi iza svog imena i prezimena?

Identitet predstavlja sveukupnu organizaciju emocionalnih i kognitivnih karakteristika koje predstavljaju percepciju individue o sebi samom kao različitom biću, u skladu sa sobom, a odvojenom od drugih, koje pokazuje relativnu doslednost u ponašanju i doživljaju sebe. Svesno osećanje da posedujemo identitet zasniva se, u isto vreme, na neposrednom opažanju sopstvene konstantnosti i doslednosti, a s druge strane, na uočavanju naše istovetnosti od strane drugih ljudi. Dakle, identitet predstavlja, u odraslom dobu, relativno nepromenjiv entitet koji sačinjavaju naše osobine, afekti, motivi, potrebe, stavovi, ponašanje, i kao takvi nas izdvajaju od ostalih. Ipak, primer sa početka teksta ukazuje na to da svako od nas akcenat stavlja na drugi aspekt sopstvenog identiteta. Potreba ljudi da budu različiti od drugih reflektuje se kroz ucelovljavanje svih komponenti identiteta na specifičan i autentičan način. Takođe, na isti taj specifičan način, podvlače se određena poglavlja koja su učestvovala u građenju identiteta.

Kada se govori o aspektima identiteta, često se navodi čuvena metafora luka – identitet se, kao i luk, sastoji od slojeva. Spolja su „manje važni“ slojevi, odnosno svojstva, koja se najlakše mogu verbalizovati, i koja se navode kao prve asocijacije na sopstveno bivstvovanje. Kako se ide prema unutrašnjosti, približavamo se sredini i čovekovoj suštini, ali, u sredini luka nema ničega. Tu se onda postavlja pitanje – je li čovekova „prava“ suština fikcija, i da li ona zaista postoji? Da li postoji jedna definišuća karakteristika čoveka koja ga kroz ceo život konstituiše i privlači ostale elemente identiteta kao magnet? Ili je neponovljivost jedne osobe upravo u autentičnoj povezanosti i dinamici funkcionisanja svih slojeva? U svakom trenutku života normalna odrasla osoba osećaće se konstantno i relativno stalno. Ukoliko se fokus identiteta i pomera, on ne menja ljudsku suštinu. On samo naglašava određeni sloj.

Ne samo što su fonetski slične reči, pa se neretko pomešaju, ova dva pojma su u velikoj meri povezana. Identitetu je neophodan integritet da bi ga održavao konstantnim. Pri razumevanju pojma integriteta, važno je naglasiti geštalt princip celine – celina prethodi delovima, i predstavlja više od prostog skupa delova koji je čine. Ona po sebi ima novi kvalitet, i ne može se svesti na skup svojih elemenata.

· – ovaj primer ne važi samo za stanovnike naše države, već naravno i za pripadnike ostalih nacionalnosti. Ipak, često čujemo da se neko, pre svega, kvalifikuje kao Srbin, a onda kao sve ostalo. Uz to, neretko, ide i dodatak „pravoslavac“. Potreba da se neko definiše kao pripadnik svoje države i da to predstavlja najvažniji segment ličnog identiteta i samosvesti ima višestruke korene. Oni mogu imati poreklo u aktuelnoj političkoj situaciji, gde se osoba poistovećuje ili identifikuje sa svojom zemljom jer empatiše sa svojim narodom u teškim vremenima u kojima se nalazi, ali može imati i drugačiju, nacionalističku konotaciju. U tom slučaju osoba se definiše kao, u našem slučaju, Srbin ili Srpkinja, ali sa smerom posmatranja preko puta – usmerenim ka drugim narodima prema kojima gaji agresivna i negativna osećanja. Dakle, pored toga što voli svoju zemlju, okreće se protiv neprijateljskih država i nacionalnosti ili veroispovesti, koristeći naizgled racionalna i objektivna opravdanja.

· – ovaj segment identiteta često je povezan sa nacionalnim. Osoba, u tom slučaju, asocira i sparuje nacionalnu pripadnost i veroispovest kao nedeljivu dijadu. Takođe, ukoliko je osoba religiozna i posvećena veri, kao i ukoliko je njen posao povezan sa crkvom i samom verom, često će kao prvu asocijaciju identiteta naglasiti veroispovest.

· – često se može čuti da neko rečenicu „Ja sam…“ nastavi svojim nadimkom umesto imenom i prezimenom. U slučaju adolescenata, ovo je čest slučaj, s obzirom na razvojnu fazu formiranja samosvesti i identiteta, sa akcentom već spomenutog odvajanja sebe od ostalih kao posebnog. Mlada osoba ima potrebu da se predstavi kao posebna, jedinstvena i drugačija, i nadimkom se odvaja od ostalih osoba sa istim imenom, kao i od grupe vršnjaka u celini. Nadimak postaje sinonim za novi identitet, omnipotentno i silovito Ja koje postaje zrelo, autonomno i drugačije.

· – pojava ove vrste identiteta poznata je svima, i javlja se u svakoj kulturi na svetu. Sport je, u današnje vreme, veoma popularan u svim oblicima, a fudbal se izdvaja kao sportska disciplina koja, u najvećoj meri, podvaja ljude prema navijačkim opredeljenjima. Kao posledica javlja se formiranje navijačkog identiteta, odnosno naglašavanje omiljenog kluba i navijačke grupe kao važnog i definišućeg elementa celokupne ličnosti. Fudbal se oduvek više vezivao za pripadnike muškog pola, ali sve je češća slika devojaka i žena na stadionima i sportskim terenima. Kada je osoba na stadionu, sa pripadnicima navijačke grupe ili više njih koji bodre isti klub, oseća se sigurno i moćno. Efekat „stada“ ili gomile se vidi na delu u ovom slučaju, i u pitanju je takozvano potpuno konformiranje, kada se usled pritiska grupe ili vlastite želje da se misli kao i drugi članovi grupe, menjaju ponašanje, stavovi i vrednosti. Da bi bila prihvaćena i da bi se osećala kao deo jedne velike, jedinstvene skupine, osoba veliki deo slobodnog vremena posvećuje praćenju sportskih rezultata, usvaja elemente kluba i impregmentira ih u svakodnevicu (lepljenje postera u sobi, melodija navijačkih pesama na telefonu, kupovina raznih sitnica sa amblemima kluba itd). Time, paradoksalno, iako se trudi da izgradi jedinstven i autentičan identitet, gubi svoju individualnost i deklariše se kao član grupe, odnosno „jedan od“, što je cena gubljenja granica unutar jedne organizovane i kohezivne grupe sa svojim pravilima, vrednostima i ujedinjujućom emocijom pripadanja.

· često ćemo čuti da neko za sebe kaže da je „roker“, „metalac“, „reper“… Stav da se ne mora biti prosek, i da se može biti drugačiji u pogledu muzičkog ukusa, rezultira okretanjem ka građenju i unapređenju ovog dela sebe, i uživanjem u muzici koja predstavlja vodič za građenje identiteta. Ovo je najčešće slučaj u adolescentnom dobu, kada muzika igra važnu ulogu u stvaranju sopstvenog Ja. Ipak, muzička opredeljenost i deo identiteta koji ga neguje, ostaje usađen i u odraslom dobu, i ljudi mu ostaju verni dokle god drže do svoje jedinstvenosti i nepromenljivosti.

U prethodnim slučajevima u nekoliko navrata je naglašeno da osoba ima potrebu da naglašavanjem posebnosti aspekata ličnog identiteta stvori određenu predstavu o sebi pred drugima. Samoprikazivanje predstavlja strukturisanje i oblikovanje sopstvenog ponašanja, sa ciljem prenošenja određenih informacija o sebi drugim osobama. Koristeći razne aspekte i elemente svog ponašanja, osoba kontroliše emitovanje informacija o sebi i način na koji ostvaruje željeni uticaj na osobe koje to ponašanje opažaju.

Motiv u težnji osobe da se samo-prikaže, odnosno naglasi svoju posebnost, jeste potreba za sticanjem odobravanja ili naklonosti drugih, i time ostvarenje određene koristi. Oslanjajući se na kriterijume socijalne poželjnosti pojedinih oblika ponašanja, kao i na očekivanja koja imaju drugi ljudi, osoba teži da svoje ponašanje uskladi sa tim kriterijumima i očekivanjima. Ona, dakle, upravlja impresijom, i ulaže znatnu količinu energije da „ostavi utisak“ i „bude primećen“. U ovom kontekstu, „biti primećen“ znači biti izdvojen iz gomile i zapamćen kao autentičan. S tim u vezi, motiv samoprikazivanja može biti i dodvoravanje, pri čemu se, uvažavajući kriterijum poželjnosti određenog ponašanja, stava ili vrednosti, pokazuje velika zavisnost od slike koju drugi ljudi imaju, i utiska koji će osoba ostaviti.

Danas