Piše: Biljana Vankovska

Zamislite za trenutak da kojim slučajem imamo nekog dorktora Hausa u Makedoniji! Pa, taj ne bi ni za hljeb zaradio, usljed novog izuma ministra zdravstva da se ljekari nagrađuju po učinku! Kakav učinak (i platu) bi ostvario ovaj kada se danima bavi samo s jednim pacijentom? I ne samo da nije ljubazan s pacijentima, nego je još i ciničan, pa i mizantrop, a osim toga prati ga grupa briljantnih ljekara, koji mu pomažu i uče od njega.

Kao što to biva na filmu, a ponekad čak i u stvarnosti, asocijalni tip kao Haus ne samo da spašava živote u najnevjerovatnijim slučajevima, nego i unapređuje medicinu. Razumljivo, Haus i njegova bolnica su plod fikcije, ali su u ovom tekstu uzeti kao metafora kroz koju prikazujem stanje u zdravstvu u konkretnoj zemlji. Iskrenski ljekari su daleko od romantiziranih i harizmatičnih (anti)heroja, podjednako daleko kao što su to i univerzitetski profesori.

Prosto je nemoguće naći ideal-tipove, pošto su institucije s ljudima koji ih sačinjavaju samo odraz ukupnih društevnih prilika. Ali, činjenica je da su ovdje dvije profesionalne grupacije bile predmet discipliniranja istog ministra (Todorova), kome su – zamislite – kose pobijeljele zbog briga koje ima s nama. Bar tako kažu saosjećajni provladini novinari…

Ne znam zašto je teško da se shvati da za nepoštovanje zakona, ili profesionalnog i etičkog kodeksa, postoji individualna odgovornost, pa i sankcije za one koji su ih zaslužili? Kod nas se stalno dešava obrnuto: svako je kriv (za nekompetentnost, lijenjost, neetičnost, pa i nezakonito bogaćenje) dok on ne dokaže da je nevin.

Štrajk ljekara pratim, divim im se i komentiram tiho – jer se stidim! Ministar, koji je u borbi s „kremom makedonskog društva“ (kao što kažu neki), malo je vježbao mišiće na nama, univerzitetskim profesorima, pa je sada počeo da disciplinira ljekare. Otkako je izašao kao pobjednik nakon plašljivog, mlakog i pomalo patetičnog otpora malog broja profesora, koji su simbolički protestirali protiv zakona s kojim je izvršen upad u autonomiju univerziteta, а zatim su se smirili, sadašnji arogantniji i samouvjereniji odnos prema ljekarima je sasvim razumljiv.

Znate li da su, svojevremeno, dekani zabranili izlazak na proteste, a većina profesora ih je poslušalo? Hajka se sada ponavlja po istom scenariju: najprije se ide na generalnu diskreditaciju čitave profesionalne fele, svi se uvrste u isti koš nesposobnih, korumpiranih i neetičnih ljudi, koje siromašni građani plaćaju iz vlastitog džepa. Populističke metode najviše uspijevaju u siromašnim društvima! Sve što se okvalifikuje kao „krem“ postaje odlična meta za otstrel, od strane onih koji jedva čekaju da nađu krivce za vlastitu nesreću. U borbi protiv profesora bilo je naručeno ispitivanje javnog mnjenja, a građani su davali „stručna“ mišljenja o tome kako treba preurediti univerzitet. Sada inspektori ministarstva daju dijagnoze i mišljenje o urgentnosti tretmana bolesnih i okrivljuju ljekare da svojim štrajkom ugrožavaju živote. Mediji su tu da naprave storiju. Onomad je bio organizovan kontraprotest studenata protiv profesora, а sada podstiču pacijente i dio (poslušne) doktorske fele.

Situacija s ljekarima je skoro identična s profesorskom. Otkako je ministar odbio da sasluša argumentirane kritike o projektu „plata po učinku“, ekspresnom sudskom odlukom je zabranjen šrtajk koji su najavili ljekari, pa kako i to nije pomoglo, počela je medijska hajka i pritisci. Razlika između profesora i ljekara je u samo jednom detalju: profesori ne bi štrajkovali ni u ludilu. S druge strane, ljekari nisu popustili, omasovili su štrajk, pa su se na kraju pojavili i ispred vlade. (Neki kažu da ih je bilo mnogo, provladini medijumi likuju da ih je bilo malo, t.j. da su se štrajkači uplašili, ali i da su među njima bili obični ljudi koji su došli da im daju podršku. Ako je tačno, ovo me drugo raduje, jer možda je to znak da se rađa kritička masa koja će od nas napraviti Slovence, ako znate na šta mislim.)

Kao što to obično i biva, priča je odavno spinovana. Ovde jedva da neko i ocjenjuje težinu argumenata koje iznose ljekari iz samostalnog sindikata, a ne govori se ni o skandaloznom zastrašivanju i kršenju ustavno zagarantiranog prava na štrajk. Čitava priča je preokrenuta na jeftin i proziran način: kao što su za probleme u visokom obrazovanju isključivo bili krivi profesori, ovdje krivica pada na ljekare, koji ne rade dovoljno. Njihov je profesionalni ugled okaljan i prikazan kao „profitabilni biznis“ u kome je primanje mita uobičajena stvar, gdje se greškom vade pankreasi, dok ljekari žive ko bubreg u loju. Hipokratov zavjet je citiran upravo od onih koji krše etički kodeks vlastite profesije; kažu, nehumano je i nemoralno kada ljekar protestira, mada je uvedena reforma na štetu i pacijenata i ljekara.

Plaćanje po učinku je nonsens u svakom normalnom zdravstvenom sistemu u kome se uspješnost mjeri stepenom prevencije (smanjivanja oboljelih), t.j. podizanju kvaliteta života. Po našoj logici, najučinkovitiji ljekari na urgentnom odeljenju će biti onda kada bude velikih nesreća, a u infektivnoj klinici kada bude epidemija. I da ne nabrajam… „Debata“ je već prešla u novi talas kulturne revolucije u Makedoniji, koja postaje ne samo nesolidarno, nego i antiintelektualno društvo. Ono je pasivno agresivno: kuka i plače zbog lošeg života, a opet nasjeda na „pet minuta mržnje“ prema određenom prokazanom dijelu društva.

U čitavoj gužvi najmanje se pažnje posvećuje stanju u zdravstvenom sistemu, za što je odgovoran onaj koji rukovodi (a ne komanduje) tim resorom. Na umu imam sve dosadašnje ministre koji su godinama ne samo „reformirali“ zdravstvo, nego su uspjeli i da unište ono malo dobrog što je ostalo iz prošlog sistema. Na pozitivnoj strani je svakako kupovina najnovije medicinske opreme (i da ne zaboravimo, nove madrace, posteljinu i papuče), i nema veze što zaposleni po partiskom i etničkom principu ne znaju da rukuju njome. Pacijenti i dalje sami sebi kupuju osnovne ljekove ili injekcije, a o infrastrukturi i da ne govorim. Tu ni Hipokrat ne pomaže, a još manje spomenici mrtvih koji vrede više od živih. Ono što je postepeno ušlo na mala vrata u zdravstvu je menadžerski duh. Komercijalizacija javnig usluga i dobara postala je dominantna radna „etika“, u mjeri u kojoj je socijalna država ostala samo slovo na papiru (ustava). U zdravstvu imamo kursistem, priučene ljekare-menadžere čiji je zadatak da brinu o smanjivanju troškova, da traže da se manjim sredstvima postižu bolji rezultati, u manjem vremenu da što više pacijenata dobije tretman. Ljekari rade na normu i tako postaju dio kapitalističke mašinerije koja nema veze s etikom i humanizmom.

Ono što je ministar uradio i u sektoru školstva i sada u zdravstvu je konzistentno neoliberalizmu. On čak nije ni kriv za to, još je manje značajan – on je samo izvršitelj. Njegov šef nije premijer, nego standardizirani i komercijalizirani svijet u kome vlada cost-benefit analiza. Prema britanskoj profesorici Hjuz, jako skoro će većina ljekara postati nepotrebna, jer će se dijagnoze i recepti za ljekove dobijati i bez kontakta s živim ljekarom. Budućnost je u kompjuterizovanom zdravstvu u kome će sami pacijenti unositi opis simptoma preko interneta i dobijati kao odgovor dijagnozu i terapiju. Neće biti potrebe za specijalistima, već za IT ekspertima i databazama podataka o svakom čovjeku.

Ali sve dok ne dođe ova zastrašujuća budućnost, još ima vremena i za socijalni dijalog i za uspostavljanje odnosa uzajamnog respekta i rada na opštem dobru. Za početak, ministar bi mogao uraditi mali korak za zdravstvo, ali veliki za njega samog i za vladu kojoj pripada, tako što će početi da se ponaša onako kako dolikuje pravom značaju reči ministar (sluga).

Nova Makedonija

Prevod je autorkin