Piše: Milan Podunavac

U Srbiji je na delu politička restauracija. Ključni blokovi političke moći („socijalisti” i „novi radikali”) novoustanovljene vlasti, „personalne maske” (Marks), političke tehnologije oslonjene na eksplozivnu i opasnu mešavinu nacionalnog i socijalnog populizma, deinstitucionalizacija poretka prava i politike, užurban i nasilan otklon u odnosu na „bivši režim”, ne samo da potseća već i obnavlja fromativne principe „staroga režima”. Uz ova opšta mesta, istakao bih kao osobitu i posebnu karakteristiku ambijenta koji oblikuje robusnu eksploziju političkog hibrisa (žeđ za moć), osobito kod dvojice najistaknutijih figura novog političkog bloka, premjera i njegovog prvog zamenika. Prvi, na primedbu iz medijskog i političkog polja, da je promenom političkih partnera pokazao ne samo odsustvo elementarne lojalnosti prema stranci i lideru koji ga je vratio u političko polje, već da je, šta se čini važniji, u derogirao politički projekt (socijaldemokratizacije) na kome je uspešno jahao, odgovorio je „kada ću ako ne sada” upućujući jasnu poruku, kontrola vlasti je najvažnija. U izboru između toga da postane demokratski lider Srbije ili njezin upravljač, sadašnji premjer izabrao je ovo drugo. Njegov je pak zamenik, koji je pokrio ključna polja polja „tvrde” političke moći, bio je još još očitiji. Sve se mora kontrolisati. No, dva su lica boga Janusa (hibrisa). Ovaj politički sentiment dinamizira i vitalizira političko polje i to se političkoj publici, kada je premjer u pitanju, očito svidelo, no hibris, kako nas uči Tukidid, koji ga je prvi i otkrio, ima osobito u demokratiji samorazarajuća svojstva. No, da pomerimo analizu ka političkoj dinamici Srbije nakon majske promene. Dodali bismo jednu važnu napomenu Kloda Lefera, jednog od vodećih teoretičara demokratije: Demokratija pretpostavlja „prazno polje političke moći”. Kontrola ovoga polja prvi je korak u autoritarni poredak. No, da se vratimo temeljnom pitanju ove studije: šta je u temelju restauracije? Prvi korak u ovoj obnovi je, da posudimo sjajnu formulu Benžamena Konstana „politika reakcije” iz naslova istoimenog teksta iz 1979. godine i koju piše povodom verovatno najvažnije cezure u Francuskoj revoluciji, termidorskih događaja. Konstan upozorava da „politika reakcije” koja dolazi kao odgovor na ekscese jakobinske vladavine, proizvodi još veće štete i zakonito razara političko telo Francuske. No, Konstan veruje u vrednosti zrelog političkog prosve-titeljstva upozoravajući da „progresivni duh ljudi nikakva varavarska invazija, nikakva koalicija ugnjetivača, nikakvo prizivanje predrasuda, ne može vratiti natrag”. Konstanov rad Politika reakcije svakako je jedna od najboljih analiza uzajamnog odnosa revolucije i restauracije i nagoveštaj političkih i konstitucionalnih borbi koje će obeleziti čitav 18. vek. Ove su borbe imale svoje različite historije (rojalističku, liberalnu, jakobinsku, anarhističku, itd), ali se nikada nisu mogle osloboditi, osobite tiranije, onih principa koje je Abe Sjejes, u trakatatu kojim nagoveštava Francusku revoluciju (Šta je treći stalež), označio formativnim principima novoga političkog identiteta francuskog društva, političkog tela francuskog društva. Supstitucija jednog početka (rođenja) drugim, definicija novog nacionalnog (poltičkog) identiteta, držimo, najveća je inovacija Sjejesa. Otuda je anticipirajući događaje koji će se dogoditi u nekoliko narednih meseci, proročanski upozorio „nema Treći stalež ničega da se plaši gledajući u prošlost“ aludirajući na mitsku i utemeljiteljsku ulogu galskih i rimskih osnivačkih mitova. Ovaj će teorijski motiv biti dvostruko korišten u ovoj studiji. U prvom koraku sledeći Sjejesovski motiv o konstrukcijskoj prirodi modernog političkog identiteta, oktobarsku revoluciju 2000. godine, označićemo kao utemeljitejsko mesto modernog političkog identiteta Srbije. U drugom, razložićemo, zašto otklon i „politika reakcije“ u odnosu na utemeljiteljske principe oktobarske promene, zakonito vode u političku restauraciju „staroga režima“. U sledećem koraku označićemo formativne principe „staroga režima” u Srbiji.

Stari režim

U Srbiji se u poslednjoj dekadi prošloga veka rađa politička legura koja prirodom formativnih principa na kojima počiva predstavlja najregresivniju političku formaciju u drugoj polovini dvadeseteog veka. Implozija socijalističkog režima i nerazrešeno pitanje rutinizacije harizmatske vlasti, otvorila je prostor legitimacijskih borbi konkurirajućih poltičkih oligarhija. Osobitu formu mrtve ravnoteze razara srpska politička oligarhija populističkom i ratnom mobilizacijom masa. Personalizovana vlast rađa osobiti tip „cezarističke identifikacije“ masa i vođe, koja kako je svojevremeno pisao Monteskje, supstituira „slobodu naroda, moći naroda“. To je pisao je kasnije Franc Nojman, analizujući ovu poltičku formaciju, uvek osobita forma dobrovoljnog ropstva naroda. Ona je po svojim političkim učincima uvek najregeresivnija. Srbija je krajem osamdesetih i početkom devedesetih porodila upravo takvu političku formaciju. Većina današnjih vođa političkog bloka na vlasti važne su poluge ove vlasti. Politička vlast koju je Srbija porodila devedesetih nije bilo kakva vlast. To je, izuzimajući dva velika totalitarizma, nacistički i komunistički, najrđavija politička legura koju Evropa poznaje. Ona počiva na aktivnoj podršci „borbene manjine“, kartela moći, koji čine dvorske sluge, dvorski intelektualci, ratni zločinci, ratni profiteri, tajne službe i depolitiziranoj i atomiziranoj masi, koja pod pritiskom sistematske pauperizacije (pljačke), razara bilo kakve socijalne spone i atomizirana postaje oslon i osobiti plen nove vlasti. Ovu smo političku leguru analizirali u svojim radovima. Izdvajamo za ovu priliku tri temeljna formativna principa, na kojima počiva: prvi je cezarizam, drugi, je rat, treći je strah.

„Stari režim” u Srbiji pesonalizovana je vladavina. To je, kako je pisao nemački politički pisac Trajčke, politička vladavina koja se poznaje po imenu vladara. Vlast je ne samo neograničena, već i visoko personalizovana. U Srbiji ona je označena kao „Miloševićeva vladavina“. U njenom temelju je nejasna granica javne i privatne vlasti, deinstitucionalizacija poretka prava i politike, arbitrarnost kao supstitucija konstitucionalizacije vlasti, kolonizirano javno polje, para-državni kartel sa Miloševićem u centru. Tribalni nacionalizam osnovno je vezivno tkivo kartela koji karakteriše osobita interesna diversifikacija, a državno nasilje, uvek je pristutni korektiv, podjednako u odnosu na oponente i „borbene pristalice“.

Oslon na rat, pokazalo se, poslednje je pribežište ovoga režima. Ne samo što je rat onemogućavao bilo kakvu uspostavu stabilnog političkog poretka i izgradnju političkih ustanova, već je pokazalo se oslon na rat bilo poslednje legitimacijsko utočište režima. Poraz u ratu „vraća cezara kući“ i uvod je sve otvoreniji oslon režima na nasilje. Režim je u poslednjim godinama svoga postojanja sve više Behemot (neporedak). Kolonizacija javnog polja, razaranje javnih sloboda, destrukcija principa legaliteta, sve jasnije uspostavlja strah kao energetski princip vladavine. Deinstitucionalizacija formativnih principa moderne države (prava, konstitucionalizam, legitimnost, pluralizam) supstituira se formulom „neprijatelja“ koja proizvodi stanje nesigurnosti, nepoverenja, desolidarnosti i disolucije društva, postajući osnovna jezgra nasilne integracije društva.

Oktobarska promena

Kada je Napoleon Bonaparte na krilima populističke podrške Francuza („četiri puta sam izlazio pred narod, moj je legitimitet snažniji od vašeg“, poručio je članovim parlamenta) došao na vlast, Edmund Berk, poručio je Francuzima: „ne znate kakvog ste konja uzjahali”. Tek kada je pao i oni koji su ga povremeno podržavali to su razumeli. Taljeran, svakako jedana od najumnijih političkih glava Francuske toga vremena, upozorio je i u svojim Uspomenama zabeležio: „Nakon bonaparatizma, Francuzima će trebati trideset godina da povrate poverenje u republikanske političke ustanove“. Modernizacijska politička i akademska elita Srbije ima istu vrstu problema. Potcenila je razarajuće učinke „staroga režima“. Restauracija je osobita vrsta „osvete“ za ovu političku bahatost i slepilo i dakako tome dodajemo ne bez dobrih razloga, nerazumevanje političke dinamike negativnih političkih režima.

Opšte je mesto da je Srbija u momentu implozije „staroga režima“ razoreno društvo, politička pustinja, da posudimo sjajni pojam B. Konstana iz njegove analize „evropskog političkog izroda“, bonapartizma. Razorene ustanove, papuperizovano, uniženo i izolovano društvo, kolonizirano javno polje, detronizirane javne i političke slobode, hobesijanski strah kao „zadnja stvar na koju se čovek može osloniti“ (Šmit). Tri su snažne negativne legure koje određuju „ograničavajuće uslove” (Kornhajmer) u kojima nova politička klasa izrasla na valu građanskih i studentskih protesta i osobite „političke kulture otpora“, donosi svoje prve političke odluke o prirodi politički i konstitucionalnih pricipa novoga poretka. Prva je rat, Srbija je poratno društvo. Druga je dikatatura. Srbija je post-diktatorsko društvo. Treća je poraz. Srbija je poraženo društvo. Negetivni učinci ovoga političkog nasleđa su dugotrajni. Rat je nepolitičko stanje. Rat inheretno razara principe legaliteta, ostavljajući ljude bez jasnih orijentira u njihovom individualnom i političkom ponašanju. Jedan od temljenih razloga nedopustivo niske konsolidacije pricipa vladavine prava trena tražiti upravo u uticaju rata. Nije dakako jedini. Post-diktatorska memorija uvodi u političko polje političke aktere (socijalisti, radikali) „staroga režima”, koji su po svojim bitim političkim svojstvima „neprijatelji demokratije”. Radi se o onim akterima koji koriste demokratiju i demokratske procedure, a da bi urušavali sam demokratski poredak. Nova politička klasa lišava se legitimnih i nužnih instrumenata borbene demokratije i antiekstremističkog zakonodavstva. Podsećamo, danas su akteri koji su urušavali javne i političke slobode, principe legaliteta i gazili autonomiju i slobode nacionalih institucija (univerzitet), prisiljavajući profesore da potpisuju „ugovor o pokoravanju” diktaturi, glavni akteri vladajućeg bloka. Cezarizam je uvek nekonstitucionalna vladavina i osobiti tip tiranije, kako sjajno piše Erik Vegelin. Cezarizam je isto tako političko zlo koje rađa slabo društvo i korumpiran narod, on je osobita vrsta kazne degradiranog i korumpiranog naroda, to je legura koja počiva na destrukciji i poništavanju javnih vrlina ljudi i javnog duha građana. Forme građanske neposlušnosti (građanska hrabrost) bile su odgovor „potisnutog civilnog društva” na ovu degradaciju.

Srbija je nakon balkanskih ratova poraženo društvo. Poraženo društvo, uči nas iskustvo Vajmarske republike, ima dva snažna negativna učinka. Niko iskreno ne brani demokratiju, a temeljni politički konsensus, je naprosto nemoguće uspostaviti. To i jeste razlog da nema još uvek odgovora na temeljno pitanje: šta to Srbija politički danas jeste.

Ovo je politički kontekst u kome nova politička klasa donosi prve odluke o temeljnim principima „novog porekla“ i definiše političke strategije. U odgovoru na ovo temeljno pitanje tri se političke strategije oblikuju. Prva je relativno jasna. To je strategija restauracije. U njezinom središtu je teza da je oktobarska promena puč i da nema dublje legitimacijsko i demokratsko uporište. Druga temeljna strategija je strategija legalizma. Ova se strategija zasnivala na tezi o institucionalnom i političkom kontinuitetu. Oslonjena na vrednosti liberalnog konstitucionalizma ova je strategija nosila dva normativa uporišta, oba veoma branjiva. Prva je poruka temeljno liberalna: ako želite da gradite društvo utemeljeno na principima „vladavine prava“ ne možete urušavati ove principe. Druga, upozorava na opasnosti povratka društva u „prirodno stanje“. Duboki zaseci u institucionalnu arhitekturu društva zakonito rađaju stanja „političke pravde“ i urušavaju podjednako i sigurnost i slobode i prava ljudi. Ova je strategija, normativno branjiva, imala je samo jedan temeljni feler. Srbija je u momentu implozije „staroga režima“ bila ne Levijatan (država) već Behemot (neporedak). O osobitoj osmozi liberalizma i nacionalizma koju će oblikovati ova strategija (liberalni nacionalizam) govorićemo u delu studije posvećene akterima, političkom polju i legitimacijskim matricama.

Treća, ključna strategija, zaslužuje posebu pažnju. Označićemo je strategijom političkog radikalizma. Nekoliko, nužnih i prethodnih napomena. Strategija političkog radikalizma počiva na tezi o dominaciji i fundamentalnosti političkog za političku rekonstituciju društva. Njezino povezivanje sa Karlom Šmitom, koliko tačno nije dovoljno. Politički radikalizam ima u savremenoj evropskoj političkoj misli nekoliko političkih i normativnih oslona. Da navedemo najsnažnije (dakle, one koje su temeljno uticali na političku arhitekturu moderne evropske države). Ruso, Sjejes, jakobinci, Šmit, i dele neke temeljne vrednosti. Ova je politička strategija u svojim bitnim svojstvima nelegalistička i neliberalna. U odgovoru na temeljno pitanje o osnovama novoga političkog poretka u Srbiji ona je imala dominantan uticaj. Zoran Đinđić, glavni je eksponenet ove strategije, a gotovo svi akteri koji rabe Đinđićevo nasleđe (Tadić, Jovanović, politizirano polje civilnog društva artikulisano u strategiji „belih listića“) u osnovi dele polazišta i političku kulturu jakobinizma. Dve su dodatne napomene nužne. Ovde jakobinizam, uz sve ograničenosti i pojednostavljenja, upotrebljavamo kao drugo ime za strategiju političkog radikalizma, i drugo, srpska forma jakobinizma ima dosta snažno uporište u političkoj kulturi Srbije. Politička kultura jakobinizma ima u osnovi tri temljna uticaja u političkoj dinamici nakon pada „staroga režima“. Prvi je u naglasku na temeljnoj i dominirajućoj ulozi političkog polja (političko polje temeljno je za rekonstituciju poretka), drugi je, u naglašeno niskoj ulozi prava i procesa konstitucionalizacije političke vlasti, i treći je, u osobitoj formi poverenja u direktnu političku akciju i nerazumevanje uloge posredujućih, predstavničkih ustanova demokratije i važnosti proceduralne demokratije. Uzurpacija političkih ustanova i nelegitimna koncentracija političke moći, koja se najviše spočitavala bivšem Predsedniku Republike, delom ima svoje izvorište i u ovome, jakobinskom tipu političke kulture.

Đinđić

Srpsku varijantu političkog radikalizma analizovaćemo na onom normativnom mestu koje u političkom polju Srbije ima snažno legitimacijsko utočište, političkoj teoriji i strategiji Zorana Đinđića. Rasprava o domašaju Đinđićeve političke teorije i domašaju njegove post-oktobarske strategije je otvorena i ona zaslužuje svaku vrstu poštovanja (Latinka Perović, Nenad Dimitrijević, Zaga Golubović, Aleksandar Molnar, Nenad Daković, Vladimir Pavičević, Škola političke filozofije „Zoran Đinđić“). Sve ove recepcije sadrže ozbiljne argumente. Izložićemo sopstveno razumevanje. Đinđićev teorijski opus „najbolje je šta Srbija ima“ (N. Dimitrijević); i drugo, Đinđićevo mesto u obnovi modernog razumevanja osnova srpskog političkog identiteta u sjejesovskom značenju „novog rođenja nacije” je od fundamentalne važnosti. Ućiću i u dosta ograničenu kontastaciju sa nekim polazištima. Temeljno je: da li je Đindić šmitijanac i u kome značenju (Molnar). Đinđić jeste šmitijanac, ali ne sasvim u značenju kako ga čita Molnar (opravdanje dikatature). Đinđićev šmitijanizam je pre svega u temeljnom stavu, podjednako Hobsa i Šmita, da je poredak prvo javno dobro. Dakako, nije poredak jedino javno dobro (legitimnost, identitet, blagostanje, sloboda itd.). Đinđićeva je motivacija nakon rušenja staroga režima vrlo jasna i artikulisana. Temeljno pitanje koje ga muči je sledeće: kako da Srbija postane moderna država. U jednom paradigmatičnom tekstu Šta je Srbija Đinđić bira jedan snažni Veberov motiv napisan u vreme Vajmarske republike: i sa crnim đavolom ću sesti samo da Nemačka postane normalna država. Đindić radi isto. Koja su Đindićeva polazišta. Prvo, Srbija je razoreno političko telo. Drugo, nema se vremena, poluge „staroga režima su prejake”, mora se ubrzati proces izgradnje poretka. U tome poslu, mora se osloniti na ono šta je najuverljivije, politička sredstva i političke mehanizme. Koliko je Đindić u ovoj dijagnozi bio u pravu govori činjenica da je Srbija u momentu njegovog ubistva „dualna država”, sa dva sasvim paralelna centra političke moći („stari režim” koji simboliziraju „beretke“) i institucionalna arhitektura opet zasnovana kao kuća na pesku „staroga režima”, ali ko je u momentu kada je objavljeno vanredno stanje znao gde je u Srbiji pravi centar političke moći. Otuda je i uvođenje ustanova „konstitucionalne diktature” bilo i nužno i opravdano. Dakako da naglašeno oslanjanje na politička sredstva ima dva dodatna učinka. Ono naglašava posebnu ulogu pojedinca (Đinđića) i potcenjuje značaj, onih mehanizama koji su u srcu legalističke strategije, nužnost konstitucioanalizacije političke moći i ustanova koje su u srcu parlamentarizma (ustanove predstavljanja). To je po našem sudu najslabija karika Đinđićeve strategije i svih politika koje su se na nju oslanjale. Osobita forma jakobinizma u osnovi glavni je krivac što politički blok koji nasleđuje Đindićev politički kredo, ima nedovoljno razumevanja za imperative poretka (države) i imperative konstitucionalizacije političke vlasti. Đinđić se u oslonu na politička sredstva i mehanizme demokratske legitimnosti u biti oslanjao na republikanizirano polje politike, jedno osobito stanje politike koje se porodilo nakon oktobarske promene u kome građani i politički akteri pokazuju veliki senzibilitet za stanje političke zajednice i temeljne principe njezine konstitucionalne i političke rekonstitucije. Đinđićevo razumevanje političkog radikalizma koji smo u ovome tekstu supstituirali robusnijim pojmom jakobinizma uz sve ograničenosti koje nosi, ima bar dve snažne odbrane u savremenoj političkoj teoriji. Jedan je Ruso, a drugo je konstitucionalna istorija Amerike. Suočen sa temljenim pitanjem političke moderne, kako da harmonizuje ideju prirodne jednakosti kao slobode i princip individualnih parva, Ruso u pismu Mirabou u julu 1767. godine piše: samo su dve mogućnosti. Prva, od njih je uspostava političke pravde, stanja u kome se građani slobodno pokoravaju zakonu, i obezbeđuje stalna veza i proveravanje povezanosti individualnih volja i opšte volje i apsolutnog despota koji obeznađuje mir i sigurnost. Ne vidim, kaže Ruso, nikakav srednji put između najrobusnije demokratije i najperfektnijeg Hobsijanskog režima. Druga je američka i federalistička. Đinđićeva je tendencija u osnovi bliža osobitom razumevanju konstitucionalne politike američkih federalista, nego Šmitijanskom razumevanju etničke demokratije. Ono, pak, šta je Đinđić potcenio je upravo iskustvo Vajmarske republike. Ono pokazuje da su konstitucionalni i integracijski kapaciteti demokratije niski. Ova će se temeljna konstatacija legalisti v. jakobinci ponovo obnoviti u vreme donošenja ustava iz 2006. godine. Ustav iz 2006. godine znak je potpune pobede legalista.

Ustav

Srbiji predstoji promena ustava. I ona nije stvar kontigencije, već dubljih strukturnih deficita i unutrašnjih napetosti postojećeg ustava. Ustav nije bilo kakav dokument. To je osobiti društveni ugovor u kome zrela politička zajednica pozitivira najdublje polje saglasnosti o osnovama svoje političke egzistencije. Dve su temeljne ose ovoga društvenog ugovora. Prva je sadržana u odgovoru na pitanje ko to mi politički jesmo, druga, pak, odgovara na pitanje zašto smo zajedno i šta je to šta nas uvezuje u jednu političku zajednicu. Odgovor na ova dva pitanja u osnovi otkriva temelje zajedničkog kolektivnog identiteta, uspostavlja horizontalno polje saglasnosti u kome jedni druge prepoznajemo kao pripadnike iste političke zajednice i uspostavlja granicu u odnosu na „druge”. U jednom užem značenju ovaj odgovor u osnovi artikuliše kako jedna zajednica rešava temeljno pitanje izgradnje države i nacije (state and nation building). Ustav iz 2006. godine odgovara na ovo predustavno pitanje na nepotpun i ograničen način. Pod pritiskom secesije Kosova, temeljna osa društvenog pakta posvećena je ovome pitanju. Dakako za to su postojali dobri egzistencijalni razlozi. Secesija Kosova ugrozila je ne samo teritorijalizaciju političke vlasti, osobito kolektivno pravo, koje Pufendorf, definiše kao „kolektivno vlasništvo jedne zajednice na teritoriju” i smatra ga konstitutivnim za svaku državu, već je i narušila osobiti osnivački mit Srbije, udarajući na najdublje, gotovo nepomično polje političke memorije društva. To je ona vrsta saglasnosti koju Bolinbrok označava „sporazumom o jednome”. Ma kako osnivački narativi bili ponekad iracionalni i neproverljivi, nema države bez osnivačkog mita, kako to piše svakako jedan od najvećih političkih teoretičara i konstitucionalista dvadesetog veka Karl Fridrih. Otuda, secesija teritorije traumatična je za svaku političku zajednicu i uvodna preambula nije samo legalistički odgovor na ovo stanje. I to je politička osa koja je i opravdiva i razumljiva. No, dve stvari čine štetu. Odgovor na ovo temeljno pitanje ne samo da nije donet u jednom prosesu kolektivne političke i demokratske deliberacije, već je načinom kako je pozitiviran u biti otklonio i onemogućio bilo kakvu dodatnu raspravu o njemu. To svakako naša uvodna oslonjenost na Sjejesa mora biti od pomoći. Druga, temeljitiji učinak je da se Srbija trajno definiše kao nedovršena država.

Ustav nije samo odgovor na pitanje kolektivnog identiteta, on je, da podsetim na možda najlepše mesto kod Tokvila ledena voda koja hladi političku moć. Taj je dio Ustava iz 2006. godine svakako najbolji. Oslonjen na tradiciju liberalnog konstitucionalizma Ustav uspostavalja liberalno načelo o pretpolitičkoj vrednosti prava i konstitucionalno načelo koje kaže svi smo jednaki, niko nije iznad prava. No, ako je država nacionalna („srpska”), princip konstitucionalne jednakosti sudara se sa osobitom formom kulturalne hegemonije većinske nacije. Ovo rešenje oslonjeno je na ideologiju liberalnoga nacionalizma i uglavnom opšte je mesto u zrelim demokratijama. U Srbiji ima dva felera. Srbija je složena multikulturalna zajednica u kojoj postoje manjinske zajednice dugoga trajanja, zajednice koje imaju snažnu percepciju svoga zasebnog kolektivnog identiteta i koje pokazuju ne samo aspiraciju da ga očuvaju, već da uzmu učešće u oblikovanju bazičnog konsensusa društva i dakako u distribuciji javnoga dobra političke moći. Odsustvo multikuturalizma kao normativnog odgovora i razvijenih političkih struktura multikuluturalizma („malog federalizma”, kako je svojevremeno pisao Fridrih) na kulturalnu složenost jedna je od temeljnih slabosti Ustava iz 2006. godine. Srbija potrebuje odgovor na ova složena pitanja uz sve ograničenosti koje nosi (odsustvo snažnije federalističke tradicije, negativno iskustvo secesije). Druga je slabost u polaznoj tezi da i liberalizam i nacionalizam imaju istu legatimacijsku snagu, samo su im forme uticaja različite. Ako zrele demokratije formulu liberalnog nacionalizma, osobito razarajući i destruktivni uticaj nacionalizma, brane konformističkom tezom: znamo mi to, no naše su su ustanove snažne, a naša politička kultura zrela, da to pacifikuje i zatomi, za društvo slabih ustanova to svakako ne važi.

Jedna od temeljnih slabosti Vajmarskog ustava bila je osobita napetost između njegove liberalne i demokratske vertikale. To je kako drži Diter Grim i bio jedan od glavnih uzroka njegove blokade. Osobita asimetrija i paralelizam između demokratske i liberalne komponente ustava, uzrokovala je podjednako nizak stepen političke integracije i nemoć da se harmonizuje i artikuliše konfliktni potencijal društva. Otuda i teza tadašnjih vodećih nemačkih konstitucionalista da je demokratija uvela naciste na vlast.

Ustav Srbije opet karakteriše osobita asimetrija (nadmoć) liberalne nad demokratskom komponentom ustava (politički sistem). Vidi se da su ustav pisali tvrdi legalisti koji po prirodi svoga normativnog nazora nose skepsu, pa i nepoverenje prema demokratiji. Postoji inheretna napetost između konstitucionalizma i demokratije. To je uzrokovalo nisko vrednovanje javnih i političlkih sloboda (kakve su javne slobode zavisi od prirode političkog sistema) i osobitom asimetrijom između individualnih i javnih sloboda, principa legaliteta i principa legitimiteta. U ovome paru konstitucionalni principi prava i legaliteta su snažniji. Potcenjeni su konstitucionalni učinci legitimiteta i legitimacijski učinci principa legaliteta. Ovi strukturni defekti u velikoj meri su proizvodili neusaglašenosti i različite forme uzurpacija unutar blokova političke moći.

Javna pamet

U trećoj knjizi Staroga režima Aleksis Tokvil posvećuje posebni traktat ulozi filozofa i „ljudi od pera”. On utvrđuje da razaranje „starih sloboda” i rastakanje političke funkcije plemstva, zahteva temeljno izmenjenu ulogu „ljudi od pera”. Završavamo ovim sjajnim mestom, upućujući na manje više opšte mesto o prirodi političkog diskursa u nas, Srbija još uvek traga za odgovorima na temeljno pitanje svoje egzistencije. Otuda, da ponovim Tokvila, u odsustvu jasnih i snažnih političkih ideja u javnom polju (partije sve više opstoje na purifikaciji političkog polja i sa malim izuzecima, prestale su biti proizvođači političkih ideja) literatura mora da preuzme javnu ulogu. „Pogledajmo francusku naciju, nepripemljenu da se suoči sa sopstvenim problemima, nesposobnu da se suoči sa sopstvenim iskustvom, pritisnutu sopstvenim ustanovama i nemoćnu da ih unapredi. Istovremeno je najpismenija nacija na svetu, ona koja će lako razumeti kako da pisci rasprave temeljna javna pitanja pa čak i postanu njezini predvodnici”. Tokvilov poziv na javnu debatu i oslobađanje „iluzija politike”, na način kako je, pišući Stari režim, razvejavao „iluziju Francuza o sopstvenoj revoluciji”, nasušna je potreba političkog društva Srbije. Srbija mora razvejati političke magle i mitove koji je opterećuju i onemogućavaju da se rekonstituiše kao moderna i demokratska politička zajednica. Ona je jedino evropsko društvo u kome je na delu restauracija „staroga režima”. To je veliko i teško upozorenje demokratskoj javnosti i kiritičkom građanstvu. U samorazumevanju „ograničavajućih uslova” u kome jedno društvo traži odgovore na temeljna pitanja svoje egzistencije, na način, kako upućuje Hamilton u prvom eseju Federalističkih spisa, upozoravajući da uloga eseja i jeste da se samorazumevanjem uslova u kojima se uspostavlja novi sekularni poredak, američko društvo oslanja na „izbor, a ne slučaj”, uloga javne pameti i javnih kolektivnih debata nezamenjiva je. Ovaj tekst prilog je jednoj takvoj debati.

Republika