Piše: Dragan Stojković

Stogodišnjica svakog istorijskog događaja idealna je prilika za svečarska tumačenja, nove recepcije, ali i obnovu ideja koje je i sam život demantovao. Balkanski ratovi započeti 1912. zgodno su došli srbijanskom istoričarsko-patriotskom kremu da se u aktuelnom političkom prelamanju sudbine Kosova i same Srbije pozovu na „slavnu prošlost“. Tematske strane lista „Politika“, dokumentarna emisija na Radio televiziji Srbije, reprizirana na Radiju, naučni skup u SANU, prilika su da današnja politika nađe oslonac i opravdanje u istoriji koja je u narodnom sećanju dobila oreole pobede i slave, ali i velike žrtve za nešto veliko i sveto što se sada, eto, nasilno oduzima.

Jedinstvena je ocena ovih istoričara situiranih i dobro raspoređenih u svim nacionalnim institucijama od Univerziteta do Akademije nauka i njenih instituta, da su Balkanski ratovi bili oslobodilački, nasuprot tumačenjima istorije iz doba socijalizma, kad su oni, pogotovo Drugi, bili proglašeni za imperijalističke i osvajačke. Uzroci Balkanskih ratova se traže pre svega u teroru nad srpskim življem koji su vekovima sprovodili turski okupatori zulumćari, a zatim u izdajstvu i mučkom napadu dojučerašnjih saveznika. Žrtve od 40.000 poginulih vojnika se procenjuju kao male. Prodor na Jadransko more (okupacija severne Albanije) se opravdava legitimnim težnjama i interesima geostrateške prirode. Optužuje se Austro-Ugarska monarhija za osujećenje ovih težnji i za uspostavu veštačke tvorevine, države Albanije koja je postala stalni remetilac stabilnosti na Balkanu. I još mnogo toga se moglo čuti, a sve u ime srpstva i srpskih nacionalnih interesa koji su u neprijateljskom okruženju osujećeni i stalno ugroženi.

Sto godina nije malo, svet se od tada u svakom pogledu promenio, ali se u ovdašnjim srpskim „mudrim glavama“ nije promenilo baš ništa. Identična je matrica njihovog mišljenja i zaključivanja onoj s kraja XIX i početka XX veka, i potpuni nedostatak sposobnosti da vide i uvaže činjenice koje sam život neumoljivo nameće. Manipulacije istinom, slepilom za njene razne pojavne oblike a zloupotrebom samo onog što odgovara njihovim interesima, jeste „naučni“ metod koji se primenjuje. Istina je, na primer, da su turske vlasti činile zulum nad stanovništvom. Ali, istina je i da je u Turskoj državi bilo i te kako bogatih i uspešnih srpskih (bugarskih, grčkih, makedonskih, albanskih) trgovaca koji su imali svoje mesto u tadašnjem društvu. A da je država kao i svaka druga država sprovodila nasilje nad svojim stanovništvom iz raznih razloga nije nikakava specijalnost tadašnje turske države. Ne govore naši istoričari da je Tursko carstvo već bilo na umoru samo od sebe zbog svoje zaostalosti u svemu za modernim svetom, i da je bilo pitanje vremena kad će se raspasti, a narodi u njemu obnoviti stare ili stvoriti svoje nove države. Ne govori se o potrebama srpske (i bugarske) buržoazije za proširenjem svojih teritorija zbog širenja tržišta za svoje robe i izvora novih prihoda. Takvi interesi se najbolje kamufliraju nacionalnim mitologijama o istorijskoj „pravdi i „nepravdi“. A samooslobađanje i samoopredeljenje naroda je trebalo preduhitriti i na vreme prigrabiti korist za sebe. Pri čemu su svi drugi narodi zli, primitivni i divlji, nesposobni da prave državu, pa ih treba pokoriti i civilizovati.

Centralno je pitanje Balkanskih ratova njihov takozvani oslobodilački karakter. Zanimljivo je da ni jedan od danas tako rečitih istoričara nije ni pomenuo u tom vremenu vrlo glasnu i prisutnu opoziciju u Srbiji samoj ideji oslobodilačke misije Balkanskih ratova. Savremeni istoričari se u svojoj objektivnosti trude da potpuno izbrišu jednu tada važnu alternativu ratovima – politiku Srpske socijalne demokratije koju su u Narodnoj skupštini zastupali Dimitrije Tucović i Dragiša Lapčević. O takozvanom oslobađanju Tucović kaže:

Mi socijaldemokrati se u pogledu na nacionalnu slobodu razlikujemo od buržoazije. Jer, buržoazija hoće slobodu za svoj narod po cenu uništenja slobode drugih naroda. Ako bi se Maćedonija prisajedinila Bugarskoj, onda bi na svakog jednog Bugarina, koji bi bio oslobođen, dolazilo po jedan ili više zarobljenih Srba, Grka, Rumuna, Turaka itd. Ako bi se Stara Srbija pridružila Srbiji, onda bi opet na jednoga slobodnoga Srbina dolazilo po dva porobljena Arnautina, Turčina… (D. Tucović na protivratnom mitingu u Beogradu 1912. godine)

Dragiša Lapčević dalekovido, na samom početku nove države, na velikom socijalističkom zboru 6. maja 1919 u Beogradu, je rekao:

Na žalost, i ovi balkanski kepeci: Jugoslavija, Bugarska, Grčka i Rumunija takođe vode imperijalističku politiku. Da bi paralisale ugroženost sopstvene egzistencije one se nadimaju i raspinju da budu velike na račun svojih suseda i sapatnika, svaka od njih teži da zavlada celim Balkanom. Dabome, da ni jedna od njih ne može svoju želju postići, a sve ukupno svojim imperijalizmom služe interesima svetskog kapitalizma i kopaju sebi zajedničku grobnicu.

I zaista, država zasnovana na takvom viđenju slobode kakvo je imala srpska buržoazija sa svojim nacionalnim ideolozima, doživela je dva sloma, dve grobnice. Kao da to nije bilo dovoljno za istorijsku pouku, pa se na današnju stotu godišnjicu ponavlja identična mitološka nacionalna mantra a narod ponovo opija istim otrovom. Pa su gubici od 40.000 života, ili miliona života, nebitni. Setimo se samo one izjave Biljane Plavšić, predsednice tvorevine Republike Srpske o nacionalnoj žrtvi koja nema cenu.

Alternativa koju su početkom prošlog veka srpski socijaldemokrate zastupali u parlamentu, na narodnim zborovima i u svojoj štampi, bila je samoopredeljenje naroda, a zatim njihovo povezivanje u ravnopravne demokratske saveze, federacije i konfederacije.

Oslobađanje krajeva u kojima nije bilo (bilo je, ali vrlo ali malo) srpskog stanovništva, kao što je to bila severna Albanija, izgledalo je tako što su, na primer, uvođene takse i na ambalažu robe, tako što je počela bezobzirna pljačka stanovništva, koja je uzrokovala pobune, i brutalnu odmazdu „oslobodilačke“ vojske. Čak i sa ratnim zločinima (paljenja kuća sa ženama i decom).

Oslobađanje je posle Balkanskih ratova nastavljeno tako što je naprimer, major srpske oslobodilačke vojske velikom srpskom patrioti Jaši Tomiću u Novom Sadu u oktobru 1918. god. na pokušaj dobrodošlice i slova zahvalnosti za oslobođenje, odgovorio sa Kuš bre, budalo.

Iza shvatanja proklamovanog „nacionalnog oslobođenja“ je sprovođena ova nedemokratska politika centralističkog (apsolutističkog, diktatorskog) upravljanja državom i partijske diktature u interesu ličnog bogaćenja, a ne opštih i javnih interesa građana. Ova ideologija je sa istim sadržajem, retorikom i političkom praksom funkcionisala tokom cele dvovekovne savremene srpske istorije Srbije i bila je, u svim režimima, a i danas je, glavni uzrok svih nedaća i stradanja naroda.

Današnji način obeležavanja jednog veka od početka Balkanskih ratova ima i sasvim konkretnu dnevno-političku ulogu. Priznavanje nove albanske države na Kosovu, iako u njoj živi 90% albanskog stanovništva, je nepremostiva mentalna barijera u ovdašnjem shvatanju istorije, države i prava. Da li se podsećanjem na „slavne pobede srpske vojske“ u Balkanskim ratovima možda upućuje poruka da se nekad osvojene („oslobođene“) teritorije ne mogu ponovo izgubiti bez novog rata? Bar nekog ograničenog za Severno Kosovo, sa pozivanjem na pravo samoopredeljenja naroda, ili bar po modelu dejtonske BiH? Prošlo je sedamnaest godina posle završetka poslednjeg Balkanskog rata pa je obnovljen novi materijal istorije, novo sveže meso za ratnu klanicu, stasala je nova generacija, opijena nacional-patriotizmom, spremna da se žrtvuje „za krst časni i slobodu zlatnu“.

Budući da današnju državu vode političari koji su bili učesnici i portparoli rata za spas srbstva u „srpskim zemljama“, a da su rezultati njihovog žrtvovanja naroda opšte poznati, imamo razloga da budemo ozbiljno zabrinuti, i da dignemo glas upozorenja. Porukama mira ne treba mnogo verovati. Poznate su u istoriji XX veka takve izjave upravo od onih koji su u isto vreme privredni oporavak zemlje zasnivali na razvoju vojne industrije.

U ćorsokaku raspada ekonomije, preteće nove izolacije, nadolazećeg mraka, posle svakodnevnog parazitskog tretmana tranzicionim pijavicama, radikalno puštanje narodne krvi našim političkim nadrilekarima može se učiniti kao najbolji lek.

Republika