Mišljenje da snažne emocije mogu izazvati telesna oboljenja vladalo je još kod antičkih mislilaca. Međutim, sve do dvadesetih godina prošlog veka medicinska naučna misao je zanemarivala ovakav pristup, koji je ipak kontinuirano negovan u određenim tradicionalnim medicinskim sistemima. Tokom prošlog veka je obnovljeno naučno interesovanje (koje je i aktuelno) za psihosomatske bolesti i razvijen je veliki broj teorija o poreklu i uzrocima ovih oboljenja. Ti pristupi podrazumevaju razmišljanje o bolesti kao o kontinuiranoj interakciji psihičkih i somatskih faktora.

Naime, somatizacija je mehanizam kojim se emocionalni sadržaj transformiše u fiziološki, čineći na taj način osnovu posebnog komunikacionog kanala (“govor tela”). Međutim, . Na taj način dolazi do visokog patološkog naprezanja somatskih sistema na periferiji. Takvo produženo, dugotrajno i fiksirano naprezanje dovodi do transformacije funkcionalnog (psihološkog) u strukturni (telesni) poremećaj, što čini osnovu psihosomatske bolesti.

Klasifikacija psihosomatskih bolesti

Naučnici i istraživači koji se bave ovom tematikom klasifikuju psihosomatske bolesti na sledeći način:

Kod nаšeg stаnovništvаpostoji visokаučestаlost psihosomаtskih oboljenjа. Najrasprostranjenije psihosomatske bolesti srpskog stanovništva su:

· kаrdiovаskulаrne bolesti (premа podаcimа iz Zdrаvstvenog godišnjаkа Srbije, od ovih bolesti godišnje umire oko 50-60 % ljudi),

· аstmа,

· diаbetes mellitus,

· mаligne bolesti (zаstupljene u ukupnom mortаlitetu sа 20 %)

Sledeće po zastupljenosti su: ulcerozni kolitis, hemoroidi, čir nа želucu i dvаnаestopаlаčnom crevu.

Mnogi su proučavali psihosomatiku. Danas čak postoji pravac koji tvrdi da su sve bolesti, u osnovi, psihosomatske. Međutim, u početku se verovalo drugačije. Na primer, Flandres Danbar je smatrala da predodređuje neke psihosomatske bolesti. Opisala je: koronarnu, ulkusnu, dijabetičarsku i traumatofilnu ličnost. Posle mnogobrojnih provera njene teorije, danas postoji slaganje jedino oko postojanja “koronarne ličnosti”. Danbar je pružila dokaze da postoje i osobe sklone oboljevanju od kardiovaskularnih smetnji, pogotovo bolesti srca. One su u psihologiji poznate kao osobe “A tipa”, a opisujemo ih kao ambiciozne (ili preambiciozne) ljude, radoholičare, kompetitivne i osobe koje ne podnose neuspeh, često su neprijatni, besni i arogantni, umeju da se postave kao apsolutni autoriteti. Dakle, prema prethodnoj klasifikaciji, svrstavamo ih u ljude s agresivnim odbranama.

Kod psihosomatskih oboljenja dolazi do neposrednog izlivanja napetosti (neobrađenih negativnih emocija) na konkretni doživljaj svoga tela. Simbolika, koja je uvek prisutna u slučaju drugih psiholoških poremećaja, kod psihosomatskih oboljenja ne postoji! Ono što psihosomatske bolesti bitno razlikuje od psiholoških je realno pojavljivanje lezije tkiva, oboljevanje organa. Na primer, «kandidati» za oboljevanje od čira se u početku žale na jake bolove. Logično, prvo pomisle da je u pitanju fizički problem, te odlaze lekaru. Ako se radi o početku bolesti, fizički problem još nije nastao i rendgenski snimak ne pokazuje lezije. Međutim, ukoliko se ovim ljudima ne ukaže da imaju psihološki problem i ako se problem ne reši, nakon nekog vremena će u predelu osećaja bola zaista nastati čir.

Aleksitimija je veoma bitna za razumevanje i tretman psihosomatskih oboljenja. koja u bukvalnom prevodu znači “bez reči za osećanja”.

Kod ovih ljudi je, takođe, snižena sposobnost introspekcije, samoposmatranja sopstvenog unutrašnjeg sveta. Usled nedostatka simbolizacije, uvida u svoje psihičko stanje i kontakta s vlastitim osećanjima, ovi ljudi imaju i siromašne, nesadržajne snove.

Pošto osobe sa psihosomatskim oboljenjima nisu u stanju da osmisle i verbalizuju svoja osećanja, one nemaju mogućnost da od osećaja telesnog simptoma naprave neurotični simbol,

– faktor nasleđivanja – oboleće slabiji organi, “ahilove pete”.

koji se povezuje sa istorijom prethodnih bolesti, prethodnih životnih događaja osobe sa psihosomatskim oboljenjem, kao i njenog načina odnošenja prema drugima.

Značaj ranog detinjstva i uticaj roditelja, vaspitni stil i poruke koje roditelji šalju deci su veoma bitni aspekti za razumevanje nastanka psihosomatskih oboljenja. Nedostatak ljubavi, zanemarivanje deteta, preterana anksioznost roditelja, stroge zabrane ispoljavanja negativnih osećanja, kao i učenje po modelu u porodicama u kojima i roditelji imaju psihosomatske smetnje – mogu dovesti do gušenja emocija kod dece koje ide u pravcu stvaranja pasivnog ili agresivnog tipa ličnosti. Nemogućnost obrade osećanja se, potom, postepeno može strukturisati u psihosomatsku bolest.

Zabrinjavajuć je podatak da ljudi sa ovim smetnjama uglavnom potraže profesionalnu pomoć tek nekoliko godina nakon primarnog doživljaja smetnje. Ponekad se klijent (koji po pravilu prvo posećuje lekara opšte prakse i traži uput za specijalistički pregled) i na početku ispitivanja uputi psihologu, međutim, mnogi klijenti odbijaju psihološki/psihoterapijski tretman jer im je teško da poveruju da njihove smetnje imaju veze sa psihičkim problemom, neretko im stid “ne dozvoljava” da se upuste u psihoterapiju, a budući da ne umeju da izraze svoja osećanja, i sama pomisao na psihoterapijski rad im je teška, te neretko omalovažena.

Kroz terapijski rad klijent uči kako da poveže psihičko stanje i telesne smetnje, a time u značajnoj meri olakšava i psihološki i fizički oporavak. Lečenje se sastoji u primeni različitih psihoterapijskih tehnika. Stručnjaci koji se danas bave ovom tematikom, zalažu se za – sagledavanje celog čoveka u jedinstvu psihičkog i fizičkog. Terapeutov glavni zadatak je osmišljavanje. Osobi sa psihosomatskim smetnjama je neophodan neko ko je sposoban da misli o njenim osećanjima, kako bi ona posledično prisvojila (pounutrila) misleću funkciju i izgradila sposobnost mišljenja. Kada klijent počne da osmišljava somatizovanu anksioznost, onda može početi i da je obrađuje i razrešava. Sposobnost mišljenja i mentalne obrade osećanja ukida razlog iz kojeg su se ona somatizovala.

Danas