Piše: Jacques ATTALI

Dok šefovi država sveta u Meksiku uzalud troše četiri dragocena dana pokušavajući da ubede javnost da saopštenjima za novinare mogu da reše svetske ekonomske probleme, i probleme životne sredine u Brazilu, evropski lideri zaista imaju poslednju šansu da odluče o svojoj sudbini.

Poslednju šansu, jer ako ne urade ništa, opstanak evra će ponovo, narednog leta, zavisiti od masivnih intervencija centralnih banaka. A sve naše zemlje ubrzo će preplaviti ogroman talas depresije, pa će kao čepovi plutati po okeanu tržišta.

Poslednju šansu, jer još uvek shvataju da razdvojeni rizikuju propast; dok bi ujedinjeni dugo mogli da budu vodeća svetska sila, sa najvišim životnim standardom na planeti.

Da bi se ovo desilo, svako treba da krene u susret onom drugom.

Nemci moraju da shvate da je njihova trenutna snaga samo iluzija ako se Evropa raspadne. I da imaju lični interes u tome da daju malo vremena drugima, kao i sebi, za svođenje računa, za demografsku regeneraciju i spasavanje svojih banaka. I da shvate da su francuski predlozi o rastu razumni.

Francuzi moraju da shvate da nemački predlog o zajedničkom telu za revizije javnih deficita svih zemalja ne ograničava naš suverenitet: mi ćemo zadržati pravo da sami odredimo iznos i prirodu svojih troškova i svojih poreza.

Sve zemlje moraju da shvate da ne postoji drugo rešenje osim kompromisa, koji zahteva veće odricanje, veću hrabrost i veću solidarnost. Svi moraju da shvate da su potrebni veći rezovi javne potrošnje umesto povećanja poreza, da se rad i trud moraju nagraditi, da je konkurentnost neophodna za društvenu dobrobit, da se moraju usaglasiti socijalna davanja, nadoknade za nezaposlenost i nivo penzija. Svi moraju da shvate da moramo odoleti primamljivom zovu suverenista i iluzijama prevaziđene nacionalne diplomatije.

Sada kada su izbori završeni, predsednik Francuske Republike je u retko dobroj poziciji. Dobro je objasnio da rast mora biti deo plana za oporavak Evrope. Predložio je stvaranje niza korisnih instrumenata za taj rast, i davanje mogućnosti našem finansijskom sistemu da kontroliše svoju budućnost.

Sada ostaje da se Francuska odredi da li je za ili protiv federalnog koraka, koji je nedavno predložila nemačka kancelarka; mora odlučiti da li evropski ministar finansija može da vrši reviziju budžetskih obaveza svakog Evropljanina i da li je to u skladu sa koncepcijom nacionalnog suvereniteta.

Ako Evropljani, a naročito Francuzi i Nemci, ne naprave ovaj korak ka federalizaciji, jednog dana će, skorije nego što misle, morati da se na najponizniji način podrede diktatu tržišta; to jest, moraće da slušaju naredbe novih svetskih sila, nosioce prava na rentu, i naredbe Sjedinjenih Američkih Država, koje će nesumnjivo znati, naročito sa otkrićem novih naftnih rezervi, kako da očuvaju status velesile. Tada ćemo shvatiti šta zaista znači gubitak suvereniteta.

Peščanik/Lexpress.fr