Svi raspravljaju o nama, a nas niko ništa ne pita. Kažu da upisna politika nije dobra, a i nije. Kažu da treba povećati školarine. Je li se oni šale sa nama?! Mi smo jasni. Mi tražimo besplatno školovanje! To ćemo i dobiti!

Imamo informacije da je budžet našeg dragog, privatnog/državnog univerziteta preko trinaest miliona eura, ali to nije dovoljno da bi naši profesori dobili svoja primanja. Mi smo opet tu da pomognemo, naši roditelji su tu da pomognu… Tako je uvijek kad zaškripi. Direktna pomoć stiže od naših školarina, i to preko 9 miliona eura. Državni budžet se formira zahvaljujući našim roditeljima. Ako nije dovoljno dobar ,tu su roditelji da pritegnu kaiš, sami sebi, da bi barem naši profesori imali redovne plate. Da li nas, studente, podržavaju profesori? Da li nam uzvraćaju pomoć ili su možda zadovoljni? Možda je sve u redu?!

Odavno nije ništa u redu. Ali tu je naših devet miliona eura koje pomažu, svima sem nama. Nama je isto, dali ih ili ne dali, to je samo jedan namet više. Posla neće biti. Radiće veza. Knjige i svakodnevna kopiranja nijesu uračunata u školarinu, neki studenti plaćaju prevoz, neki plaćaju iznajmljivanje stana, na mnogim fakultetima nema ni normalne čitaonice, na većini nema funkcionalne biblioteke(ali se članarina plaća jer ni to nije uračunato u školarinu), a neki je uopšte i nemaju… Bitno je samo da mi platimo našu školarinu. Tako će budžet univerziteta biti dopunjen i biće obezbijeđene sve potrebe univerziteta.

Od naših 9 miliona, 3 i po idu direktno u državni budžet (preko poreza), 3 i po pomažu da bi se oformile bruto zarade i honorari ljudima koji rade na univerzitetu(što znači da im plaćamo i socijalno, i zdravstveno, i za fond PIO, i osiguranje od nezapošljenosti), a preostala 2 miliona se troše za plaćanje računa univerzitetskih jedinica(struja, telefon, internet, mazut, lož-ulje, voda) i unaprijeđivanje nastave na univerzitetu. Studenti najbolje znaju koliko se ulaže u unaprijeđivanje nastave na univerzitetu. Ulaganje je ravno nuli, slijedi da taj novac koji bi bio za unaprijeđenje u stvari ide u nepoznatu crnu rupu.

Poznato je da imamo manjak stručnog kadra. Kakva je onda logika da roditelji koji imaju studente u svojoj kući imaju PDV od 18%, umjesto od 17% kao svi ostali?! Oni koji žele visoko obrazovanje imaju dodatni PDV koji plaćaju školarinom?! To podśeća na pijacu, samo što ovđe nema voća i povrća, ovđe plaćate maglu. Očigledno je u ovoj državi najisplativije biti biznismen na baterije.

Besplatno visoko obrazovanje je prisutno u nizu zemalja Evropske unije, a u skoro svakoj zemlji Evrope je školarina simbolična. Konkretni primjeri za besplatno školovanje u svijetu su veoma raznoliki, tu su zemlje sa svih strana svijeta, od Barbadosa, Trinidida i Tobaga, Brazila, Urugvaja, Kenije, Mauricijusa, Maroka, Saudijske Arabije, Šri Lanke do Grčke, Češke, Mađarske, Slovačke, Belgije, Norveške, Švedske, Finske i za nas posebno interesantne Malte. Malta je zemlja koja nam je bliska i po površini i po stanovništvu, članica je Evropske unije, a ima besplatno školovanje i PDV od 15%. Malta može, a mi ne možemo?!

Ima ona narodna – plati pa klati. Mi plaćamo, a jedino što možemo da klatimo je stolica u nekom od kabineta iz prije nove ere.

Studentska unija Crne Gore