Dr Nevenka Troha, viši naučni saradnik u slovenačkom Institutu za noviju istoriju, učestvovala je u radu slovenačko-italijanske Istorijske komisije koja je, uprkos brojnim preprekama, za sedam godina uspela da završi zajednički izveštaj o nerešenim pitanjima slovenačko-italijanskih odnosa. Komisija, koju su činili slovenački i italijanski istoričari, imala je zadatak da utvrdi istorijske činjenice u odnosima dva naroda između 1880. i 1956. godine. Sa dr Trohom smo u Ljubljani razgovarali o njenim iskustvima u radu sa italijanskim istoričarima i potražili odgovor na pitanje koliko je važno utvrditi nepobitne činjenice o ratnim zločinima.

Kakav je bio zadatak komisije u kojoj ste radili?

Naša komisija je osnovana 1993. godine sa ciljem da istraži događaje posle Drugog svetskog rata, tačnije pitanje fojbi* i egzodusa italijanskog stanovništva, prevashodno iz Istre. Veoma brzo smo došli do zaključka da će biti potrebno da proširimo naše istraživanje jer činjenice ne možemo da odvojimo od njihovog istorijskog konteksta, ako želimo da događaje prikažemo u objektivnom svetlu. Zato smo za početak našeg istraživanja uzeli 1880. godinu, kada su počeli prvi konflikti između Italijana i Slovenaca. Istraživanje smo zaokružili 1956. godinom, jer je te godine završeno iseljavanje Italijana sa tla Jugoslavije.

Odnosi između Italijana i Slovenaca su godinama bili veoma napeti. Kako ste sa kolegama iz Italije uspeli da se složite i utvrdite istorijske činjenice, a da izbegnete zamku politizacije?

Istorijske činjenice su nepobitne, to je polazište. Istorijska činjenica je, na primer, da je 6. aprila 1941. godine izvršen napad na Jugoslaviju. Istorijska činjenica je i da je u (italijanskom) logoru na Rabu umrlo preko 1.100 Slovenaca. Jasno je da postoje različite interpretacije zbog čega je do svega toga došlo. Zato je prilikom utvrđivanja činjenica najvažnije da svi postupamo kao stručnjaci. Nacionalnost i državljanstvo tu ne smeju da predstavljaju prepreku. Moram da kažem da se često više slažem sa mnogim italijanskim kolegama, nego sa nekim slovenačkim istoričarima. Podela na nacionalnoj osnovi nije uvek dobra. Isto važi i za italijanske istoričare. Rad naše komisije je trajao sedam godina i na kraju smo došli do zajedničkih zaključaka. Istina je da su naše debate bile duge, a ponekad se dešavalo da su moje kolege iz Italije na kraju promenile svoj stav. U Italiji se, na primer, nije mnogo znalo o okupaciji Ljubljanske pokrajine. Italijanski istoričari su imali i dodatan problem jer nisu znali slovenački jezik, dok su svi članovi komisije iz Slovenije – znali italijanski. Tako smo mi mogli da čitamo njihove dokumente i radove, a oni nisu mogli slovenačke. Danas je situacija na tom planu već mnogo bolja, jer je i u Italiji u međuvremenu objavljeno više radova o spornom istorijskom periodu.

Da li ste tokom rada morali da poštujete posebna pravila?

Velike zasluge za uspeh našeg rada imao je Elio Apih, a on je ujedno bio i najpoznatiji član naše komisije. Apih je uživao veliki ugled zahvaljujući svom radu i brojnim delima, i stoga smo svi u komisiji veoma poštovali njegovu reč. On je na početku rada komisije podvukao da iste stvari svi moramo da imenujemo istim rečima. To znači da nismo mogli da napišemo, recimo, da je jedna strana „ubila deset talaca“, a da je druga strana „zverski ubila“ neke druge žrtve. Apih je tražio da ne upotrebljavamo „jake“ izraze i prideve, koji mogu opasno da „naduvaju“ neke događaje. Tvrdio je da već same činjenice dovoljno govore. Tako smo došli do relativno tačnog broja od oko 6.500 ubijenih u vreme italijanske okupacije Ljubljanske pokrajine. Što se tiče fojbi, u kojima su ubijani pre svega Italijani, i tu smo brzo došli do zaključka da se nije radilo o genocidu. Delimično i zbog manjeg broja žrtava, jer je u fojbama ubijeno nekoliko stotina ljudi, među kojima je bilo i Italijana i Slovenaca. Utvrdili smo i brojke od nekoliko hiljada nestalih i oko 7.000 onih koji su bili uhapšeni od strane jugoslovenskih vlasti, a koji su kasnije uglavnom pušteni na slobodu. U Italiju je proterano oko 25.000 ljudi. Na jugoslovenskom delu teritorije dolazilo je i do zločina iz osvete, ali za mnoge je bila odgovorna i tadašnja vlast. Tu je važna depeša, koju je slovenačko vođstvo poslalo u Trst a koja naređuje „čistiti, ali ne na nacionalnoj osnovi, nego na osnovu fašizma“. Pokušali smo da budemo precizni, jer su podaci o žrtvama upotrebljavani i kao argument za promenu granice.

Jeste li imali veće probleme prilikom utvrđivanja društvenog konteksta pomenutih zločina?

Tu smo napravili velik korak. Nismo se slagali u pogledu svih pojedinosti, ali smo se složili oko zajedničkih formulacija.

Odlučivali ste – glasanjem?

Zaključke smo pisali posle dugih rasprava, a do zaključaka smo stizali konsenzusom. Svaka strana bi pripremila svoj elaborat, a onda smo formirali i podgrupe sačinjene od eksperata. Posle rasprava, uspeli bismo da dođemo do zajedničkog, relativno kratkog teksta. Da smo čitav period obrađivali detaljnije, sigurno je da bi među nama bilo mnogo više razlika. Izveštaj smo na kraju potpisali svi. Bili smo članovi komisije isključivo kao stručnjaci, a ne kao predstavnici države. Radili smo bez ikakvih pritisaka od strane političara.

Kako je vaš izveštaj prihvatila Italija, a kako Slovenija?

Slovenačko ministarstvo spoljnih poslova je bilo zadovoljno izveštajem, dok italijansko nije bilo oduševljeno jer su očekivali da ćemo posvetiti više pažnje fojbama. Mi smo se držali pravila da je potrebno i dužinom teksta odrediti koliko je neki problem važan. Nismo mogli, na primer, da pišemo na tri strane o fašizmu, a o fojbama na pet strana. Poštovali smo pravilo da ona problematika, koja je jednako teška, mora da se tretira na jednak način. Ne samo rečima, nego i dužinom teksta. Upravo zato je ceo period rata i fašizma opisan na mnogo više prostora, nego zločini u fojbama.

Da li je važno da se i istorija obrađuje i piše tako da napisano prevazilazi granice?

Jedino tako je i moguće istraživati istoriju. Činjenica je da su se granice na našem području užasno menjale. Uzmimo, na primer, osobu koja je bila rođena u Ajdovščini 1900. godine – ona je tada bila građanin austrijskog dela Austrougarske. Potom je postala građanin Italije. Usledila je italijanska okupacija a posle nje – jugoslovensko osvajanje. Ako je osoba živela, na primer, u Sežani, na isti način je doživela anglo-američko osvajanje. Onda je posle 1947. godine ta osoba postala građanin Slobodne tršćanske teritorije i kasnije bila »priključena« Jugoslaviji, da bi danas živela u državi Sloveniji. A ta osoba je sve vreme živela u istom kraju! Zato sva ta dešavanja moramo da posmatramo iz mnogo šire perspektive.

Kako vidite ideju da države, nastale na području nekadašnje Jugoslavije, pomoću posebne regionalne komisije za istinu utvrde činjenice o zločinima i tadašnjim društvenim okolnostima, koje su prethodile zločinima?

To je veoma dobra inicijativa. Činjenice treba utvrditi. Činjenica je da je svaki ljudski život poseban, ali na nivou države ili kolektivnog sećanja veliku razliku pravi da li je umrlo sto, petsto, hiljadu ili deset hiljada ljudi. Zato je važno utvrditi koliko-toliko objektivne činjenice. Manipulacija će, naravno, uvek biti. Naš projekat je na kraju urodio plodom jer smo ipak došli do konačne brojke od oko 14.000 poginulih tokom rata. I sada više niko ne može da tvrdi da je bilo samo hiljadu žrtava, kao što ne može ni da preteruje i da tvrdi da je bilo pedeset hiljada stradalih. Sve to smanjuje prostor za manipulacije. Neizbežno je, međutim, postojanje različitih mišljenja i interpretacija istorije. Evo primera: samo ove godine je izašlo oko 200 dela o francuskoj revoluciji. Kada bi postojala samo jedna istina, onda bi o svakom događaju bila dovoljna samo jedna knjiga. Nema sumnje da će uvek postojati različite interpretacije zašto se nešto baš tako desilo u istoriji, ali je izuzetno važno da se utvrde tačne, nepobitne činjenice, kako bi se smanjila opasnost manipulacija i raspirivanja niskih strasti.

Igor Mekina

Glas Inicijative za REKOM