Ruževima se danas bave i statističari, koji su izračunali da prosečna žena tokom života koristi pet nijansi ruževa, a da dve svakodnevno nosi u torbi. Ovaj kozmetički proizvod postao je dostupan svima, pa je izračunato i to da svaka žena u toku života proguta između 2-3 kilograma karmina! A čujte tek ovo: muškarac sa ženskih usana tokom života pojede 6 kg ruža! Tako su barem izračunali naučnici iz zemlje za koju se vezuje čuveni poljubac – francuski. A kroz istoriju ruž je bio i zabranjivan, a zbog njega se išlo čak i na giljotinu!

Istorija beleži da je upotreba karmina otpočela u doba sumerske kraljice Pu-abi, poznate i kao Sub-ad, koja je vladala oko 2.500 godine p.n.e. Kada je u ovom veku otkriven njen grob u gradu Uru, kraj nje su pronađeni mnogobrojni predmeti, među kojima i ruž od usitnjenog dragog kamenja crvene boje, u kojem su i tragovi olova. U to doba karmini su pravljeni i od raznobojnih cvetova, koji su drobljeni i nanošeni na usne.

Interesantno je to da su u Egiptu, što je kasnije postao običaj i u Rimu, usne mazali i pojedini najugledniji muškarci. Ugledne Egipćanke na usne su stavljale mešavinu narandžaste gline i smole koju su pripremale kod kuće, dodavale joj cvetne ekstrakte i pakovale u drvene ili metalne kutijice. Kleopatra je naročito volela jarkocrvenu nijansu, koja je dobijana mešanjem izdrobljenih mrava i buba, a za sjaj je korišćena riblja krljušt, što je sastavni deo i većine današnjih karmina. Žene su se „karminisale“ i sokovima iz gorkih biljaka, pretpostavlja se da je karmin u drevnom Egiptu pravljen i od kane, a korišćena je i alga fukus koja je mešana sa bromom i jodom, a davala je ljubičastu nijansu. U doba stare Grčke viđenije Grkinje kasnije nisu odvajale od kutijica sa karminom, sa kojima su i sahranjivane.

A u Rimu, druga Neronova supruga Popeja Sabina, na raspolaganju je imala na stotine dvorskih dama koje su brinule o njenom izgledu, a naročito o tome da u svakom trenutku bude nakarminisana. Lekari su za nju pravili ruž od fukusa i crvenog vina.

Japankama plemenitoga roda nekada je bilo zabranjeno da se u javnosti pojavljuju bez jake šminke. Lice su krečile u belo, na usne stavljale taman karmin, pa je izgledalo kao da imaju maske. Osnovni sastojci ruža bili su katran i pčelinji vosak. Zanimljivo je to da su pčelinji vosak, ali i puževi od kojih su pravljeni karmini žena u Okeaniji, i danas sastavni delovi ruža. Ovaj, u koji je ubačen puž, veoma su skupi, jer dugo traju a sadrže i jedinstvene supstance za hidrataciju.

U Latinskoj Americi i nekim istočnjačkim zemljama, žene su koristile karmine životinjskog porekla. Određene vrste buba-švaba sakupljane su, sušene i tucane da bi se dobio crveni prah.

Mračni srednji vek doneo je i mračna vremena za ruževe, koje je crkva zabranjivala, a žene koje se karminišu smatrala je vešticama koje će završiti u paklu.

Anatemu sa ruža skinula je engleska kraljica Elizabeta Prva, za vreme čije vladavine je postalo moderno lice belo kao kreč i izrazito crvene usne, mazane krejonom napravljenim od biljnih i životinjskih sastojaka, crvenog živinog sulfida i pčelinjeg voska. Odjednom su počele da se propagiraju prednosti karmina koji, navodno, štiti od bolesti pa i smrti, tako da je kraljica na samrtnoj postelji tražila da joj dvorkinje non-stop popravljaju karmin. Pola veka posle njene smrti ponovo je krenula hajka na našminkane žene, i u progonu se išlo dotle da je engleski sveštenik 1653. godine čak osnovao pokret za borbu protiv karmina. Uprkos tome mnoge žene su se našminkane pojavljivale u javnosti, čak i kada je 1770. godine britanski parlament doneo zakon prema kojem se ženama koje nose ruž može suditi zbog vračanja. Naime, muškarac je mogao očas posla da se razvede od žene ako dokaže da ga je ona tokom zabavljanja zavela tako što je neke svoje nedostatke prekrivala šminkom i pokušavala da se predstavi lepšom nego što jeste. Ako bi se to dokazalo, supruga je čak mogla da bude optužena za veštičarenje, jer u to vreme pristojnim ženama nije priličilo da nose ruž, već samo glumicama i prostitutkama.

U narednom, 19. veku, koji je išao na ruku karminu, koristili su ga čak i muškarci. U Francuskoj je bio veoma popularan crveni ruž, jer je upućivao na zdravlje i zabavan duh, ali u doba Francuske revolucije nošenje ruža moglo je da dovede do giljotine, jer je smatrano da je našminkana osoba simpatizer aristokratije. To je označilo i kraj ere u kojoj su muškarci šminkali usne.

Dok je u Britaniji kraljica Viktorija smatrala da je nepristojno nositi karmin i zalagala se za „prirodan izgled”, u Francuskoj je glumica Sara Bernar prkosila moralistima i vremenu u kom je živela. U javnosti se namerno pojavljivala noseći karmin boje krvi, kršeći tako stroge zabrane. Njena hrabrost preplivala je i Atlantik, odnosno stigla do Njujorka, gde su pripadnice lepšeg pola, u borbi za dobijanje prava glasa, karmin pretvorile u simbol ravnopravnosti polova.

Prepoznatljivu kutijucu, kakvu danas ima, ruž je dobio 1915. godine. Pakovanje od metala, dugačko pet centimetara i ruž ubačen u dno poklopca koji se prstom izvlačio, dizajnirao je Moris Levi. Velikoj popularnosti ruža doprinele su glumačke zvezde poput Marlen Ditrih, Grete Garbo i Džoan Kraford.

Čak i tridesetih, kada je nastupila ekonomska kriza, žene se nisu odricale karmina. U „Maks Faktoru“ su napravili prvi sjaj za usne, u prodavnici sanatorijuma u Nju Džersiju postojale su linije karmina jer se smatralo da oni mogu da imaju terapeutsko dejstvo, iz kuće „Elizabet Arden“ poručivali su da devojke koje koriste karmin imaju više šansi da se zaposle od onih koje se ne šminkaju.

Čak i tokom Drugog svetskog rata žene se nisu odricale karmina, u posleratnim godinama neka preduzeća su čak donela uredbe da radnice moraju da mažu usne, u čemu su naročito prednjačile velike avio-kompanije. Godine 1950. američki hemičar Hejzel Bišop stvorio je prvi dugotrajni ruž koji se ne razmazuje tokom ljubljenja, a šezdesete je obeležio tzv. karminski rat, koji se sastojao u tome da sve velike kozmetičke kuće neprestano izbacuju nove ruževe, podmeću nogu konkurentima, čak su jedna drugoj krale i formule i išle dotle da imaju plaćenike koji su u robnim kućama uništavali police sa proizvodima konkurenata.

Danas gotovo da nema žene koja ne koristi ruž. I, ma koliko tvrdile da se ulepšavaju da bi sebi bile lepe, treba imati u vidu da njihovu strast ka ruževima raspiruje i pomisao kako će crvenim, pink ili narandžastim usnama privući pažnju nekog muškarca. S pravom.

CRVENI, POZIV NA SEKS

Ranije su žene grickale usnice ili su ih štipale, kako bi privukle pažnju muškaraca. A u trenucima seksualnog uzbuđenja pojačava se protok krvi u usnama, one se zarumene, pa je najverovatnije to bio razlog što se započelo sa bojenjem usana upravo crvenom bojom. Danas, vekovima kasnije, ne samo da postoje najrazličitije nijanse ruževa, već i onaj koji pomaže muškarcima da otkriju kada je žena raspoložena za seks, jer njegovi sastojci reaguju na hemijske promene kože. Tako, ako je žena uzbuđena, njen krvotok se ubrzava, temperatura tela raste, a boja ruža od gotovo providne prerasta u crvenu.

Osim crvenog, najpopularnijeg, u prošlosti je korišćen i onaj roze boje, a popularan je i danas. Najnovija istraživanja pokazuju da ako žena ima roze ruž muškarac će u njene usne gledati 7,3 sekunde, a ako ih uopšte nije našminkala gledaće ih samo 2,2 sekunde.

 

RAT, ŽENE I KARMIN

Tokom Drugog svetskog rata rasla je popularnost ruža, najviše zahvaljujući filmskoj industriji. Čak je nastala i patriotska kampanja nazvana „Rat, žene i karmin“, jer se smatralo da je dužnost žena da se u teška vremena nakarminišu i lepo izgledaju. Ruž je bio simbol otpora i podizanja morala. Vlasnici fabrika i šefovi u preduzećima opremali su ženske toalete najrazličitijim ruževima, za slučaj da neka radnica nije imala novca da ga kupi.

Večernje Novosti