Prema podacima MONSTAT-a moj blog na PCNEN-u čita 12 (dvanaest) ljudi. Tačno znam i kojih. I znam još i to da je pola njih (na ovaj ili onaj način) vezano za Novinarsku školu Instituta za medije Crne Gore, i to prvu generaciju polaznika iz (sad već daleke) 2003. godine. A pola od te polovine jedva pročitaju tekst do kraja.

Zamore se, kao da okreću pedale na sobnom biciklu. Predug je, kažu.

E pa baš njih želim da podsjetim na jedno predavanje pod nazivom ,,hook“ koje mi je (pored mnogih lijepih stvari) ostalo u sjećanju iz tog divnog, šestomjesečnog druženja.

Svako od nas (trinaest polaznika) imao je zadatak da osmisli neku priču i da je, kad na njega dođe red, ispriča ali ne cijelu već samo dvije – tri uvodne rečenice. Poenta je bila u početku priče, u tom uvodu – koliko će biti intrigantan da privuče pažnju, odnosno da li će se na zabačenu ,,udicu“ upecati slušaoci i poželjeti da čuju priču do kraja.

Svi smo ispričali svoje početke, a  jedan je prema pravilima igre (jer to je bila zaista poučna i zabavna, novinarska igra!) kao zasluženu nagardu dobijao mogućnost da priču ispriča do kraja.

O tome su (što je i najpoštenije!) odlučivali sami učesnici igre – budući novinari, glasajući za priču koju bi htjeli da čuju.

Riješio sam da svoju priču započnem sa nekoliko rečenica (posuđenih iz Remarkovog romana) o tome kako se Jevrej i Njemac, igrom slučaja, zatiču u istom sanatorijumu u posleratnoj (mada ona nije ratovala!) Švajcarskoj i usled monotonih, zimskih dana ubijaju dosadu igrajući šah. Ali onda ovaj Jevrej sazna za porijeklo svog saigrača i…

…I tu sam prekinuo sa pričom. I vama je sada neću dovršiti (ko baš želi da otkrije šta se desilo neka pročita knjigu ,,Nebo ne zna za miljenike“) ali to je izgleda bio sasvim dobar ,,hook“ da većina, kako će vrijeme pokazati, vrsnih novinara (što je jako važno!) ali i mojih prijatelja (što je još važnije!!!) poželi da baš tu priču čuje do kraja.

Ne pišem ovo da se samohvališem (iako sam bio ponosan na tu malu pobjedu!) već da istaknem kako sam u međuvremenu stekao ponešto novinarskog (i životnog) iskustva, naučio neke tehničke stvari vezano za ovaj zanat, obogatio fond riječi, pisao izvještaje sa pijaca i skupština, nalazio se u grotlu vatre sa vatrogascima na brdu Gorica, bio svadbeni reporter, pravio reportaže od Mrkojevića do Žlijebi preko Jaza, skakutao kao loptica -skočica od koncerata: Rolingstonsa, Lenija Kravica i Madone pa do milanske Malpense, proslavljao jubileje sa članovima Udruženja slijepih i Slikarskog uranka, plovio sa budvanskim kočarima i letio jednom helikeptorom, a nikad balonom (iako je tri puta dogovarano).

Ali sam pored svega toga u procjepu godina – ni sam ne znam kada – izgubio svoju ,,udicu“!

Možda se otkačila baš tamo kod Rosa i onog nasukanog, već rđom načetog broda nesretnog, novljanskog moreplovca?

Ili ko zna gdje drugo?

Toliko toga sam dobio u pomenutim donkihotovskim avanturama – ali sam ipak morao nešto da žrtvujem!

Kao što primjećujete, više nemam moć da početkom priče (sa par efektno smišljenih rečenica) privučem pažnju slušaoca/čitaoca.

Evo pogledajte, recimo, ovaj glomazni uvod…

Pa u pravu su moji drugari! Ko će da čita dalje???

U mom slučaju, dakle, nemojte sumnjati u podatke MONSTAT-a.

Surova realnost: dvanaest čitalaca, sa tendecijom pada…

***

Kako se bliži novembar, uvijek se uzjogunim. Kao prasići. Doduše, njima je kritičan 29. a meni 4. novembar. Samo da mi ga je pregurati.

Evo, srećom, i ovaj je prošao – pa sad mogu bez bojazni da se osvrnem na taj datum.

Rođendani su čudna stvar. Što si straiji sve ti više smetaju.

Te svijećice i to, svake godine jedna više. Dokle?

Pa ne može torta mučenica da iznese toliki teret…

Naredne, podsjetite me, da pozovom za svaki slučaj rezervni vatrogasni vod na slavlje… Ako se, ne daj Bože, nešto zapali od tolike vatre…

Ranije je bilo lako – jednom duneš, zamisliš želju i tih nekoliko svijeća se očas ugasi.

A sad? Ma kakvi. Džaba duvaš. Misliš gotovo, kad ono ostanu pet – šest ,,mohikanaca“, naizgled se ugasile, plamičak se i ne vidi – a one se još batrgaju i izvlače iz samrtnog ropca, vraćaju pređašnju snagu i nastavljaju da gore…

Kao buktenje na starom grbu. I osramote te tako pred svima.

Šta će gosti i rodbina da kažu: Vidi mlitavka, kakav mu je kapacitet pluća, ni svijeće nije u stanju da ugasi.

Nešto razmišljam da uzmem onaj ventilatorčić za ručno hlađenje.

Krišom ga izvučem ispod stola i uključim.

I dok on odrađuje posao, ja samo simuliram duvanje…

Mada ima i bolja solucija: iznajmiti pjevače za rođendan.

Da pjevaju i duvaju, o istom trošku.

Kažu da danas s reda možete naći te ,,multipraktik“ estradne umjetnike.

No ni druge branše nijesu za podcejnjivanje.

Krizna vremena, šta da se radi!

Ali sa svijećama ću već nekako riješiti problem, a sa ,,Dogodilo se na današnji dan“ nikako.

Tradicionalno slušam pomenutu emisiju na radiju baš na ,,moj“ datum.

Znate ono, kad voditelj čita šta se značajno dogodilo tog dana: koja se poznata ličnost rodila, koja skončala, kome je pala saksija na glavu, a kome crna mačka prešla put…

Radio voditelj svakog 4. novembra čita otprilike ovim redosledom:

1873. – Rođen Džordž Edvard Mur, jedan od vodećih predstavnika realističke filozofije u Engleskoj.

1922. – Britanski arheolog Hauard Karter otkrio je grobnicu egipatskog faraona iz osamnaeste dinastije Tutankamona (14. vek p. n. e).

1924. – U Kaliforniji je legalizovan boks.

1972 – Rođen portuglaski fudbaler Luis Figo

1979. – Iranski studenti, sledbenici Ajtolaha Homeinija, zauzeli su ambasadu SAD-a u Teheranu.

1984. – U Nikaragvi su prvi put posle 56 godina održani slobodni izbori.

1995. – Izvršen je atentat na izraelskog premijera, 73-godišnjeg Isaka Rabina.

 

… I svake godine uporno čekam kad će da me prozovu… Tu negdje između Figovog rođenja i zauzimanja Američke ambasade u Teheranu.

I čekam… I čekam… I čekam… da senilni voditelj konačno saopšti i ovo:

1977 – Rođen čuveni (nije mi bitno šta: pisac, pjesnik, pravnik, novinar… – saaaaaamo izgovorite već jednom to ime!!!) Miloš Milačić.

Ali ništa – kao u inat! Uvijek zaboravi. On meni to namjerno radi, stvarno!!!

 

Čuveni (evo opet ta riječ!) portugalski nobelovac Saramago, tad već zašao u devetu deceniju, na uručenju prestižne književne nagrade mladom piscu/sunarodniku Gonzalu M. Tavaresu kazao je:

,,Gonzalo nema pravo tako dobro da piše u 35. godini. Dođe mi da ga izudaram!“

Veliki Žoze (ne Murinjo, ikao je i on veliki!) da je živ mene sigurno ne bi izudarao (zbog ovakvog pisanja) ali me tješi činjenica da su po njegovom mišljenju pisci na pola četvrte decenije još uvijek mladi i tek treba da pokažu koliko vrijede.

A ja, vidiš, mislim za sebe da sam (pre)star.

Evo i jednog (od hiljadu) dokaza koji potkrepljuje tu moju tvrdnju:

Nekoliko dana nakon rođendana, u cik zore (pošto rano ustajem) pogledao sam displej svog mobilnog telefona. Na njemu je pisalo ,,7 nov. po.“

I vjerujte da sam se ubio tražeći ko mi je to u ranu zoru poslao čak sedam SMS-ova?

Naivno sam pomislio da su to neke zakašnjele čestitke za rođendan.

Ali gdje su se, pobogu, sakrile te poruke – kad mi je inbox skroz prazan?

Tek sam oko podneva shvatio da je to na displeju bio ispisan datum (7.novembar) i dan (ponedeljak) a ne broj pristiglih novih poruka.

Šta ćete? Ova savremena tehnologija je ipak za mlađe generacije!

Zbilja, koja je ovo godina? Pa da dvijehiljadejedanaesta!!! A ja sam napunio 34. Jeste li sigurni da moje vrijeme tek dolazi, druže (on je bio ljevičar) Saramago?

 

I da zaključim priču o rođendanu:

Ove godine ipak nijesam poželio da radio – voditelj, narednog 4.novembara pročita moje ime. Od toga sam već odustao!

Poželio sam da pronađem svoju udicu…

 

***

 

Pecao sam ribu u Začaranom Jezeru, kad se pojavio. Iskočio je iz šipražja i zauzeo provokatorski stav na lokvanju uz samu obalu…

Nije bio zelen, kao većina pripadnika njegove vrste, već umrljan nekom braon bojom. Ipak sam ga prepoznao…

Bio je to onaj žabac kog je pronašla princeza.

Pričalo se da će se možda jednog dana pretvoriti u princa, ali niko nije znao odgovor kad će se to desiti?

Pričalo se još da ga princeza ljubi po sto puta dnevno, samo da već jednom čarolija upali, ali ništa…

A pronio se glas da joj na jastuku, pred spavanje, izvodi najljepše operske arije…

Dok u prisustvu ostalih samo krekeće, baš kao onaj iz crtanog filma…

I baš kao sada, meni.

– Kre, kre – obratio mi se žabac.

Mislio je da ću ga kao svi ostali gledati tupo i bez reakcije.

Ali nije vodio računa o jednoj stvari:

Ovo je ipak moj blog i u njemu ja mogu sve, pa i da se sporazumijevam sa žabama.

– Hvala na pitanju dobro sam. I nijesam glavonja – odgovorio sam.

Malo se trgnuo.

– Kre, kre, kre – kre – reče.

– Znam, znam ali moj je blog, šta da ti radim. I ukoliko nastaviš tako da se ponašaš mogu u narednoj rečenici ubaciti i izgladnjelu rodu žabožderku, da ti malo skrati jezik, u bukvalnom smislu.

Vidim, nije mu svejedno. Vratio svoju prirodnu boju. Pozelenio od straha.

– Ne brini – umirih ga. Samo sam se šalio…

– Kre, kre, kreeeee – odahnu žabac.

 

Ovo što slijedi je transkript dijaloga između žapca i mene, preveden sa žabljeg na ,,crnogorsko –srpski, bosanski, hrvatski jezik’’:

 

ŽABAC: Da li to loviš zlatnu ribicu u Začaranom Jezeru?

MILOŠ: Da.

ŽABAC: Da ti ispuni tri želje?

MILOŠ: Ne, ne zbog toga. Čisto rekreativno.

ŽABAC: Čudno, svi love zlatne ribice zbog ispunjenja želja.

MILOŠ:  A ja sam htio samo da isprobam svoju staru – novu udicu. Reci mi je li istina to što se priča da te princeza ljubi po sto puta dnevno?

ŽABAC: Da, pa vidiš da sam sav umazan od njene šminke.

MILOŠ:  I smeta li ti toliko cmakanja?

ŽABAC: Ponekad da, ali uglavnom mi prija. Ipak, to što ljudi misle je pogrešno. Ne ljubi ona mene da bih postao princ, već zato što me obožava, ovakvog kakav sam!

MILOŠ: A-ha, e to ti baš vjerujem. A pjevaš li joj pjesme?

ŽABAC: Da.

MILOŠ:  Svake noći?

ŽABAC: Da.

MILOŠ:  Šta ćeš večeras da joj pjevaš?

ŽABAC: Ne znam još – pogledaću repertoar.

MILOŠ: A ako te ja zamolim da joj otpjevaš jednu pjesmu, da li bi to učinio?

ŽABAC: Koju?

MILOŠ:  Recimo ,,Zimsku ružu“  (u originalu ,,Le cafe des trois columbes“) koju je nekad izvodio Dragan Stojnić.

ŽABAC: A znam toooo. Važi, otpjevaaću joj, pod jednim uslovom. Da ne ubacuješ rode u blog.

MILOŠ:  Pa već su bile u blogu, kolko se sjećam! Ovaj je rezervisan samo za tebe.

ŽABAC: Oh, hvala ti. Nadam se da ćeš ispuniti obećanje.

MILOŠ:  Hoću, a hoćeš li ti?

ŽABAC: Naravno.

MILOŠ: Baš onim dubokim Stojnićevim glasom.

ŽABAC: Pa da, što ti misliš da sam ja, neki žabac – početnik. Krr, krrr, samo tren, da podesim glas. Slušaj: ,,Kad kažem taj stih: Zimska Ruža si ti…“  Je l dobro ovako?

MILOŠ:  Savršeno, skinuo si ga skroz. Svaka čast.

ŽABAC: Kažem ti – nema da brineš. A od koga ću da pozdravim princezu.

MILOŠ:  Samo joj ti to otpjevaj, znaće ona!

ŽABAC: Ok, a reci mi, molim te, kad će kraj ovog bloga?

MILOŠ:  Isti si kao moji prijatelji, i oni jedva čekaju kraj.

ŽABAC: Šta, i oni se plaše roda?

MILOŠ: Hahaha, ma ne. Evo da olakšam i tebi i njima: kraj će biti čim ti odeš.

ŽABAC: Oooo, što ne kažeš – onda već kre-kre-kre-ćem.

MILOŠ: Krekećeš ili krećeš?

ŽABAC: Ovo drugo… Zbogom!

MILOŠ:  Zbogom!