Piše: Željko Cvijanović

Ponekad je dovoljno samo verovati. Da je Boris Tadić – makar samo onoliko koliko da je 9. decembar dan D – verovao, recimo, da kriza Srbiji ne može ništa i da je Kosovo srpsko, ko zna, možda bi danas Srbija posuđivala novac Italiji i možda bi Boris jedno od svojih zaklinjanja EU obavio sa govornice na Gazimestanu. Ovako, biće da je ipak najviše verovao u 9. decembar, i makar tu je uspeo. Od jednog datuma – budućnost će pokazati, ne naročito posebnog – biće to ipak Dan D. Doduše, ne za evropsku budućnost Srbije, koliko za Borisovu vladu.

I baš zato u pripremama za 9. decembar ne učestvuje država – kakve veze Srbija ima sa kandidaturom za EU. Ne učestvuje čak ni vlada, osim ako se u učestvovanje ne računa njeno sve intenzivnije pucanje iznutra. Ali ko onda učestvuje?

Stranke! Učestvuje Borisova, koja će 9. decembra, u zavisnosti od odluke iz Brisela, znati hoće li uopšte imati neku kampanju ili će do izbora svirati u jedan duvački instrument koji zvuka ne pušta, što će reći da će do tada žrtvovati koliko se može na Kosovu da bi za izbore imala nešto što glasa pušta. I baš zato je u petak predsednicima opština sa severa Kosova notorni Borko Stefanović razjasnio da nemaju pravo veta na njegove odluke o Severu, jer, gospodo predsednici, možda vi na severu još uvek jeste Srbija, ali ovo do 9. decembra nije stvar Srbije, već je stvar žutih, a žuti, hvala Bogu, gospodo gradonačelnici, uglavnom niste. Učestvuje Dinkićeva stranka, koja je upravo otkrila da je Srbija propala zato što je Mlađa bio sve, jedino nije bio premijer i mis regiona. Učestvuje Vukova, kojoj su ubistvom pretili razni da bi danas, uoči dana D, strahovala od svog ministra vera, dečaka od 40 kila s fasciklom. Učestvuje Ivicina, koja, spremajući se za 9. decembar, pogleduje i levo i desno, i pristala bi da ide sa svakim ko bi Ivici dao mesto premijera, a ostatku partije doživotni imunitet.

Rečju, od momenta kad su među sobom podelili pare i nadležnosti, baroni vladajuće koalicije nisu imala više nijedan unutrašnji razlog za postojanje svoje vlade. Svi njihovi razlozi postojanja bili su spoljnji i – nazovite ih i objasnite kako hoćete, oni su se sekli u samo naizgled političkom cilju – kandidaturi za EU. Zato bih na Borisovom mestu i sam strahovao od tog 9. decembra, bez obzira na to hoću li dobiti kandidaturu ili ne. Jer onaj ko je sve ciljeve svoje vlade vezao za milost stranaca, onaj ko ništa u zemlji nije radio verujući da će se sve raditi kad uđe u EU; onaj koji je toj sili spolja žrtvovao, resurse, politiku, sve – taj zna da će, onog trenutka kad njegovi strani prijatelji 9. decembra podignu zavesu u Srbiji – a iza zavese ćemo videti svašta: od kostura u ormaru do para u čarapama – taj zna dakle da će se tada sve videti i da će o svemu tome što će se videti jedni o drugima govoriti partneri u vladi.

ULOGA POLITIČKOG KRETENA Tog trenutka Srbija, naravno, neće završiti ni svoju evropsku priču ni svoju priču sa Evropom, ali one će od tada imati sasvim drugačiji karakter. Sa čim ćemo to dočekati, upozorio nas je Koštunica, koji se takođe priprema za dan D pozivajući Srbiju na javnu raspravu o EU. Na malim ostrvima poput ovog sajta, gde se dosta kritički govori o EU, Koštuničin poziv ne izgleda nimalo ekskluzivno, ali hajde da pogledamo malo šire. Njegov poziv naciji da razmišlja o onome što sama vidi, a ne da „veruje jer je apsurdno“, u šta je vlast ubeđuje, događa se u Srbiji u kojoj je mnogi novinar za ove tri i po godine dobio otkaz jer nije verovao u rajsko naselje severno od Horgoša; gde je gomila intelektualaca nestala iz medija jer nisu ispovedali veru u svetu tajnu Brisela i gde je, kad god je neki žuti komesar hteo da vas diskredituje, obavezno navodio da ste protivnik EU integracija.

E sad, veoma je važno što je u takvoj Srbiji Koštunici pripala uloga političkog kretena. U konkretnom slučaju to je onaj čiji se život i delo ne uklapaju u zakonsku i moralnu dikreditaciju – što će reći da nije zreo za Hag, nije na funkciji pokrao boga oca, nije tukao protivnike ni napadao novinarke – tako da se na njega primenjuju samo norme vladajućeg političkog trenda. A u tom trendu dakle Koštunica je bio kreten zato što se držao nekakve ideologije u nedoba – u vreme kad politički lumen svoje epohe Dušan Bajatović kaže da je u politici sve matematika, i to samo dve računske radnje. Insistirao je na Kosovu u vreme kad je to moglo samo da ga košta i kad je pomen Kosova u noviju srpsku kinematografiju dospeo kao simbol za fašizam. Javno je sumnjao u Evropu u vreme kad se to u Srbiji radilo tiho, nikako ili sa dozvolom.

Ali, da se ne lažemo, nije Koštunica u tome bio sam. Bili su tu i radikali i još poneko. Međutim, hajde da vidimo zašto to nije isto. Ako su ovu vlast svojim novcem spojili tajkuni, ako su joj političku moć i legitimitet da isključuje izvan Zidina Grada sve što ne misli kao ona dali stranci, mentalitet te vlasti stvorila je zla beogradska čaršija. Taj soj koji voli da se smatra elitom; koji je Srbiju voleo i poznavao samo od centra Beograda do Surčina i ulaska u avion; koji nikad nije proizveo ništa, nijednu ideju, nego je samo reprodukovao trendove; koji je još od Miloševićevih 90-tih kopao granice prema svemu što nisu oni, sa Borisom, jednim od njihovih na vlasti – ta namesnička elita dakle zgrabila je medije i javni prostor, i ona više nije tumačila stvarnost nego je počela da je kreira. U takvoj stvarnosti za radikale mesta nije moglo biti po definiciji, sve da su se posadili na glavu. Bilo je sasvim svejedno jesu li oni bili za ili protiv EU, ostajali su s onu stranu smisla. Uostalom pogledajte Tomu i Vučića, čak i kad su počeli da govore ono što prija uvu te namesničke elite, oni su ostali sa one strane, izvan svakog logičkog rezona, i dalje izvan smisla, izvan Zidina Grada.

Koliko god da ih je nervirao svojom atipičnošću i time što se sporo primao, Koštunica je tu, kao nosilac Petog oktobra, jedini imao mogućnost prolaza u Zidine Grada. I odbio je da uđe u vreme kad bi mu svaki od pripadnika te elite, uveren da zna tajnu uspeha i dugog političkog života, savetovao da se ne igra glavom i da ne ruši ono što mu je Bogom dato. Koštunica, koji 2008. i drugom nogom izlazi izvan Zidina Grada, konačno postaje prvi pravi petooktobarski izdajnik, i sve što mu se od tog trenutka događalo izabrao je sam za razliku od – opet se vraćam na njih – radikala, koji su izabrani da budu na toj strani. Zato držim da je taj trenutak kada je izabrao da bude kreten, čovek sa one strane političkog smisla, najsvetliji trenutak u njegovoj karijeri a vreme posle toga njegov najveći doprinos Srbiji, veći od rušenja Miloševića, autentičniji od njegove vladavine.

PRAVI POLITIČKI KRETENI E sad, kad neko odabere da bude kreten, taj ne mora obavezno da bude kreten, dovoljno je samo da ga uverljiva većina smatra za takvog. I Koštunica je pristao: kad svi vide da je zemlja doživela ekonomski kolaps, sve je u redu, ali ako on kaže da ne valja, onda se svi obruše pa kažu – samoj ti ne diži glavu; kad svi vide da je to sa Kosovom i EU prilično glupa trgovina, OK je, ali kada on kaže da vlast daje sve za ništa, tad svaki zec kome se digne ona stvar progovara o dorćolskim suterenima; kad se ponekom i učini da je Voja bio u pravu i da je znao kako će se sve to završiti, odmah se iz Zidina Grada čuje – naravno da je znao kad je on ubio Đinđića.

Naravno, sve to – taj prisilni boravak iza granica političkog smisla – moralo je da ostavi posledice. I one se najbolje vide po tome što u Srbiji ima mnogo sveta koji još veruje da se ima smisla boriti za Kosovo; koji zna da današnju EU nisu pisali De Gol i Adenauer, nego Iljf i Petrof; koji ne pristaje da je identitet isto što i karirane papuče – za po kući; koji veruje da će Srbima jačati sve kad odluče da im ojača država – ima dakle sasvim dovoljno sveta koji veruje u iste političke principe u koje veruje i Koštunica, ali im tu opet kod njega nešto mnogo smeta, pa će se u svemu sa žutima razilaziti osim u tome da je Koštunica kreten. Zašto? Zato što su nacisti uspeli i glupe i inteligentne, i časne i one druge, da ubede da na svetu jedino ima smisla biti Nemac ili runolist, što znači da ne moraš neizostavno da budeš kreten da bi te u promociji vrednosti smatrali za takvog.

A onda se dogodilo. Rekao bih da je to, kako za koga, bilo negde između prošlogodišnje Borisove septembarske kapitulacije u Generalnoj skupštini UN i letošnjeg dolaska Angele Merkel u Beograd, kad su vlast i njena namesnička elita iza svojih Zidina Grada iz faze realističke autosatire prešle u čist nadrealizam. Kad je Boris rekao da bi i on bio ogorčen životom da nije predsednik; kad je Dinkić namontirao da su za srećnu Srbiju potrebne samo dve stvari – Tito na mestu predsednika a on za premijera; kad se ministar policije požalio na državu pravdajući neefikasnost svog resora; kad je Mirko C. opisao Srbiju kao zemlju slobodne štampe koja je iz krize izašla pre Nemačke; kad je Đilas Beograđanima pokazao tramvaj i rekao da se to od danas ima zvati metro; kad je Borko objasnio profesorima upravnog prava da carina nikad nije bila državni simbol – kad smo sve to čuli i pročitali, gde god da smo se našli u tom trenutku, morali smo pomisliti da unutar Zidina Grada obitavaju kreteni. Šta to znači?

Jednostavno, ako je u Tadićevom vaktu bilo lakše misliti da je Koštunica kreten nego da nije, to je podrazumevalo da Tadić nije kreten i da su njih dvojica u nepomirljivom opozitu. E sad, ako smo za Koštuničin kretenizam dokaze dobijali isključivo iz sekundarnih i tercijalnih izvora, što će reći iz tumačenja njegovih poteza i tumačenja od tumačenja, zar izjava o tome da u Srbiji treba da budete predsednik da ne budete ogorčeni – i svaki dan još po jedna ista takva – nije primarni izvor čistog političkog kretenizma. Ili, ako smo sve uvereniji da se svet čije sam izjave naveo ozbiljno primakao nečemu što ćemo nazvati kretenskim, znači li to da Koštunica, koji je s njima u beznadežnom opozitu, to nije?

SRBIJA I EVROPA Ne znači, ali ispada. Pazite, ovo nije dokazivanje kako Koštunica nije kreten, uostalom on ume da se brine o sebi. Ovde je reč o jednoj percepciji, čiji ideološki i saznajni temelji se na naše oči ruše, o našem saznanju da unutar Zidina Grada vladaju pravila koja od ljudi prave kretene. Šta to znači? Znači da ćemo uskoro na širokoj javnoj sceni o Evropi govoriti drugačije, bez straha da ostanemo sa one strane političkog smisla, upravo na način koji Koštunica zadaje u svom pozivu na javnu raspravu. I tu se negde završava ova njegova istorijska uloga plamička smisla na političkoj sceni, koji je sam izabrao da to bude i platio koliko treba. To su neki videli, neki nisu, neki neće nikad, ali će svi već sutra drugačije govoriti o EU, a samim tim i o Srbiji.

Naravno, ako biste i danas o tome pitali Tadića, on bi vam ponovio da je Koštunica s one strane političkog smisla. Isto bi vam danas rekao jedan Sarkozi za Ševenmana, kao što bi rekla Angela Merkel za Vaclava Klausa. O čemu se tu radi? Za samo nekoliko meseci na političkoj, pa i intelektualnoj sceni „od Atlantika do Urala“ teško da bi još uvek mogla da važi Klausova skeptična teza da EU nije isto što i Evropa. Umesto toga – posle teškog briselskog nasilja prema Italiji i Grčkoj, koje ide dalje birajući zemlju na koju će se spustiti – ideja EU je najdirektinije suprotstavljena evropskoj ideji, čak do te mere da se može reći da će, ako priživi EU u ovom obliku i u ovom političkom habitusu, Evropa morati da umre. I obratno.

To nije sukob dva legitimna koncepta koji imaju svoje argumente, jer ideja EU nastupa uz onu količinu nasilja kakva na kontinentu nije viđena od 30-tih godina prošlog veka, dok Evropa baštini ideju demokratije. EU je zastupnik međunarodnog kapitala, Evropa država i nacija. EU će svoj izlaz pronalaziti u brisanju različitih identiteta, Evropa u njihovom izgrađivanju. EU je put u treći veliki rat, Evropa u veliki dogovor naroda. Na kraju, Evropa je sloboda, EU, ako je to i bila, danas više nije.

Zato je danas u Srbiji, kad se većina aktera na političkoj pozornici ponaša kao da je izašla iz šinjela Tonija Blera – verovatno jedinog pred kojim jedan Sarkozi ima moralno pravo da se predstavlja kao degolista – važno imati svoje kretene, svet koji svojom politikom svedoči da unutar Zidina Grada obitavaju istinski kreteni. Naravno, ta rasprava koju Koštunica danas otvara neće presuditi u tome na koju će se stranu okrenuti Evropa, možda čak ni Srbija. Ali će – nota bene! – veoma pomoći Srbiji da razume i EU i Evropu, da konačno razume sebe i da – najvažnije je – u tom sukobu, za koji ne znamo kako će se završiti i koliko će nas koštati, izaberemo stranu smisla i pravde svedočeći da smo na toj strani kao narod oduvek bili, čak i onda kada su naše elite bile na drugoj strani.

Zato su nam važni svi na sceni, čak i oni koji jednako ne vole EU i Evropu, ali utoliko nam je važniji Koštunica, ne zato što to dvoje razikuje, već zato što razume da će Srbija podeliti svoju sudbinu sa sudbinom Evrope i da će i jednu i drugu, ako im spasa ima, spasiti evroskeptici, isto onako kao što su ih uništili evroentuzijasti. To je važno, a sve drugo je parohijalna politika, muljanje, trice.

Novi Standard