Dilovi neodgovornih administracija i pohlepnih poverilaca stigli na naplatu građanima Grčke

Piše: Miloš Mitrović

Kako narod shvata surovu štednju kao uslov „spasilačkog paketa pomoći" koji Grčkoj nameće Evropska unija – a što Žoze Manuel Baroso i Herman van Rompej sve skupa nazivaju „vraćanjem nade narodu" – videlo se na ulicama Atine i drugih grčkih gradova ove nedelje, ali i na brojnim demonstracijama organizovanim za proteklih godinu dana.

To narodno shvatanje možda je najbolje iskazao poslanik komunista Tanasis Pafilis koji je finansijske rezove nazvao masakrom za radnička prava. Reč je o jednoj od najradikalnijih reformi od obnove grčke demokratije 1974, a ona obuhvata budžetske uštede, otpuštanja, prodaju državne imovine i zamašno povećanje poreza.

Do 2015. javna potrošnja treba da bude smanjena za 28,4 milijarde evra. Primera radi, u sektoru odbrane predviđene su uštede od milijardu evra, a u zdravstvu duplo više što će neminovno dovesti do poskupljenja lekova jer država više neće pokrivati deo njihove cene. Država će prinudno prodavati imovinu – luke, državne udele u energetskom sektoru, telekomunikacione kompanije, nekretnine – s ciljem da inkasira 50 milijardi evra.

Ovakvo rešavanje grčke krize, s krajnje neizvesnim ishodom (ekonomisti strahuju da će zaduženost samo rasti, a šanse za otplatu se smanjivati), najmoćnijim državama Evropske unije i bankarima je prihvatljivije od otpisa dela duga ili njegovog restrukturiranja. Reč je, piše Njujork tajms, samo o odlaganju evropskog „obračuna" sa zajedničkom valutom dok Irska, Portugal i Španija, kao i Grčka, beleže spor ili negativan rast i visoku nezaposlenost, te takođe zapadaju u dugove. EU samo kupuje malo vremena, ocenio je Kenet Rogof, bivši glavni ekonomista u MMF, sada profesor na Harvardu.

Cena brzog rasta

Rast grčke ekonomije tokom prvih deset godina ovog veka bio je među najbržim u evrozoni. Od 2000. do 2007. iznosio je 4,2 odsto godišnje, a strani kapital preplavio je Grčku. Prihodi od obveznica omogućili su grčkoj vladi velike strukturne deficite. Upravo veliki javni deficiti bili su jedno od glavnih obeležja grčkog socijalnog modela još od 1974. Posle svrgavanja desničarske hunte država je želela da obespravljene levičarski nastrojene mase uvede u glavne ekonomske tokove. Zato su razne vlade stvarale deficite i finansirale radna mesta u javnom sektoru, penzije i druge beneficije i stvorile ogromnu administraciju. Od 1993. javni dug Grčke konstantno je bio iznad 100 odsto BDP-a.

Devalvacije drahme u početku su pomagale finansiranje zajmova. Posle uvođenja evra 2001. Grčka je mogla da se zadužuje zahvaljujući nižim kamatnim stopama na vladine obveznice. U ovom periodu država je ulagala ogromna sredstva u infrastrukturu iz, kako ekonomisti navode, populističkih pobuda. Međutim, svetska finansijska kriza koja je počela 2008. posebno snažno je uticala na Grčku. Turizam i brodogradnja, dva najznačajnija ekonomska sektora, zabeležili su 2009. pad prihoda od 15 odsto.

Kada su grčki problemi postali očigledni otkriveno je da su prethodne vlade planski i uporno lažirale zvaničnu ekonomsku statistiku kako bi je „usaglasile" sa zahtevima Evropske monetarne unije. Tek početkom 2010. otkriveno je da je Grčka Goldman Saksu i drugim bankama od 2001. isplatila stotine miliona dolara za transakcije kojima je prikrivano stvarno zaduživanje. Svrha ovih dilova u režiji nekoliko uzastopnih grčkih vlada bila je da troše iznad svojih mogućnosti istovremeno skrivajući deficit od briselskih revizora. Slične neregularnosti otkrivene su i u drugim državama EU, ali Grci su verovatno otišli najdalje. Budžetski deficit je 2009. iznosio 12,7 odsto BDP-a, da bi naredne godine dostigao 13,6 odsto, jedan od najvećih u svetu.

Da kriza dostigne astronomske razmere svakako je uticala i loša kontrola evropskih institucija. Jer, Grčka je znatno prevazišla pravilima EU maksimalno dozvoljeni budžetski deficit od tri odsto BDP-a, kao i „plafon" za javni dug od 60 odsto BDP-a. Analitičari ukazuju i da je Grčka možda prerano primljena u evrozonu.

Svoju ulogu odigrali su i loša naplata poreskih prihoda: uprkos tome što su porezi u Grčkoj bili na visokom nivou, ubirani prihodi od njih iznosili su manje od 40 odsto BDP-a. Za znatne poreske utaje osumnjičeni su najbogatiji. Nije zanemarljiv ni efekat korupcije i naposletku skok nepoverenja investitora usled otkrivenih devijacija.

Odgovornost bankara

Međutim, ne treba smetnuti s uma ni ulogu banaka koje su Grčkoj učinile medveđu uslugu, a sada ne žele da prihvate deo odgovornosti. „Teško je ne simpatisati se sa običnim Grcima", piše komentator Indipendenta Adrian Hamilton, „koji su plaćali poreze, naporno radili i sada treba da plate gramzivim bankama koje su na prvom mestu odgovorne za krizu". „Posebno kada će vam svaki finansijski stručnjak reći da zahtevani rezovi nikad neće uspeti i da će žrtva koju podnosite biti jalova", navodi Hamilton i dodaje da ukoliko Evropska unija zaista želi da reši krizu treba da s njom suoči evropsku finansijsku zajednicu jer za Evropu ukupni dugovi Grčke i nisu toliko veliki, kao što ni grčka ekonomija nije toliko velika u poređenju sa evropskom.

Restrukturiranje grčkog duga kao, po shvatanju Evropske centralne banke (ECB), opasno „igranje vatrom" ekonomski analitičar Raul Ruparel naziva mitom. ECB iz sebičnih pobuda, piše Ruparel za Gardijan, Grčku poredi sa bankrotiranom američkom bankom Leman braders, a mnoge evropske privatne banke takođe, kako navodi, čine „panični hor" koji odbija restrukturiranje duga da se kriza navodno ne bi proširila i depoziti propali. Cilj je, zapravo, piše Ruparel, da banke zadrže profite, a da Grci plaćaju gubitke.

Zemlje EU i evropska finansijska tržišta mogli su da se pripreme za bankrot Grčke, smatra Ruparel, jer je prošle godine postojalo dosta naznaka da će nastupiti kolaps, što se u slučaju Leman braders nije moglo predvideti. Investitori su, prema njegovim rečima, do februara ove godine mogli da unovče grčke obveznice sa samo 20 odsto gubitka što bi bio dobitak kada se zna kakva je situacija u Grčkoj.

„Na kraju, ako država čiji BDP čini samo 2,5 odsto evropske ekonomije može da sruši čitav sistem, to pokazuje da sam sistem nije uređen kako treba. Nažalost, političari koriste neumesna poređenja sa Leman braders kako bi opravdali svoju ignoranciju i odlagali rešenje stvarnog problema Evrope, a to su nezdrav bankarski sistem, bez dovoljno kapitala, i monetarna unija zasnovana na pretpostavci da sama politika može da izmeni ekonomsku i demokratsku stvarnost. To je ono što bi se zapravo moglo nazvati igranjem vatrom", zaključio je Ruparel.

Otpor ne jenjava Mogući ishodi rešavanja krize na način kako su ga zamislili i kako ga sprovode Evropska unija i Međunarodni monetarni fond su, rekle bi briselske birokrate, spas, odnosno stvaranje još većih nenaplativih dugova i još dublja kriza, kako veruju sindikalci koji uporno štrajkuju. „Zaposlenom čoveku će biti pakleno teško", rekao je uoči izglasavanja reformi u Parlamentu u sredu komunistički poslanik Pafilis, jedan od predvodnika štrajkova. Dosadašnja štednja dovela je do povećanja nezaposlenosti na više od 17 odsto. U populaciji od 18 do 24 godine nezaposlenost iznosi 42,5 odsto, a 22,6 odsto među stanovništvom od 25 do 34 godina. Kriza u Grčkoj izgledala bi sasvim drugačije da Grci nemaju zajedničku evropsku valutu, već drahmu koju bi mogli da devalviraju, prokomentarisao je Marek Belka, guverner Narodne banke Poljske, a prenela Beta. Grčki dug u visini od 160 odsto BDP-a je, prema njegovim rečima, praktično nenaplativ i za Grčku postoje samo dve mogućnosti. Prva je da joj se dozvoli da što pre bankrotira kako bi prestale da se upumpavaju pare, što bi, prema rečima Belke, bilo jeftinije na početku ali rizično, jer bi Grčka tako mogla da povuče za sobom i druge zemlje evrozone. Druga varijanta je da se strpljivo čeka i pomaže Grčkoj i tako da vreme bankama da se pripreme za gubitke. „Banke moraju da uzmu na sebe deo bremena ali moraju za to da se pripreme", rekao je poljski guverner koji veruje da bi to bio povoljniji scenario za Evropu. Zasad je, međutim, jedina opcija ova koja je trenutno na delu. Najnovije mere štednje koje Grčkoj omogućavaju isplatu poslednje tranše zajma EU i MMF od 12 milijardi evra (od ukupno 110 milijardi) u Parlamentu su usvojene kroz iglene uši. Pravo pitanje nakon odobrenog zajma jeste kako će reforme biti implementirane – zbog nestabilne većine premijera Papandreua i nesumnjivo žestokog otpora grčke javnosti koja se nikako ne može svesti na ekstremiste koji su prethodnih dana palili Atinu.

Danas