Svako ima pravo da mrzi Baletićevu, ali nema da lažno svedoči da je novinarstvo ubijeno 90-tih, ubijeno je deceniju kasnije, ubili su ga ljudi koji danas Baletićevoj osporavaju pravo na rad

Piše: Željko Cvijanović

Srpskom javnom scenom danas vlada zakon rulje. Na čelu rulje su, kako i spada, opskurni likovi koji sebe doživljavaju kao prvosveštenike ekskluzivnog koliko i uvrnutog pogleda na svet. Taj weltanschaung, koji bih za ovu priliku nazvao „demokratskim tribalizmom", spoj je dobre prilike i rđave inteligencije, kojim generacije naših savremenika, ne štedeći ni sebe ni oko sebe, upravo zadužuju svetski fundus bizarnih političkih ideja. I o tome će, o toj bedi mišljenja i trijumfu ambicije, kad se bilans dve poslednje srpske decenije bude podvlačio na nekom zemaljskom, istorijskom ili, kako za sada izgleda, nebeskom sudu, s punim pravom da svedoči zapasti nikom drugom do – eto ti đavola – Milijani Baletić. Biće tu neke pravde i za nju i za njene progonitelje, neumorne proizvođače i beznadežne klijente srpske društvene entropije. Jer život se uvek tako poigra bahatim glupacima, onima koji straha nemaju jer veruju da je sila s njima; koji morala nemaju jer su ubeđeni da su moral oni sami, od vrha sopstvenog nosa do debelog creva; i koji, konačno, mozga ne mogu imati jer misle kako je dan u kome im se može sve samo zbog toga što su takvi – dan koji kraja nema.

KO JE MILIJANA BALETIĆ Za one mlađe i zaboravne, Milijana Baletić je pre dve decenije bila propagandistička zvezda među ratnim izveštačima RTS. Nije imala ni zadršku ni profesionalnu kočnicu, uobičajene fraze ratne retorike tog vremena deklamovala je sa verom nekoga ko izgovara božje zapovesti. I? 

I ništa posebno, utoliko pre što smo se toga nagledali tada i na srpskom, i na jezicima koji su tih godina prestali da se zovu tako, a naslušali smo se i kasnije na jezicima koji su nam došli u kuću. Ako vam nije promakla ona praktična primena „jezika moći" – kada je pre nekoliko nedelja portparolka NATO izgovorila kako su njihove snage u Libiji greškom pogodile „civilni tenk", misleći, naravno, na oklopno vozilo „golorukih" antigadafijevskih pobunjenika – tada znate o čemu govorim.

Slava Baletićeve je, koliko se sećam, trajala kratko i, čim je Slobodan Milošević krenuo u potragu za mirovnim rešenjem – a to je, vremenski gledano, bio najveći deo rata sa leve strane Drine – nje je u programu bilo sve manje. Tako je u neko doba i nestala da bi, kako to biva, mir objavili neki drugi ljudi. Posle Petog oktobra, svaka površna budala koja je htela da svedoči o totalitarnoj i militarističkoj prirodi Miloševićevog režima, kao po komandi, setila bi se Baletićeve, što će reći da joj bar upečatljivosti nije falilo. Naravno, nje tih godina nije bilo nigde, sve dok 2003, kao jedno od dostignuća nove „demokratske" vlasti, nije saopšteno kako je dobila otkaz na vojvođanskom javnom serivisu. Da je postoktobarskim Srbima demokratija stvar toliko sveta da je superiorna i nad zakonom, pokazalo se nekoliko godina kasnije kada su mediji sa zgražanjem objavili kako je Baletićeva sudskom odlukom vraćena na posao. Neko vreme tamo je primala platu ništa ne radeći. A onda se neko – da li praktičan ili milosrdan – usudio da joj poveri intervju sa uvek zanimljivim istoričarem umetnosti Nikolom Kusovcem.

Tada kreće nova lavina moralne indignacije: Ideološko krilo imaginarnog srpskog Ministarstva Istine, poznato pod imenom Nezavisno udruženje novinara Srbije – NUNS – i njegova tupavija replika iz Novog Sada – NDNV – ispaljuju rafale svog pravednog besa – kako je uopšte moguće da u, je li, 21. veku, kad je Bog Istine sišao u Srbiju, mikrofon u ruke ponovo dobije jedan od „simbola ratnohuškačkog novinarstva 90-tih godina, govora mržnje, promovisanja nacionalističke ideologije i nepoštovanja osnovnih etičkih standarda". NUNS, neznatno uravnoteženiji saplemenik iz ovog bizarnog egzorcističkog dueta, poziva se na zakon i podseća da su oni odavno podneli krivične prijave protiv N. N. novinara ratnih huškača i, zajedno sa svojim panonskim plemenskim bratom, poziva Tužilaštvo za ratne zločine „da ubrza rad na prijavi i izvesti javnost o saznanjima do kojih se do sada došlo". Zakon se, naravno, odazvao iz svoje mišje rupe. Tužilaštvo, koje već dve godine, kao, vodi istragu protiv novinara ratnih huškača, otpisuje duetu besnih moralnih džinova da radi najbrže što može. „Svaki dan smo u arhivama medijskih kuća, pregledamo detaljno i vrlo pažljivo zaista obiman materijal, elektronske i štampane medije, stigli smo do 1992. godine", pravdaju u Tužilaštvu svoje kaskanje za istorijom koja teče. Elem, toliko je novinarskih zlikovaca da ne postižu.

PRAVNI PROBLEM Hajde da vidimo šta je tu problem? Sud je – doduše onaj iz 2009, još nereformisani – rekao svoje kad je Baletićevu vratio na posao. Ne postoji nikakva prepreka u zakonu da ona taj posao radi i taj nedostatak – veliki, mada ne i nesavladivi – u svom nastupu osećaju ovi moralni žandarmi, pa zbog toga zahtevaju od Tužilaštva da požuri. Tužilaštvo – reformisano, ali još ne toliko da bi zapošljavalo ljude bez pravnog fakulteta – dobro zna da mu je NUNS onomad dao da se bavi ideološkim budalaštinama. Ali ne reaguje kako bi jedino moralo i ne naziva te budalaštine pravim imenom, nego kaže da žuri sa istragom, ali ne postiže. Time Tužilaštvo, koje zna da je racionalno da izbegne galamu moralnih žandarma, kao državna insitucija daje pečat autentičnosti našim pokretačima rulje, čime im samo daje befel da nastave svoje orgijanje. 

Jer, istraga je u toku, sporo ide jer je tih baletićki tako mnogo, a vi momci samo nastavite, možete da besnite, možete da urinirate po njoj, a možete i da je ubijete. Ne sumnjajte da će i Tužilaštvo i Sud, čim nešto ovladaju materijom, naknadno da kažu kako ste sve bili u pravu, samo nam javite šta ste joj uradili, čisto zbog papirologije. Naravno, Tužilaštvo nikad neće stvarno optužiti Baletićevu jer toliko bezakonje bi u Srbiji bilo moguće kad pravosuđe ne bi iza sebe ostavljalo pisane tragove, kad bi presudu moglo samo da šapne našim moralnim žandarmima. Ali koga briga, svi su baletići već dve godine pod istragom, istraga je tek na 1992. i u mandatu ovog tužilaštva se neće završiti. Ustvari neće se završiti nikad, i zato vas, moralni žandarmi, ništa ne sprečava da zbog svih tih baletića pod istragom ovoj jednoj ne date da radi, ustvari ne može da radi, sve dok Tužilaštvo radi prekovremeno. 

Da li je to kršenje osnovnih ljudskih prava? Naravno da jeste, ali zašto bi Baletićeva imala ikakva ljudska prava, kad je pod istragom, kad će pod istragom biti dok je živa i kad, sve dok je ona pod istragom, Dinko Gruhonjić, šef NDNV, ima svako moralno pravo da utvrdi kako ona nema pravo ni na ljudsku čast, osporavajući onomad baš tim rečima njenu tužbu za uvredu protiv njegovih ideoloških jednomišljenika iz novosadskog „Dnevnika".

POLITIČKI PROBLEM OK, utvrdili smo da progon Baletićeve nema nikakav pravni osnov iako su se moralni žandarmi iz NUNS i NDNV bez uspeha potrudili da ga naknadno pribave uz pomoć Tužilaštva za ratne zločine. Hajde da sada da vidimo kako taj progon stoji politički. 

Iako je zakon o lustraciji, kao svojevrstan pravno-politički institut, donet, ali nije proveden, moglo bi se reći da je nad Baletićevom, genijalnim Ljubišom Ristićem i još nekolicinom ljudi ona izvršena, naravno, mimo tog i mimo svih ostalih zakona. Pitanje je, naravno, zašto za to odstranjivanje, za koje neka volja očito postoji, nisu jednostavno iskoristili taj zakon? Isto pitanje već neko vreme postavljaju Nenad Čanak, Vuk Drašković i cela ta domaća ekipa živopisnih likova koji su, bežeći od Nušića, završili u Kočiću, u krilu „glavatog gospodina".

Nisu mogli. Evo zašto. Lustracija – za Rimljane ceremonija očišćenja od nekog zla – posle Drugog svetskog rata bila je primenjena u nekoliko evropskih zemalja što nad nacistima, što nad kolaboracionistima ili, kasnije, u zemljama bivšeg istočnog bloka nad pripadnicima prosovjetskih službi. Njen smisao sastojao se u tome da državne i javne funkcije u novom pravno i politički superiornijem sistemu ne mogu da obavljaju ljudi koji su u totalitarnom vremenu sa svojih javnih funkcija kršili ljudska prava. E sad, jedan je problem što Miloševićev režim nije bio totalitaran ni po jednoj postojećoj definiciji tog pojma, iako nije bio ni demokratski, takođe ni po jednoj definiciji. Taj problem bi se, međutim, dao nekako prevazići pukom političkom voljom kada bi današnji sistem bar ličio na demokratski. Ali on, naravno, ni po jednoj unutrašnjoj karakteristici ne liči, osim po legitimaciji koju dobija sa Zapada ispunjavajući sve političke želje sa te strane sveta. Dakle, jedina demokratska legitimacija ovog sistema je to što je on beznadežno marionetski.

E sad, ako se neko seća udžbenika koji bi tu marionetsku legitimaciju priznao kao dovoljnu da se jedno društvo nazove demokratskim, onda moje znanje kratko seže. Možda bi neko od ideologa Tadićeve Srbije mogao da izvede tešku moždanu gimnastiku i opiše nam kako jedan marionetski režim uopšte može biti demokratski, ali ni oni još nisu našli takvog. Ali svejedno, našli su ih sasvim dovoljno koji veruju da jedan marionetski režim ima politički, pravni i moralni kapacitet da vrši lustraciju, dakle „uklanjanje oponenata demokratije i onih koji su kršili ljudska prava u bivšem režimu". Baš me zanima kako bi francuski „epuration", kako su oni posle Drugog svetskog rata zvali lustraciju, izgledao da je Peten uklanjao De Gola, a ne obratno.

A to opet znači da današnji politički sistem po svojim pozitivnim karakteristikama ne može biti superioran u odnosu na Miloševićev. I to ga beznadežno stavlja u poziciju da je u političkom smislu svaka lustracija u njemu nemoguća, i da se svaki njen pokušaj, zakonit ili ne, može završiti samo kao politička čistka. Na stranu što to nije moguće ni funkcionalno jer bi se taj sistem raspao za jedan dan kada ga, recimo, ne bi svojim leđima pridržavao lustrirani Ivica Dačić, i to na glasovima onog dela Srbije koji u sebi još veruje da će on kad-tad iz larve svog današnjeg bića postati leptir sa sedim zaliscima i uzviknuti: „Niko ne sme da vas bije!" I gde smo sad? Na tome da je najveća greška Milijane Baletić u tome što se 2008. nije našla na listi Dačićeve SPS.

Da li se, dakle, danas krše ljudska prava? Naravno da se krše jer Srbija nije slobodna zemlja, i to nije stvar nijansi i različitih tumačenja. I, da ne idem predaleko, jasno je da su u ovom slučaju povređena ljudska prava Baletićeve. Ona bi, da je zakona, imala pravo na njih i da je masovni ubica, ali ne znam da li ih ima ovako pošto joj je moralni žandarm Gruhonjić odrekao pravo na čast i ljudskost. A to znači da, kada jednom ovaj sistem padne, ukoliko ga nasledi neki koji će zaista biti superiorniji po svojim demokratskim kapacitetima, Gruhonjić može da računa kako bi sam mogao da bude lustriran jer je učestvovao u čistkama.

MORALNI PROBLEM Hajde da vidimo kako stvari stoje sa moralnim kapacitetima naših lustratora iz NUNS i NDNV. Da, to je isti onaj NUNS, koji, umesto da brani prava i standard novinara, brani isključivo prava političkih istomišljenika bez obzira na profesiju, ponašajući se kao jedna iz političkog krila onih nevladinih organizacija koje nepogrešivo reaguju svaki put protiv svega što bi makar moglo da zaliči na nacionalni i državni interes. Da, to je isti onaj NUNS, čija predsednica je pre nepune dve godine otvoreno priznala da izmene zakona o informisanju – kasnije će se pokazati neustavne – umanjuju novinarske slobode, ali joj svest o tome nije smetala da zakon podrži pravdajući se pozorničkom mudrošću da je „batina iz raja izašla". Evo šta je tada rekla notorna Nadežda Gaće: „Ispostavlja se tačnom narodna da je ‘batina iz raja izašla’, jer prema velikoj slobodi nismo znali da budemo odgovorni. Zato nemam ništa protiv pooštravanja kazni za osnivače i glavne i odgovorne urednike". Nema, dakle, slobode za neprijatelje slobode, kategorički je imperativ naših moralnih žandarma, koje totalitarnom načinu mišljenja opasno približava to što nikad neće razumeti da moralni stav i političko uverenje nisu jedno isto. 

A evo u čemu je razlika: NDNV, koje svoja saopštenja potpisuje skupa sa onim najradikalnijim političkim krilom nevladinih organizacija, ima pravo na to, kao što ima pravo da bude jedan od glavnih punktova borbe za nezavisnost Vojvodine, mada ne vidim kakve to ime veze sa poslovima novinarske organizacije. Ali, kada NDNV i njegov šef organizuju vojvođanske indipendističke sajtove, na kojima se promoviše najodvratniji govor mržnje, šovinizam prema Srbima i prezir prema svemu što dolazi iz Beograda, tada ta ekipa nema nikakvo moralno pravo da za govor mržnje osudi bilo koga uključujući i Baletićevu. Doduše, nije da za tim ne posežu, ali moraćemo pre toga da se dogovorimo zašto je moralno superiornije biti za nezavisnu Vojvodinu nego za Vojvodinu u Srbiji, zašto je moralno superiornije biti za Gruhonjića nego za Baletićevu. Ja bih čak stvar postavio u korist Baletićeve: prvo, sama je na svetu i nju ne brani niko, i, drugo, šta god da je uradila, plaća i preplaćuje cenu; a Gruhonjić je, kako vidim po kampanji na Baletićevu, cela legija i troškove te legije plaćaju strani fondovi.

PROFESIONALNI PROBLEM I hajde konačno da vidimo kako tu stvari stoje profesionalno. Da, izveštavanje Baletićeve iz onog vremena ne bi podnelo ozbiljan profesionalni test, ali hajde da vidimo kako to sa profesionalizmom stojimo danas. Da li su nam televizije i novine bolje nego u Miloševićevo vreme? Nisu! Slobodnije su? Ne! Javni servis svedoči istinu više nego onda, dok se njegovi šefovi danas u kafani hvale da bi sve od ovog režima otišlo dođavola za tri dana ako bi oni digli ruke? Naravno da ne! Nemojte da vas lažu, srpsko novinarstvo nije ubijeno 90-ih, već deceniju kasnije, nije ga ubila Baletićeva, ubili su ga ovi što joj rade o glavi. I to je jedina istina.

Baletićevu pamtimo po tome što je sa još nekoliko kolega bila incident na ondašnjem RTS; danas se na nju niko ne bi ni osvrnuo jer ono što je tada bilo incident danas je pravilo. Onda je novinar koji je bio protiv Miloševića mogao da piše u novinama koje on ne kontroliše i da bude protiv Miloševića; danas novinar koji je protiv Borisa Tadića može to da bude samo ako je spreman da bude protiv celog sveta. Onda je problem za političara bio ako ga novinar uhvati u laži i lopovluku; danas se političar jedino plaši da ga ne uhvate sa švalerkom. Onda se režim protiv slobode u medijima borio represijom; danas se bori potpunim ubijanjem same profesije.

Naravno, lepo je kada novinarska udruženja brane kamermana B92 koga je siledžija tukao na ulici, ali oni su, od onog trenutka kad je taj siledžija uhapšen, branili jačeg; lepo je kada brane Slavoljuba Kačarevića, uhapšenog na pravdi boga zato što je Dinkić obračun sa Rajom Rodićem uslovio svojim izlaskom iz vlade, ali kada su branili Kačarevića, branili su nespornog. Zašto onda niko ne brani Baletićevu, slabiju i spornu. Zato što je odbrana Baletićeve čista odbrana principa, odbrana golog prava jedne egzistencije da živi, radi i da je medijski ne linčuju samozvani moralni žandarmi, koji su, legitimišući se kao lišajevi koji rastu u neslobodi, uništili ovu profesiju.

Zato je odbrana kamermana B92 kucanje na otvorena vrata, ukrcavanje u voz koji nam danas izgleda kao pobednički; zato je odbrana Kačarevića bila odbrana ličnosti koju smo poznavali i u čiju nevinost smo bili ubeđeni. Ali tek je odbrana Baletićeve ogoljena odbrana slobode; zato je ona danas naš odnos prema nama samima. I zato se nad ovim progonom toliko ćuti. A, kad ćutimo dok joj ti lišajevi neslobode ne daju da rade, tada znamo da nesloboda nije kad nam je otmu, nesloboda je tek kada prestanemo da tražimo da nam je vrate. Nesloboda nisu oni, već naše ćutanje. Od tog ćutanja i one galame moralnih žandarma ova je profesija danas mrtva, onako kao što su mrtve sve profesije čije se obavljanje ne može zamisliti bez zrna slobode. I zato će, ako se ikada obnovi, umesto na šupljim medijskim strategijama, oebsima i kojekakvim praznim kodeksima, novinarstvo biti obnovljeno na načelu slobode. A ono u ovoj profesiji počiva na veoma jednostavnom imperativu: poštuj zakone i brani slabije, a ne jače.

Novi Standard