Agonija u kojoj se Srbija našla zahvaljujući bezočnosti izopačenog režima Borisa Tadića i očajničkom pokušaju Tomislava Nikolića da iznudi vanredne parlamentarne izbore, pokazala je da živimo u državi koja bi se teško mogla nazvati demokratskom.

Piše: Marko Matić

Društvo čija je većina, od strane vlasti, smišljeno gurnuta u sferu političke apstinencije, pogođeno nepodnošljivom neosetljivošću režima na rašireno nezadovoljstvo koje su izazvali katastrofalni rezultati vladajuće koalicije, našlo se u procepu između zalaganja za odbacivanje sredstava nasilne političke borbe i neodložne potrebe rušenja autokratske vlasti koju po definiciji jedino ulica može da obori

Spinovanim usredsređivanjem pažnje medija na pitanja racionalnosti štrajka glađu kao metode političke borbe i stvarnih motiva Tomislava Nikolića, aktuelni režim nastoji da klasičnom zamenom teza čitavu situaciju javnosti predstavi na potpuno izvrnut način. Sopstveni strah od izbora režim je pretočio u kataklizmatičan scenario koji počiva na tezi da bi Srbija dok ne dobije kandidaturu za članstvo u Evropskoj uniji, trebalo da bude u nekoj vrsti vanrednog stanja. Izbori kao osnovni mehanizam promene vlasti u demokratski ustrojenim sistemima proglašavaju se kao najveća moguća pošast koja ugrožava vitalne nacionalne interese.

Teze koje režimski glasnogovornici papagajski ponavljaju poslednjih dana o tome kako će izbori, a ne kriminalna politika Tadićeve vladajuće sekte, ugroziti evropski put Srbje, pokazatelj su da je zemlja, uprkos nekom formalnim koracima napred, danas suštinski udaljenija od članstva u EU nego što je to bio slučaj u trenutku kada je formirana aktuelna vladajuća koalicija. Odsustvo istinskih reformi i metastaza izopačenog oblika političkog sistema u izvedbi aktuelne vladajuće koalicije, stvorili su toliki stepen beznađa i apatije u društvu, da pitanje dalekih i, za većinu građana, maglovitih uzvišenih ciljeva evropskih integracija, izgledaju kao potpuno politički irelevantna za postojeći trenutak u kome se društvo nalazi. Katastrofalna vlast i bezidejna i delom potkupljena  opozicija koja ne budi velike nade i poverenje, postali su kontekst u kome se Srbija tetura očajnički tražeći bilo kakav izlaz iz beznađa u kome se nalazi većina njenog stanovništva.

Paradoksalno u čitavom galimatijasu nadgornjavanja oko datuma održavanja izbora jeste upravo to što je, u kontekstu nadolazeće plime nezadovoljstva i nesposobnosti režima da odgovori na krizu koju je generisao, Nikolićev otklon od Šešelja postao okosnica deklarativnog proevropskog konsenzusa i glavna brana širenju antievropskih tendencija. Odlaganje izbora koje vlast pravda navodnim imperativom spašavanja procesa evropske integracije zemlje, moglo bi dugoročno samo da podrije postojanje okrnjenog, ali još uvek većinskog raspoloženja građana za članstvo u Uniji. To je priznala i Ketrin Ešton kada je u svojoj izjavi zabrinutosti posebno podvukla da ne postoje jasno fiksirani datumi kada je proces integracije Srbije u pitanju, što u prevodu znači da ne postoje tačno određeni vremenski rokovi za dobijanje statusa kandidata.

Ta opštepoznata činjenica obesmišljava ključni argument vladajuće koalicije koja raspisivanje izbora vezuje upravo za dobijanje statusa kandidata koje je vremenski poputno neodređeno i upitno. Boris Tadić i sledbenici trebalo bi da odgovore šta će se dogoditi ako Srbija u dogledno vreme ne dobije status kandidata? Da li to znači da će zemlja živeti u nekoj vrsti vanrednog stanja, čak i bez redovnih izbora, dok Tadić ne bude imao kandidaturu u džepu, kao kec iz rukava sa kojim bi eventualno smeo da se pojavi pred prevarenim i razočaranim biračima? Ili će možda pozvati građane Srbije da vanredno stanje upotpune štrajkom glađu i žeđu kako bi Srbija tim "neprimerenim i iracionalnim sredstvom pritiska" ishodovala kandidaturu koju njegov režim nije u stanju da dobije?

e-novine