Zašto je bilo potrebno da Vladimir Vladimirovič Putin, nežnošću džudiste, svojevremeno podseti Borisa Ljubov Tadića na beogradske ulice koje su izgubile imena sovjetskih maršala u ratu protiv fašizma

Piše: Boško Jakšić

Nismo mi jedini kojima se od vremena kada smo prigrlili demokratiju događa nalet kleronacionalističke desnice, pa je na evropskom prostoru koji je bio među lučonošama borbe protiv najvećeg zla savremene istorije ideja antifašizma u uzmicanju.

Podsetio sam se prošle nedelje ove nama provokativno bliske teme.

Prvo čitajući kako se sledbenici mladog državnog sekretara slavodobitno približavaju rodoslovskom cilju utvrđivanja svih pratećih detalja egzekucije Draže Mihailovića kako bi se kraljevom đeneralštabnom generalu – koji je počeo kao rodoljub a završio kao kvisling – podigao spomenik na lokaciji pogubljenja.

Sve me podseća na vreme kada su u crkvu prerušeni Miloševićevi barjaktari srpskog nacionalizma unaokolo paradirali s moštima cara Lazara.

Potom čitam kako su Slovenci odlučili da na sopstveno izdanje kovanice od dva evra stave lik partizanskog komandanta Franca Rozmana Staneta povodom 100. godišnjice njegovog rođenja.

Znam da se i po Sloveniji prekopavaju grobnice s kraja Drugog rata da bi se svedočilo o partizanskom zločinu nad ustašama, domobranima, četnicima, ljotićevcima ili nedićevcima koji su pokušali da izbegnu pravdi.

Znam da su u Karlovcu, nehotično uzimam primere, prošle godine dvojici mladih članova nacionalističke Hrvatske stranke prava zapretili da će ih izbaciti zato što su fašizam nazvali zlom a antifašizam pozitivnim evropskim nasleđem.

Znam i da se u Srbiji, zarad providno jeftinih koalicionih dogovora, anatemišu „partizansko-ustaški zločini" i povlađuje snagama koje i zapadna istoriografija svrstava i kvislinge, ne propuštajući da spomene njihovu ulogu u bitkama na Neretvi i Sutjesci.

Ispostavlja se da je prekopavanje jama napad na antifašizam, a ne na zločin komunista kada su presuđivali bez suda – mada bi nabrojane retko koji sud u ratnim vremenima poštedeo. Zato je sasvim druga stvar šta su pojedinci napravili u ime antifašizma.

Otpora antifašizmu ima svuda oko nas, ali, sudeći po primeru komandanta Staneta na evru, neko shvata da je antifašistička prošlost spona sa zajednicom evropskih država kojima su ljudske slobode na vrhu društvene piramide. Činjenica je istorije da je antifašizam pozitivno evropsko nasleđe koga se niko normalan ne stidi ili njime kalkuliše.

Rusi su zarad Velikog otadžbinskog rata i Staljinu spremni da progledaju kroz prste. Francuzi su posebno ponosni na svoj Resistance koji im je osvetlao obraz u vremenima pronacističkog Višijevog režima. I Poljaci pamte majora Henrika Dobržanskog čiji su partizani marta 1940. izveli prvi gerilski napad u okupiranoj Evropi.

Španci više vole da im govore o građanskom ratu i interbrigadama nego o vremenima kaudilja Fransiska Franka. Italijani, koji su fašizmu dali ime, radije će se danas setiti radničkog pokreta Arditidelpopolo nego Benita Musolinija.

Iako udžbenici istorije beleže Užičku republiku, prvi komad oslobođene teritorije u porobljenoj Evropi 1941, nama sa antifašizmom ide nekako teže.

Da bih izbegao subjektivnost, citiram Enciklopediju Britaniku. Ona valjda nije navijačka:

„Partizan, pripadnik gerilskih snaga koje je tokom Drugog svetskog rata Komunistička partija predvodila u borbi protiv sila Osovine, njihovih jugoslovenskih saradnika i rivalske snage otpora, rojalističkih četnika".

„Četnik, pripadnik srpskih nacionalističkih gerilskih snaga formiranih tokom Drugog svetskog rata zarad otpora invaziji Osovine i hrvatskih kolaboracionista, ali je prevashodno vodila građanski rat protiv jugoslovenskih komunističkih gerilaca, partizana".

Britanci, narod koji se i danas diči antifašizmom, prave razliku. Lako je njima, reći će neko, oni ne znaju kako je živeti u zemlji u kojoj Drugi svetski rat traje i šest decenija po njegovom završetku.

Ovde je posle demokratskih promena nekako progurano izjednačavanje partizana i četnika. Pošto je postignut bolni konsenzus simetrije da su se i jedni i drugi borili protiv okupatora, da su obe strane počinile zločine i da žrtve treba rehabilitovati, oplakati i hrišćanski sahraniti, pomislio sam da smo završili s jednim poglavljem i da ga na dalju doradu prepuštamo istoričarima.

Preostali Titovi saborci su, škrgućući zubima, nevoljno prihvatili da ih postroje u kolonu sa Čičinim ravnogorcima, ali izgleda da se ovi potonji ne smiruju, pokušavajući da posle šest i po decenija ostvare ono što nisu mogli u ratu – da pobede.

Partizanska komponenta antifašizma je počela da bledi. Zato nemo posmatramo kako na naše oči rastu mladići koji se pozdravljaju sa SeigHeil!

Zašto građenje srpskog nacionalnog bića traži potpuni, rekao bih totalitarni, raskid s prošlošću koja se svodi na anatemisanje svih vrednosti Titovog vremena? Zašto pravljenje Novog čoveka tranzicije podrazumeva i raskid sa antifašizmom?

Slovenci su i na ovu temu pokazali da su mudriji, ako ništa drugo manje ostrašćeni. Spomenik Edvardu Kardelju nikad nije srušen, jedno vreme je samo njegova okolina u centru Ljubljane bila malo više pošumljena.

Ulice sa imenom Tito, imenom po kome sve nas iz regiona i sada prepoznaje veliki deo sveta, sačuvane su u Sarajevu i Skoplju.

Iako su i u Hrvatskoj krenuli u iskopavanje Blajburga i križnog puta i zločesto prenebregavali da bez partizana nikada ne bi imali Istru, Rijeku i Zadar, ipak shvataju, zvanično, da se i danas u svetu ceni zaveštanje antifašizma.

U Srbiji je svako pominjanje partizanske prošlosti ili otvoreno nepopularno, ili je identifikovano kao jugonostalgija – mada jugonostalgija nije antifašizam.

Zbog nečije nesanice je, mic po mic, počelo revidiranje istorije Drugog rata i antifašističkog pokreta.

Pošto ravnogorce niko nije zvao, dogurali smo dotle da Srbije nije bilo na moskovskoj proslavi 50. godišnjice svetske pobede nad fašizmom. Naši državnici propustili su i veliku komemoraciju u Aušvicu.

Zašto je bilo potrebno da Vladimir Vladimirovič Putin, nežnošću džudiste, svojevremeno podseti Borisa Ljubov Tadića na beogradske ulice koje su izgubile imena sovjetskih maršala u ratu protiv fašizma? O imenima naših narodnih heroja da ne govorim.

Na osnovu onoga što se događa po Srbiji i Hrvatskoj dolazim do tugaljivog zaključka da je prekopavanje jama, i tamo i ovde, samo još jedan od pokušaja vlasti da – izjednačavajući fašizam i antifašizam – dobije izbore koji predstoje.

Što je najblaže rečeno neodgovorno jer zaboravljaju da je pitanje fašizma i antifašizma mnogo važnije od njihovih fotelja.

Imam za kraj sasvim ličan apel Draganu Đilasu. Gradonačelniče, vratite Beogradu Bulevar mira, valjda taj naziv ne raspiruje strasti. Dok god to ne učinite a bulevar zadrži sadašnje ime nekog princa Karađorđevića, imaćete probleme barem sa Obrenovićevima.

Nije za džabe Srbija ostarela nacija. Zaboravlja šta je bilo juče, ali dobro pamti daleku prošlost. I zbog nje je spremna da ponovo ratuje.

Politika