Predsednik Tadić ima vremena da promeni svoj kurs, ali on to verovatno neće učiniti, kaže za Dane profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, Nikola Samardžić

Piše: Tamara Nikčević

"Miting bivših šešeljevaca, julovaca i jednog kriminalnog porodičnog preduzeća podsetio je na snagu ruske interesne klijentele koja je raspoređena u čitavoj političkoj hijerarhiji i koja obuhvata i vlast i opoziciju" – kaže za Dane profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, Nikola Samardžić. "Predsedniku Tadiću je ova farsa poslužila kao potvrda da i dalje raspolaže najvećim koalicionim potencijalom koji se bazira na činjenici da je Demokratska stranka, umesto lidera reformi i demokratizacije, postala koruptivna mašinerija sposobna da upije, prihvati i razvija najgore političke osobine. Koalicija oko Tadića doprinela je, između ostalog, i srozavanju imidža same Demokratske stranke. Doduše, u toj koaliciji su jedino Srpski pokret obnove i Vuk Drašković bili korektni i konstruktivni, ali je njihova snaga zasad nedovoljna da DS vrate na put reformi."

DANI: Očekivali ste nerede? Već smo navikli da se ovakvi protesti završavaju divljanjem po Beogradu.

SAMARDŽIĆ: Svi su primetili i odsustvo uobičajene koljačke ikonografije i obostranu brigu da poruke skupa, čije će pojedinosti sami učesnici prvi zaboraviti, ne budu u senci nasilja. Dosad je Nikolić, verovatno u režiji Aleksandra Vučića, pretio puštajući s lanca navijačke bande i sav ološ koji prati takve skupove; ovoga puta se tako nešto nije dogodilo. Međutim, žalosna je činjenica, što se videlo i na pomenutom protestu, da danas više od polovine biračkog tela u Srbiji nema nikakav politički stav osim onoga da su postojeći sistem i korupcija uništili sve vrednosti u odnosu na koje se možete opredeliti. Politički lideri u Srbiji, kao i njihova posluga u partijama, danas nemaju većinsku podršku birača i na nekim budućim izborima će većinu imati onaj ko bude jasno formulisao ideju bojkota. Da bi izbori bili održani, neophodni su elementarni demokratski uslovi, koji ovde ne postoje. Zato je neophodno da sa novim idejama građanskog društva i novim organizacijama artikulišemo opravdano nezadovoljstvo.

DANI: Ko je sposoban da to nezadovoljstvo artikuliše?

SAMARDŽIĆ: Ako u Srbiji nema nikoga ko bi formulisao takve zahteve, onda je ovo društvo politički propalo. Na sreću, postoje ljudi koji vrlo dobro znaju šta neće i to je u ovom trenutku veoma važno. Kod njih je sazrela svest o tome da su, u sistemu koji je postavljen na načelima zatvorene, autarhične i proizvoljne ekonomije, svi isti.

DANI: Jesu li?

SAMARDŽIĆ: U biti jesu. Svi su zatvoreni u poretku monopola, svi na platnom spisku nekoliko tajkuna. Na isti način na koji je Dobrica Ćosić sa nacionalističkim krugovima organizovao raspad Jugoslavije, danas Milan Beko i Miroslav Mišković organizuju političke partije. Zato su tako male razlike između Tadića, Nikolića, Jovanovića ili Dinkića. Zašto su danas u Srbiji prosvetari u štrajku? Naravno, oni znaju da ne mogu da dobiju novac koji traže, jer njega nema u budžetu, ali, kad vide kako kradu Tadićevi ministri, kad sebe i svoje porodice uporede s Dulićem, Milosavljevićem, Draginom, Dinkićem, kada se suoče sa spregom monopola, pljačke i korupcije, jasno im je da su brutalno prevareni. Premijer prosvetare optužuje da ruše sistem, a kao direktor Agencije za privatizaciju bio je odgovoran za kriminalne privatizacije kojima je opljačkana državna imovina, koja je dotad pripadala svima nama.

DANI: Zar ne mislite da je mobilizaciju građana o kojoj ste govorili danas mnogo lakše izvesti na osnovu socijalnog nezadovoljstva, nego na priči o građanskom društvu i novim političkim idejama? Pa, zar blizu 60.000 ljudi na protestu SNS-a ne govore u prilog tome?

SAMARDŽIĆ: Potpuno mi je jasno vaše pitanje i ono se precizno odnosi na politička opredeljenja građana Srbije koja su katastrofalna. Ali su pitanja nacionalizma, socijalizma, verske i nacionalne isključivosti postala drugorazredna. Građani su okrenuti egzistencijalnim problemima, suočeni sa nemogućnošću da se realizuju, da napreduju… To više nema nikakve veze sa kletvama Amfilohija Radovića ili porukama Dobrice Ćosića. Ljudi žive u opštoj konfuziji. Pogledajte samo: s jedne strane im se iz vrha države poručuje da je "Nobelova nagrada izgubila na vrednosti", a sa druge strane, cela jedna kvaziintelektualna, seljačka, šovinistička nomenklatura kandiduje Dobricu Ćosića za tu istu nagradu za književnost! Kada kineski disident dobije Nobelovu nagradu za mir, on je za srpsku vlast i ministra spoljnih poslova kriminalac koji se buni protiv kineskog režima koji zapravo veoma liči na ovaj ovde; u osnovi, oba ta režima su jednopartijski, lopovski i lažljivi, a mase koje im pripadaju su zahvalne da uopšte nose glavu na ramenima. Da bi povlađivao Dobrici Ćosiću, beogradski rektor "objasni" kako je ceo Univerzitet kandidovao Ćosića za Nobelovu nagradu, što nije tačno, pa onda, u tom mentalnom poretku, i svaka istina koju je Ćosić izneo u poslednjih pedeset godina postaje – laž!

DANI: Kada kažete da ne postoje uslovi za održavanje izbora, na šta konkretno mislite?

SAMARDŽIĆ: Partijski lideri, njihova lična posluga, tajkuni i mediji pod njihovom kontrolom, su zatvoren krug koji formira javno mnjenje. Na to upozoravaju i evropske institucije. Doduše, to čine nedovoljno hrabro, odlučno i otvoreno, jer je i njihov interes da Srbija ostane u kakvom-takvom sistemu, da i dalje ne izaziva nasilje. Naši građani su danas netačno i krivo informisani na osnovu vesti koje kreiraju Dragan Bujošević, Dragan Đilas, Srđan Šaper, Nebojša Krstić, Aleksandar Tijanić i prateći mediji koje kontrolišu Vojnobezbednosna agencija i novinske kuće nastale iz aktivnosti Zemunskog klana. To nije demokratski ambijent i građani nisu u stanju da racionalno odlučuju o budućnosti. Zato je bolje da ne odlučuju uopšte.

DANI: Šta bi bio cilj bojkota? Šta se time dobija?

SAMARDŽIĆ: Cilj je da podrška čitavoj partijskoj nomenklaturi, sa liderima i njihovima partijskim vojskama, padne ispod 50 %. U tom slučaju, EU bi mogla da imenuje svog komesara koji bi zajedno sa novom, prelaznom, nelegitimnom vladom, upravljao Srbijom do narednih izbora. Na taj način, Srbija bi postala…

DANI: Protektorat?!

SAMARDŽIĆ: Protektorat. Doduše privremeno, ali to je jedino rešenje. Stvari su otišle predaleko, ali ne u budućnost, nego u prošlost koju smo preživeli i mi i koju su preživeli i ljudi u Bosni. Prelazna vlada koja bi tesno sarađivala s Bruxellesom trebalo bi da otvori, da liberalizuje i medijski prostor i čitav politički i ekonomski sistem. Nama je potrebna korenita reforma Demokratske stranke, potrebna je jaka, evropska opozicija. Zasad, poslednja istraživanja pokazuju da je procenat građana koji su za ulazak Srbije u EU u opadanju.

DANI: To je posledica – čega?

SAMARDŽIĆ: To je posledica obostranog i zaludnog koketiranja. Ljudima je jasno da su njihovi životi, sudbine i karijere sve dalje od idealnog sveta kakvim se Evropa zamišlja. Oni su razočarani neefikasnošću evropske civilizacije u celini, koja se i dalje završava na našim granicama, gde počinju laž, korupcija, siromaštvo. Evropski komesari koji pregovaraju sa Tadićem i njegovim ministrima i intelektualcima šalju poruku da su Evropi takvi ljudi prihvatljivi. Istovremeno, građani su izuzetno frustrirani ratnim nasleđem, oni poraz kriminalnog režima poistovećuju sa porazom cele nacije i nisu u stanju da razumeju evropske uslove koji se odnose na ratne zločine i zločince.

DANI: Da li se neko nekada potrudio da im to objasni?

SAMARDŽIĆ: Nije, ili kao da nije! I u tom domenu su izgubljeni ogromna energija i vreme. Nije dovoljno jasno da isti uslovi važe za ceo zapadni Balkan. Svakodnevna je, agresivna i ubedljiva antievropska i antiamerička propaganda, kojom mozgove buše RTS, Politika, Blic, Kurir, Press… U tim medijima se daje ogroman prostor ličnostima koje negiraju ne samo sve evropske, nego i ljudske, demokratske vrednosti.

DANI: Na koga mislite?

SAMARDŽIĆ: Na razne profesore Univerziteta, tzv. političke analitičare, na socijalno dno koje se dočepalo institucija, donacija, plata; mislim na rusku i na agenturu iz Republike Srpke u Srbiji, na ljude iz Vojnobezbednosne agencije… Sve te ličnosti ponovo su dobile ogroman medijski i javni prostor u periodu kohabitacije Borisa Tadića i Vojislava Koštunice. Oni stvaraju sistem koji ljude i njihovo mišljenje svodi na uloge u pozorištu senki. I zato su svi isti.

DANI: Kada ste govorili o kompromisima koje EU pravi sa srpskom vladom, koliko ima osnova opravdanje da je Tadić ipak najbolji od svega ponuđenog i da je strah od alternative, Tomislava Nikolića, uzrok tih kompromisa i gledanja kroz prste?

SAMARDŽIĆ: Mislim da je Evropa svesna grešaka koje je učinila i ti su kompromisi – ma čime ih pravdali – umrtvili politiku koja je sad jedna trula, smrdljiva močvara ekonomskih i medijskih monopola. Srbija nije uspela da se transformiše u otvoreno i slobodno demokratsko društvo, a takvim, onovremenim standardima je uspela da se približi još pre stotinu godina. Tadić i Nikolić imaju korist od obostrane satanizacije: Tadić se hrani strahom od Nikolića, a Nikolić – političkom slabošću Tadića koja se sastoji od njegove nesposobnosti, ne da menja Srbiju nego pre svega samoga sebe.

DANI: To je zanimljivo: predsjednika Tadića s pravom optužuju da svu vlast drži u svojim rukama, istovremeno ga kritikujući da je nemoćan da bilo šta promijeni. Kolika je predsjednikova stvarna moć, šta mislite?

SAMARDŽIĆ: Tadić ima glasove, ali nema podršku. On nije u stanju da jasno definiše bilo koji politički stav i da na ostvarenju toga dosledno, uporno i vredno radi. Kada kaže – i Bruxelles i Priština – to je istovremeno i nejasno i indikativno. Takve poruke su za sve izuzetno frustrirajuće, kao kontradiktorne i teško ostvarive. Takvim porukama je Srbiju lišio ukupnog političkog karaktera. Predsednik Tadić govori o potrebi Srbije da uđe u EU, istovremeno puštajući ministra spoljnih poslova da vređa Evropu, Ameriku i svakoga normalnog u ovoj zemlji ne bi li zadržao biračko telo vezano za političke paradigme prethodne, zločinačke epohe. Na taj način, predsednik Tadić je Srbiju vezao za jedan prazan, gotovo nepostojeći politički prostor – između prošlosti i budućnosti.

DANI: Usprkos "strahu" od Tomislava Nikolića, ovdje se uveliko spekuliše o mogućnosti formiranja nove vlade koju bi, nakon sljedećih izbora u Srbiji, činila takozvana velika koalicija – Tadićeva DS i Nikolićevi naprednjaci. U slučaju da vaša ideja bojkota ne uspije, koliko je takva mogućnost realna?

SAMARDŽIĆ: Verujem da će prošlonedeljni miting Srpske napredne stranke Tadić upotrebiti kao pretnju trenutnim koalicionim partnerima – koji su ga sve ovo vreme ucenjivali i otimali deo plena – da će, ako nastave, napraviti veliku koaliciju sa Tomislavom Nikolićem, čime će Srbiju, kakva god da je, približiti najmanje nadomak priključenju Evropskoj uniji. U svakom slučaju, velika koalicija predsednika Tadića i Nikolića, ukoliko se bude realizovala, biće šansa Srbiji da okupi novu demokratsku opoziciju, aktuelne lidere odbaci i zauvek inkriminiše i, u tom kontekstu, sama će Demokratska stranka dobiti podsticaj da se reformiše i vrati na put reformi i pozitivne selekcije onih koji će je zastupati. Pred nama je, nažalost, ponovo vreme opasnih iskušenja, ali smo na to upozovarali pre šest godina, kad je bilo očigledno kuda nas sve vodi Tadićevo liderstvo, tada u kohabitaciji s Koštunicom i Veljom Ilićem. Predsednik Tadić ima vremena da promeni svoj kurs, da smeni i pohapsi ministre čiji je lopovluk javno dokumentovan, da prestane da huška srpsku iredentu protiv Bosne i Crne Gore, da izruči Mladića i Hadžića i odrekne se ideja i svetonazora svoga oca i njihovog zajedničkog mentora i lidera, Dobrice Ćosića. Ali, on to verovatno neće učiniti. Zbog svega toga, biće ovde još lopovluka, pljačke, nesreće, možda i ljudskih žrtava, a sigurno je da smo uludo potrošili energiju i potencijal novih mladih generacija koje politika privlači samo u njenim najprljavijim pojavnim oblicima, podrazumevajući najniže, najpodlije političke ideje.

DANI: Kada spominjete srpsku iredentu protiv Bosne i Hercegovine i Crne Gore, bez obzira na njenu stvarnu moć, imate li utisak da se Srbija prema susjedima često ponaša siledžijski?

SAMARDŽIĆ: Naravno. Bez obzira na trenutni rejting, najpopularniji političari u Srbiji nisu Boris Tadić i Tomislav Nikolić; to su Milorad Dodik i Vladimir Putin, lideri koji se, umesto idejama i ličnim primerom, praznim obećanjima, pretnjama i šoferskom gestikulacijom obraćaju isključivo onima koji se smatraju njihovim podanicima. Nažalost, vremenom, svako političko društvo počinje da poprima osobine svog liderstva. Zato su te pojave opasne, zato u Rusiji ne postoji opozicija, zato su građani RS-a vezani za ideju ne da žive u RS-u, nego da žive u Srbiji, koja ih neće. Kad govorimo o tom političkom siledžijstvu, pratili ste nedavni spor Srbije sa Crnom Gorom: pa, srpski mediji su danima pisali o tome kako je narko diler, Darko Šarić, pod navodnom zaštitom Mila Đukanovića. Istovremeno, vrlo dobro se zna da je taj isti Šarić, inače crnogorski državljanin sada optužen za švec narkotika od Urugvaja do Italije, u proteklih nekoliko godina bio najveći investitor u Srbiji. Imam utisak da je Šarić zapravo poslužio zvaničnoj Srbiji da se još jednom obračuna sa Crnom Gorom, pre svega kako bi se i dalje kriminalizovao bivši crnogorski premijer Đukanović. Istovremeno, ovde su otkrivene Šarićeve političke veze sa Socijalističkom partijom Srbije Ivice Dačića, sa kojom je, pretpostavljam kao i sa Tadićem, Šarić politički bliži nego sa Milom Đukanovićem.

DANI: Zanimljivo je da ste lidera Liberalno demokratske partije Čedomira Jovanovića stavili u isti kontekst sa Tadićem, Nikolićem, Dinkićem… Do nedavno ste bili član LDP-a…

SAMARDŽIĆ: Bio sam član Demokratske stranke, kasnije i Liberalno demokratske partije i obe sam napustio kad je postalo jasno da su definitivno pripale establišmentu i odustale od reformi i evropeizacije Srbije. Čedomir Jovanović je sebi dozvolio da postane deo sistema u kome finansijeri njegove stranke odlučuju o veoma važnim mestima u Beogradu. Jovanović i neki Čačanin, valjda mesarski zet, postavljen za beogradskog lidera LDP-a umesto kandidovane Biljane Srbljanović, podržao je brutalnu krađu Luke Beograd… Znate, ako želite da menjate Srbiju, potrebno je da najpre promenite sebe, da ne dozvolite da vama upravlja prošlost koje se zvanično stidite, koju odbacujete ili koju negirate.

DANI: Čega se stidi Čedomir Jovanović?

SAMARDŽIĆ: Ne znam. Znam da je imao neki problem sa sopstvenom političkom prošlošću s kojom bi trebalo da je odavno raskrstio, a koja je prethodila atentatu na Zorana Đinđića. Ali, svako je žrtva sopstvenih strasti, sopstvenih slabosti. Nažalost, u Srbiji se ličnosti obično vrednuju u naopakom sistemu vrednosti. Ovde je i general Jovo Kapičić, koji je nedavno, možda kasno, ali sigurno dobronamerno i iskreno, podržao Čedomira Jovanovića, sporan zbog poznatog obračuna sa staljinistima iz 1948. godine, koji jeste bio brutalan, ali je doprineo razvoju ličnih i političkih sloboda u Jugoslaviji. Osim toga, kada govorim o političkoj prošlosti koje se treba stideti, mislim i na sopstvenu političku prošlost o kojoj sam više puta govorio.

Dani