Oni koji već nisu pobegli u inostranstvo gurnuti su u stranu. Brutalno im u lice poručuju: vaš glas ne vredi ništa, vaše mišljenje ne vredi ništa. Zna se ko zna šta je vašoj zemlji najbolje

Piše: Boško Jakšić

Haled Said je mrtav, ali je na pragu velike posthumne pobede: on će Hosnija Mubaraka posle tri decenije skinuti sa vlasti.

Haled je – posle nastanka arapskih država pod upravom evropskih kolonijalnih sila posle Prvog svetskog rata, i 1970-ih kada su se te države pretvorile u despotije zavisne od pomoći spolja – svojom smrću pomogao da Egipćani prvi put u svojoj novijoj istoriji progovore slobodno i bez straha.

Ima, naravno, mnogo simbolike u sudbini 28-godišnjeg mladića iz Aleksandrije koga su policajci u civilu 6. juna prošle godine izvukli iz internet kafea i na smrt pretukli nasred ulice. Posle su tvrdili da je mladi bloger umro jer je progutao veliku količinu narkotika.

Policajcima i sudstvu koje je potvrdilo njihov nalaz niko nije verovao. U eri interneta i Tvitera Said je namah postao simbol borbe protiv brutalnosti.

Užasne slike Saidovog unakaženog lica ubrzo su dospele na vebsajt Pokreta mladih „6. april", Fejsbuk grupe poznate po tome što je u vremenima Mubarakove represije nudila najdinamičnije političke debate u zemlji naviknutoj da je džamija jedino mesto okupljanja.

Pokret "6. april" nazvan je po tom datumu 2008. kada su pozvali na generalni štrajk u znak solidarnosti sa radničkim protestom u malom industrijom mestu El-Mahala el-Kubra. Koriste, zanimljivo, iste simbole kao i srpski Otpor u vremenima rušenja Slobodana Miloševića. Oslanjaju se na taktiku Otpora koja je kasnije upotrebljena u Ukrajini i u Gruziji.

U međuvremenu su dobili barem 70.000 sledbenika, mahom mladih i obrazovanih članova koji pripadaju različitim političkim strujama, od Muslimanske braće do liberala. Dovoljno su hrabri da u sajber prostoru javno govore o demokratiji, nepotizmu vlasti, zamirućoj ekonomiji.

Njih nekoliko desetina hiljada u zemlji od 80 miliona! Kap u okeanu. Aritmetički tačno, ali politika nije aritmetika. Male, u početku neprimetne oaze socijalnog nezadovoljstva prikupljaju se kao kapi ulja. Okean čine kapi.

Pokret je umnogome doprineo Danima gneva koji su u Egiptu počeli na Dan policije, 25. januara. Potom je pomogao Maršu miliona koji je pre neki dan na kairskom Tahriru titanskom silinom pokazao koliko Egipćana više ne želi da trpe strahovladu svog predsednika.

Kao što je Saidova smrt Mubaraku prošla neopaženo, tako nije video – nije hteo da vidi, nisu mu rekli, svejedno – nezadovoljstvo koje se kapilarno širilo među liberalno sekularnim intelektualcima, islamistima, aktivistima ljudskih prava i apolitičnom masom, bogatima i siromašnima, muškarcima i ženama, muslimanima i hrišćanskim Koptima.

Vizir oklopa vlasti štiti od mača ali sužava vidike. Impregniran osećanjem nesmenjivosti – koliko smo to puta videli ovde i tamo – Mubarak je potcenio sopstvenu zemlju. Potcenio je i Pokret "6. april".

Imao je mogućnosti da na vreme reaguje na miris „revolucije jasmina" koji je iz Tunisa počeo da se širi Bliskim istokom. Tačno je da je erupcija egipatskog nezadovoljstva iznenađujuća, ali gotovo je neverovatno sa koliko se tvrdoglave upornosti i žilave otpornosti 82-godišnji predsednik posrnulog zdravlja opire zahtevima da odstupi.

Kako se lako političari ogluše o stvarnost zaokupljeni svojom veličinom. Koliko često ne shvataju da su na vrhuncu moći sami sebi najveći neprijatelji.

Mubarak američkoj televiziji kaže da mu je „dosta da bude predsednik". Zašto se onda odmah ne povuče i ne okonča ovu dramu? Zašto je dopustio da Tahrir postane bojno polje, da Egipćanin krene na Egipćanina, da se prolije krv, da zavlada bezvlašće, da milion turista u panici pobegne ne videvši piramide i Sfingu.

Zato što pokušava da svojoj zvaničnoj biografiji doda poslednji pasus koji bi trebalo da neutrališe tri decenije pisanu knjigu: želi da posle godina autoritarne vlasti ostane upamćen i kao veliki reformator koji je obezbedio mirnu tranziciju vlasti i podigao rampu demokratizaciji Egipta.

Takvu kolosalnu ambiciju može da porodi samo nezasita želja za vlašću i slavom. Ne znam zašto, ali podseća me na Ratka Mladića. Čitava zemlja je njegov talac, ili talac njegovih dogovora.

Scene nasilja po Kairu ponudile su svetu snažnu potvrdu da realnost ne dopire do arapskih lidera. Said je pokušao da vlast podseti da vlada mladim stanovništvom – za manje od godinu dana Egipat dobije milion stanovnika – i da ne čine ništa da im obezbedi školovanje, posao, perspektivu.

U neka druga vremena, arapski despoti strahovali bi da se mladi ne okrenu marksizmu. Danas se plaše da će se isti taj segment društva okrenuti ka političkom islamu kao alternativi.

Mladi ljudi u Egiptu, ili barem jedan deo njih, ne koriste nijednu od ove dve opcije: "dot.kom" generacija uspostavila je nesalomljive veze sa vršnjacima po Egiptu i svetu koji ne počivaju ni na klasnoj ni na verskoj pripadnosti.

Posmatram ih pažljivo ovih dana. Možda je to razlog zašto je pokret protesta u Egiptu, kao i u Tunisu pre toga, teško okarakterisati. On je, za sada, osvežavajuće oslobođen od ideologije. Ne znači da će tako i ostati.

A kakav je odgovor vlasti? Umesto da otvori dijalog – mislim proteklih decenija a ne poslednjih dana – režimi regiona kao da su zaboravili na sopstvenu mladost.

Lideri poput Mubaraka, koji je davno prošao vreme za penziju, jednostavno ne mogu da razumeju šta nova generacija hoće: ne žele arhaičnu despotiju i njene tajne službe, ne žele davno prevaziđene patriotske slogane, potkupljivo sudstvo, učmalu i korumpiranu birokratiju…

Oni koji već nisu pobegli u inostranstvo gurnuti su u stranu. Brutalno im u lice poručuju: vaš glas ne vredi ništa, vaše mišljenje ne vredi ništa. Zna se ko zna šta je vašoj zemlji najbolje.

Ako se ne slažete, onda ste problematični, postajete neko ko izvršava naloge neke neidentifikovane strane zavere. Istočna Evropa se u vremenima komunizma toga dovoljno nagledala. Izgleda da je došlo vreme za Bliski istok.

Sve to je u Egiptu vodilo dramatičnom rastu očaja koji Mubarakovim odbijanjem da se povuče vodi ka beznađu. Savršena produkcija izgubljenih generacija. Ali one to neće. Bune se. Opiru. Izlaze na ulice i trgove spremne da se tuku.

Zato me kairski Tahrir podseća na beogradski Trg Republike, na teheransku aveniju Takt-i-džamšid. Fascinantno je to slepilo vlasti. Opiranje promeni. Neshvatanje realnosti. Ništa Mubarak nije naučio na primerima rušenja Slobodana Miloševića 2000. ili šaha Reze Pahlavija 1979.

Kao i u Tunisu, revolt protiv Mubaraka pokuljao je dramatično brzo, ali iza tog naglog izazova moćnim policijskim državama kriju se decenije ponižavanja. "Samo želim da budem poštovana kao ljudsko biće", kaže mi ovih dana jedna Mbarakova protivnica.

Potom je sve počelo da se menja na način koji od Egipta već pravi novu zemlju, bez obzira na to kada će Mubarak otići, bez obzira na sve one koji bi da Mubarakov Egipat ostane manje-više isti, samo bez Mubaraka.

Pamtim snagu naroda pred vojskom iranskog šah-in-šaha. Nagutao sam se suzavca u Beogradu. Impresioniran sam brzinom kojom su se Egipćani oslobodili straha. Obradovan odlukom armije da ne upotrebi silu.

Znam da je mnogo toga samo ikebana. Imenovanje potpredsednika i nove vlade generala u civilu. Teško da u svemu tome ima nečeg reformski novog, ali ako se shvati kao olakšavanje Mubaraku da se povuče, onda je OK.

Ali, nuđenje dijaloga opoziciji, saopštenje da će se preispitati rezultati farsičnih parlamentarnih izbora u novembru, zbog kojih sam imao mnoga okapanja sa jednim egipatskim diplomatom, dosad je nezabeležena pojava koja nagoveštava da vlast shvata da od nekih promena ne može da pobegne.

Utiranje puta demokratizaciji je i saopštenje Asocijacije egipatskih sudija koji su podržali zahteve demonstranata. Kao i prvi pokušaj udruživanja opozicije u iščekivanju da se otvori ozbiljan dijalog sa režimom.

Pritisak egipatske ulice, izmenjena retorika Zapada i ovakav katalog dramatičnih kairskih zbivanja nagoveštavaju – ne, reći ću potvrđuju – da su Mubarakovi dani odbrojani. Najkasnije do septembra.

Haled Said je svakako pobedio.

Politika